Kafana mora da ima dušu

Današnji restorani mi sve više liče na fastfud kioske u kojima je početak i kraj priče obrok koji se posluži. Ali to nije suština kafane. Kafana mora da ima dušu. Čovek mora da se u njoj oseća kao da je kod dragih prijatelja i da mu bude toliko lepo da ponovo dođe. To je suština ugostiteljstva koje u ovom vremenu brzog tempa života polako izumire. Neki put se osećam kao Don Kihot koji se bori protiv vetrenjača, protiv tog novog načina života u kome nema radosti, emocija, samo potera za novcem. Ovako počinje razgovor Pera Pavlović, jedna od legendi jugoslovenskog i srpskog ugostiteljstva.

Mada je zagazio u osmu deceniju života, nedavno je napunio 71 godinu, gazda Pera ne odustaje da Beograd ima kafanu u kojoj je sve podređeno gostu. Već 34 godine to uspeva sa restoranom Radmilovac.

Svojevremeno, prva privatna kafana i hotel u ondašnjoj Jugoslaviji, Radmilovac je u međuvremenu, ne menjajući lokaciju, promenio više država, ali je za sladokusce ostala ono što je o njoj kroz stihove napisao akademik Matija Bećković: „Beograd, grad čuven, pored Radmilovca“.

I zaista, jako je teško objasniti da se u moru elitnih restorana po prestonici najveći broj gostiju, posebno stranaca, odlučuje da „dušu odmori“ u restoranu koji se nalazi na obodu gradu, uz Dunav, u blizini Vinče.

– U to vreme, daleke 1989. godine sam posle čuvenog kluba Euridika u kom su nastupali Tina Tarner, Elton Džon, Pako de Lusija, Plasido Domingo, držao prvi brod restoran Dijalog, a onda sam odlučio da gostima ponudim nešto mnogo više. Mnogi nisu mogli da veruju da sam spreman da sve rizikujem i otvorim restoran i hotel van centra Beograda. Da nisam pogrešio videlo se već prvih godina, jer sam ugostio čak pet prinčeva uključujući i Tomislava Karađorđevića koji je kod mene boravio prvih mesec dana u Srbiji – priča Pavlović.

Recept za uspeh

On se rado odazvao našem pozivu da poseti dopisništvo „Vesti“ u Beogradu jer je pre nekoliko dana, 9. oktobra, ovaj elitni restoran i hotel proslavio 34. rođendan.

Za Radmilovac važe dve urbane legende. Prva je da nema gosta koji se ponovo nije vratio i druga da je lakše nabrojati svetski poznate zvezde i biznismene koji nisu bili gosti, nego oni koji jesu.

– Zaista je tako. Jedno vreme smo imali knjigu utisaka, ali kada su počeli da upisuju gotovo istovetne rečenice: „Da je sve super, fenomenalno“, odustali smo. Od početka do danas recept za uspeh je jednostavan: ponudite ljudima da uživaju, od dobrog jela, dobre kapljice, dobre atmosfere i ne možete pogrešiti ako ste iskreni u toj nameri. Valjda zato naša priča i traje toliko dugo – veli Pavlović.

Naš sagovornik je jedan od retkih ugostitelja koji može da se pohvali da se družio ili posluživao najmoćnije ljude na planeti.

– Valjda je to sudbina, jer sam od početka u ugostiteljstvu imao tu sreću da poslužujem velikane. Više od sto puta sam bio, volim da kažem „dopisni član“ posluge koja je angažovana kada je Tito pravio gala prijeme za svetske državnike. Po glamuroznosti na mene je najveći utisak ostavila oproštajna večera posle Saveta ministara Pokreta nesvrstanih 1978. u Beogradu. Mislim da takav gala prijem, sa toliko najrazličitijih specijaliteta i toliko važnih ličnosti, do tada nije zabeležen nigde u svetu. Toliko puta sam radio prijeme koje je Tito organizovao da sam znao celo njegovo obezbeđenje. Ne morate da sumnjate da su oni mene poznavali mnogo bolje. Takvo je vreme bilo – priča kroz smeh Pavlović.

