Deca i ekologija: Priroda se voli delima

Na planeti Zemlja oduvek zajedno žive sva bića, samo je čovek vremenom pokušavao da svojim potrebama prilagodi mnogo toga iz okruženja, uključujući divlje žvotinje. Samo čovek ima moć da stvara i uništava sopstveno okruženje. Uticaj svakog pojedinca od značaja je za situaciju u celini. Neophodno je menjati stečene navike koje su dovele do ovakve situacije.

Do prirode se može direktno ili indirektno. Direktni kontakt je onaj spontan, neplaniran, kao što je izlazak na livade, potoke, šumu, parkove i dvorište. Indirektan susret sa prirodom je organizovan i planiran: poseta zoo vrtu, botaničkoj bašti, muzeju, parku, druženje sa kućnim ljubimcima, uzgajanje biljaka u kući, baštovanstvo, poljoprivreda i druga staništa pod ljudskom kontrolom.

Priroda omogućava bezbroj mogućnosti razvijanja čula, veštinu opažanja, analizu situacija, upotrebu mašte, pronalaženju raznih načina za savlađivanje nekih teškoća…Osnov je mentalnog razvoja.

Svež, nezagađen vazduh pruža zadovoljstvo i mnoštvo mogućnosti besplatnih fizičkih aktivnosti. Uopšte, kontakt sa prirodom pomaže svakom pojedincu da se vrati na ono što je bitno i stvarno u životu, da odvoji stvarnost od iluzije. Udaljavanje od potrošačkog mentaliteta omogućava bolje razumevanje potrebe života u skladu sa prirodom i potrebu da se ona zaštiti.

Savremena generacija kompjutera, interneta i veštačke inteligencije, u razvijenijim državama, odgajaju decu bez slobodnog vremena, jer su non-stop na kompjuterima i mobilnim telefonima. Njihov svet je virtualni, bez korišćenja svih čula i drugih mogućnosti koje biologija daje.

U nerazvijenom delu sveta deca imaju druge mogućnosti, koje kroz varljivu sliku savremenih mogućnosti, izgledaju lošije. Istina je da oni koji, mereno potrošačkim standardima, imaju više, zapravo – imaju mnogo manje. Izgubiti sposobnosti i osobine koje su omogućile da čovek preživi hiljadama godina nenadoknadiv je. Gubitkom kontakta sa prirodom čovečanstvo se vraća unazad.

Zbog svega što priroda znači, zbog toga što je čovek deo upravo te prirode, mora učiniti sve što je u njegovoj moći da se ne otuđi. Sleganje ramenima na veliki broj žvotinja i biljaka koje su zauvek nestale i koje više nikada niko neće videti, najgore je rešenje.

Prvi korak u očuvanju prirode je spoznaja što je to priroda! Neophodno je da svaki pojedinac dobro nauči koje divlje životinje čine njegov najbliži, stvarni svet. Bez raznolikog bilja ne bi bilo raznolikih lekova za bolesnog čoveka.

Nakon što naučimo koje životinje obitavaju na kojim staništima, šta im je osnovna hrana i kakvi su to neophodni uslovi za njihov život, mogu se preduzeti mere očuvanja raznolikosti biodiverziteta. Ako se ne ugrožava život neurbanih prostora, manje će biti ugroženo postojanje čoveka. Samo treba ispoštovati ono što postoji, ne dirati može biti dovoljno. A svaka pomoć, kao što je diskretno dodavanje hrane i vode u staništa, uvek je dobrodošla.

Čuvanje svake kapi vode, zavrtanje slavine svaki put kada se direktno ne koristi. Preskočiti brčkanje u prepunim kadama. gasiti svetla u prostorima u kojima se ne boravi. Gasiti TV prijemnik kada se ne gleda. Hodati a ne voziti se i za najkraće destinacije.

Razvrstavanje otpada mora postati svakodnevna rutina.

Posaditi cvet ili drvo velika je pomoć budućnosti.

Čaplja

Mnogobrojnu porodicu čaplji odlikuju duge noge i dug, oštar kljun. Čaplje obično žive uz slatkovodne obale. Najčešće se nalaze duž plitkih jezera i močvara, ali i uz reke. Neke vrste mogu se povremeno ili trajno sresti daleko od vode. Najpoznatiji takav primer je žuta čaplja koja naseljava travnjake i nema značajnu vezu sa vodom. Čaplje se gnezde u blizini ili iznad vode.

Divlja svinja

Telo mužjaka može biti visoko 1m, dugo oko 1,6 m a teško 200 i 300 kg. Očnjaci su im postavljeni tako da se donji uvek preklapaju sa gornjima i tako oštre. Vrlo su spretne životinje koje brzo trče i dobro plivaju. Često se uvaljaju u blato, tj. kaljuže, jer se tako hlade i oslobađaju parazita na koži. Žive u hrastovim šumama, gde ima dovoljno hrane i vode.