I u Radmilovcu kasnije nije falilo „selebriti“ ličnosti.

Čarobna noć NBA legende

O tome svedoči i na stotine fotografija: od crno belih, pa onih u boji.

– Imao sam zadovoljstvo da ugostim delegaciju NBA lige. Među njima je bio i Džeri Vest, nekada velika košarkaška zvezda čija silueta krasi zvanični logo NBA lige. On je mnogo voleo naš narod i najzaslužniji je što je Divac prešao u Lejkerse i nastavio da pronosi pravu priču o Srbima i Srbiji. U to vreme u Denveru gde sada igra naš Nikola Jokić, igrao je Rastko Cvetković, sin direktora Zvezde i mog odličnog prijatelja Cveleta. Rastko je pozvao njihovog menadžera u Beograd, a kako je to bilo vreme sankcija i inflacije ovaj se preplašio i pitao da li treba da ponese neke konzerve, nesiguran da li u Srbiji ima bilo šta za jelo. Rastko je pravi šmeker, pa mu je rekao da će probati nešto da organizuje kako ne bi „umrli od gladi“. Kada su stigli u Beograd, Amerikanac je na ulicama video siromaštvo, nestaštice – prave posledice sankcija, ali i suprotnost u Interkontinentalu gde se „trošilo za sve pare“. Bio je potpuno zbunjen, posebno kada su mu rekli da će večerati van Beograda i da će „valjda biti nešto za jelo“. Krenuli smo da mu serviramo kavijar, pa škampe, pa svežu morsku ribu… Naravno da mu nismo rekli da smo do tih stvari dolazili kako smo znali i umeli. Prijatelji i gosti su nam, putujući po svetu, znajući za nestašice u Srbiji, donosili razne specijalitete. Čak nam je i čuveni pevač Luis, iz Minhena donosio neke potrepštine… Ali nije ga hrana toliko oduševila koliko štimung, atmosfera u našem restoranu. Bila je to još jedna čarobna noć uz pesmu, igru i veselje. Toliko se oduševio da je iz kafane pozvao porodicu i prijatelje da im kaže da se nikada u životu ovako nije proveo. Zvao me je i iz aviona da se zahvali na svemu.

Sarma za Eklstona

Selebriti spisak je toliki da je nemoguće nabrojati sve poznate biznismene, političare, glumce, sportiste, književnike, ali i akademike, doktore nauka…

– Kada smo ugostili Bernija Eklstona pribojavali smo se kako će oceniti našu uslugu jer je ipak obišao ceo svet. Pokazalo se da je veoma prijatan, komunikativan čovek sa kojima razgovor teče kao da se znamo čitav život. Da bismo se pokazali u najboljem svetlu pripremili smo poslastice zasnovane na najboljoj evropskoj kulinarskoj tradiciji, ali on se valjda toga zasitio, želeo je da proba nešto autentično iz Srbije. Odmah mi je na pamet pala sarma. Oduševio se i tražio da proba još nešto. Setio sam se da smo tog dana pekli prase, uzeo sam oval i izneo pred njega. Bio je to pun pogodak. Posle smo pričali o svemu, čak smo se dohvaliti i trenutne pozicije Srbije i on je rekao da ako već Zapad neće da kupuje našu robu, treba da se okrenemo onima koji hoće, Istoku. Naši političari su ga izgleda poslušali, ali desetine godina kasnije.

Pera kaže da „pikantnih priča“ ima daleko više, ali da se čvrsto drži strogog ugostiteljskog pravila da „ono što se dogodi u kafani, ostaje u kafani“.

– Mnogi su mi predlagali da napišem knjigu o svim tim slavnim ličnostima, raznim zgodama i nezgodama kada se „previše opuste“, ali sam odbio. Bilo bi to s moje strane nečasno. Ne bih to bio ja kada bih zloupotrebio poverenje gostiju.

Dobrica i Momo

Osim sa svetskim zvezdama, Pera kafedžija je zbog specifičnog odnosa sa gostima, postao iskren prijatelj i sa mnogim uglednim ličnostima iz Srbije. Nema poznatog pevača koji nije bio gost Radmilovca, ali isto važi i za najveća imena srpskog sporta i intelektualne elite: od akademika, doktora nauka, do najpoznatijih slikara, književnika. Među njima se izdvajaju Dobrica Ćosić i Momo Kapor.

– Ćosić je dolazio i dok je bio predsednik tadašnje SRJ, ali i kasnije. Privatno je bio veoma neposredan. Imate osećaj kao da sedite sa najbližim rođakom ili prijateljem koga znate ceo život. Čak smo u nekoliko navrata vodili malo ozbiljnije razgovore i tu sam video koliko je široko razmišljao i bio dalekovid. Momo je bi genije. Drag, šarmantan, gospodin u svakom smislu te reči. Ali najlepše je bilo slušati njegove priče, jer je svaka bila kao neki njegov, još nenapisani, roman.

Roman o Radmilovcu se još piše. Veruje Pera kafedžija da ima još dovoljno „belih strana“ koje mogu da ulepšaju život ljudima.

Kolina i Asante

U Radmilovcu su odsedale sve sudije koje su sudile Zvezdi tokom njenog pohoda do šampiona Evrope. Ipak, izdvajaju se dvojica: pravi i glumački.

Prvi je Pjerluiđi Kolina, a drugi američki glumac Armand Asante, poznat i po ulozi Rika Dreda u filmu „Sudija Dred“.

– Kolina je bio pravi gospodin koji je veoma držao do manira. Pio je isključivo sokove i ponašao se kao da je na nekoj diplomatskoj večeri, a ne u restoranu gde su svi gosti na nogama i da se vesele. Armand Asante je bio njegova suprotnost. Bio je u Srbiji zbog snimanja „Montevidea“ i toliko je neposredan da smo ga, kada je veče odmaklo, najmanje desetak puta terali da otpeva „Bjutiful Marija“ iz filma „Kraljevi mamba“. Počeo je nemoćno da širi ruke: „Ljudi, nemojte više, molim vas. Ne mogu više“. Naravno, i on se smejao ovoj našoj „ludosti“.

Boljšoj teatar

Kada je kompletan Bošljoj teatar 2013. imao koncert u Beogradu svi su posle došli na večeru u Radmilovac. Pera Pavlović je zadivljen onim što je video.

– Na stranu to što su to veliki umetnici, ali su i veseljaci. Trebalo je da čuju samo nekoliko taktova neke pesme da bi se priključili u igri kao da su odrasli uz te zvuke.

Milenijumski jelovnik

Da ga je zanimalo, Pera Pavlović bi se 2000. godine bez problema upisao u Ginisovu knjigu rekorda. Za Novu godinu, kada je planeta ulazila u novi milenijum, organizovao je proslavu na kojoj se na meniju našlo 1.000 jela.

– Bilo je još desetak „rezervnih“, za svaki slučaj. Hteo sam da na poseban način obeležim taj događaj i bio sam pod stresom da li ćemo u tome uspeti. Nedelju dana je pet kuvara sve pripremalo da bih ispoštovao obećano. I onda, pred kraj dočeka, supruga jednog političara je razgledajući meni, a trebalo je vremena pročitati ga, pozvala i sva ponosna rekla: „Pa nemate slatko od jagoda“. Verujte, sto znojeva me je probilo. Otrčim do kuhunje, pitam, stvarno nema. Setim se da imamo u špajzu zalihe, kao sumanut krenem da pretražujem – i nađem nekoliko tegli. Servirao sam to slatko kao da je najskuplji kavijar na svetu i odneo do gospođe – smeje se Pera Pavlović.

Likovna kolonija

Radmilovac krasi i izložba 120 umetnički dela najpoznatijih srpskih slikara i vajara. Ovaj restoran je godinama bio slikarska kolonija na kojoj su između ostalih učestvovali Raša Trkulja, Danica Basta, Moma Antonović, Vasa Dolovački, Dragan Stojkov…

Nisu se svi gosti zadržavali na učtivosti i pohvalama za uslugu i kvalitet hrane. Mnoge bi naši specijaliteti toliko oduševili da nisu pitali šta košta, samo da mogu da ih ponesu.

– Kada je Partizan 2003. igrao Ligu šampiona, gost nam je bio jedan od izvršnih direktora Real Madrida. Došao je u Beograd kako bi dogovorili detalje predstojeće utakmice sa tadašnjim direktorm Žarkom Zečevićem. Došli su kod nas na večeru i kada smo mu izneli domaće specijalitete toliko se oduševio našim, domaćim ajvarom, da je odmah traži jednu teglu da ponese. Spakovao sam je i uručio na rastanku, a on je umesto da se kurtoazno rastanemo odmah pitao da li i ja idem na utakmicu u Madrid i da obavezno dođem, ali sa dve tegle ajvara. Dao mi je vizit-kartu sa svojim privatnim brojem i naložio da ga pozovem čim sletim u Madrid. Klimnuo sam glavom i pretpostavio da ću mu ajvar, ali i kanticu kajmaka uručiti na stadionu. Međutim, čim sam pokupio kofere sa trake, prilazi mi neki čovek i širi ruke. Dok smo sedeli u kafani, em je bilo veče, em muzika, nisam mu dobro zapamtio lik. Ali, kada sam video značku Reala na reveru sakoa, prepoznao sam ga. Tog dana je trebalo da iz Beograda doleti četiri aviona sa sve predsednikom FSJ, Miljanom Miljanićem, pa sam mislio da je zbog toga na aerodromu. Ali, čim smo se pozdravili njegovo prvo pitanje je bilo: „Nisi zaboravio ajvar? Onu teglu smo već pojeli“. Kada sam mu uručio „prezente“, sa sve kajmakom, toliko se oduševio da smo odmah seli u njegov automobil da bi nas počastio u jednom od najekskluzivnijih restorana u Madrigur. Bilo je to lepo druženje.

Ali to nije jedina priča o Perinom ajvaru. Ima i ona sa Zubinom Mehtom, jednim od najpoznatijih svetskih dirigenata.

– Od kada je probao naš ajvar, stalno je pronalazio načine da ga nekako „transportuje“ do Amerike gde živi. U nekoliko navrata mu je nosio Den Tana, pa naša proslavljena glumica Maja Sabljić, koja takođe živi u Americi, ali i brojni poslovni ljudi… Juna ove godine, kao dokazani prijatelj Srba i Srbije, odazvao se molbi predsednika Srbije i održao koncerte filharmonija u Beogradu, Skoplju i Tirani u sklopu inicijative Otvoreni Balkan. Međutim, prvo što je uradio kada je sleteo u Beograd bilo je da me pozove i zamoli da dođem do njegovog hotela sa „dve tegle i da bude još ljući od prošlog“. Sedeli smo dugo i kada je trebalo da se raziđemo on se uspaničio, jer je negde zagubio tegle. Bila je to jurnjava po restoranu za „nestalim ajvarom“ – priča samo jednu od anegdota legenda srpskog ugostiteljstva.

Momci sa vrelog asfalta

Tih devedesetih, Srbija se mogla pohvaliti i čitavom plejadom „momaka sa vrelog asfalta“.

– Radmilovac je tada bio centar sveta, pa je bilo logično da su dolazili i oni poznati po svojim „nestašlucima“. Mislim da su svi koji su tada nešto značili u tom „svetu“ bili kod mene. Većina njih sada više nije među živima. Ali, sa njima nikada nije bilo ni najmanjeg incidenta. Da vidite samo te manire, to gospodstvo koje su pokazivali u restoranu. Pozavidela bi im mnoga prinčevska deca. Jedan od njih je organizovao slavlje, jer je bio kum detetu prijatelja. Kada odmakne veselje i ljudi se opuste neki gosti znaju da se od radosti popnu na stolice. Na ovom veselju je samo jedan gost to učinio. Ovaj je odmah ustao, zamolio ga da siđe i prekinuo slavlje. Nije želeo da slavlje pokvari čak ni taj, najmanji problem – otkriva vlasnik Radmilovca.