Bibliju doneo u svako selo

Ove godine navršilo se 100 leta od smrti Vilhelma Lihtenbergera, prodavca Biblija u Srbiji s kraja 19. i početka 20. veka, Nemca i podanika srpske krune koji je proneo Sveto pismo od Beograda pa do najzabačenijih sela u Makedoniji i Bosni, još dok su bila pod turskom vlašću. Za više od 50 godina službe, obišao je celu Srbiju, tako da su se u gradovima i selima teško mogla naći vrata na koja nije pokucao i ponudio Božju reč. Bio je i prvi stalni kolporter i sekretar Britanskog i inostranog biblijskog društva i vodio jedinu specijalizovanu prodavnicu Svetih pisama, kakva, nažalost, već decenijama ne postoji u našoj zemlji. Pa, ipak, nekako smo uspeli da ga zaboravimo. To, uostalom, dokazuje i njegov neobeleženi grob na beogradskom Novom groblju.

Nemac u Beogradu

Prema rečima verskog analitičara Draška Đenovića, Lihtenberger je došao u Beograd maja 1868, iste godine kada je objavljeno Daničić – Karadžić Sveto pismo, u izdanju Britanskog i inostranog biblijskog društva. Bio je to prvi put da smo dobili kompletnu Bibliju na srpskom narodnom jeziku i Biblijsko društvo je angažovalo Lihtenbergera da bi je raširio po ovim krajevima.

– U turskoj Srbiji onog vremena, odnosno u delovima južno od Save i Dunava, Bibliju su imali samo sveštenici, i to na crkvenoslovenskom, koji je običnom narodu mahom bio nerazumljiv. Retki ljudi su, eventualno, imali Vukov prevod Novog zaveta iz 1847, jer se ta knjiga uglavnom raspačavala po Austrougarskoj, gde su Srbi još koliko-toliko bili pismeni. Ali, većina stanovništva tadašnje Srbije bila je nepismena; samo bogati su mogli da se školuju, i to isključivo muška deca. Uz to, ne treba zaboraviti da se Pravoslavna crkva žestoko suprotstavljala Vukovoj jezičkoj reformi, optužujući Karadžića da je izvršio svojevrsni atentat na pravoslavlje time što je Novi zavet preveo na „jezik svinjara i govedara“. Lihtenbergerova zasluga je u tome što je čitav svoj život posvetio da Sveto pismo dođe do svakog sela, ali i izvan granica buduće srpske države – kaže Đenović.

Zakletva knezu

Vilhelm Lihtenberger je rođen 1844. godine u Lorbahu, u Badenu. Imao je teško detinjstvo, obeleženo siromaštvom i napornim radom. Odrastajući kao siroče i seoski sluga, snagu i utehu je pronašao u čitanju Pisma, koje mu je ostalo kao jedino nasledstvo od roditelja. Želja da život posveti Bogu kroz službu misionarenja odvela ga je u Misionarski dom „Svetog Krišona“ kod Bazela. Tamo je proveo dve i po godine, a onda mu je povereno novoustanovljeno mesto biblijskog kolportera za Srbiju i Tursku.

– Već dve, tri sedmice po dolasku u Beograd, Lihtenberger je krenuo na put da raspačava Biblije, iako nije znao ni reč srpskog. Iskreno je zavoleo Srbiju. Ovde je zasnovao porodicu, oženivši Francisku, mladu Nemicu iz Nove Pazove, sa kojom je imao osmoro dece. Kada je na snagu stupio zakon po kome su prodavci Biblija i nastavnici morali da budu državljani Srbije, položio je zakletvu knezu Milanu. Tako je postao podanik srpske krune, kako je znao za sebe da kaže. Tri njegova sina služila su u srpskoj vojsci u Balkanskim ratovima, a jedan od njih, Johan Lihtenberger, poginuo je na Drini 1916. godine, sa šajkačom na glavi. Njegovu najmlađu ćerku, Mariju, komunisti su decembra 1944. internirali u logor Banjica, pod optužbom da je nemački špijun. U logoru je bila 19 dana, a spasla ju je potvrda da joj je brat poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Kasnije je osuđena na tri godine robije, zato što je učestvovala u humanitarnim misijama kao pripadnik Vojske spasa. Bila je kriva što je delila pomoć – a to je bilo dozvoljeno samo državi, čime je rušila ugled FNRJ i strancima pokazivala da je ona potrebna. U presudi je, između ostalog, pisalo da joj je zabranjeno da poseduje i čita Sveto pismo dok je u zatvoru.

Vatreno krštenje

Najobuhvatniji prikaz Lihtenbergerovog života na srpskom jeziku sadržan je u knjižici „Prodavac Biblija iz Beograda“, objavljenoj 2018. godine, u izdanju Udruženja Ikonos. Tu se može pročitati da je mladi biblijski kolporter od 1869. do 1971. godine uglavnom putovao po Turskoj – gradovi Niš, Vranje, Pirot, Leskovac, Prokuplje i Kuršumlija tada još nisu bili u sastavu Srbije, a, osim njih, obišao je i Kumanovo, Skoplje, Veles, Prištinu, Prizren i Bitolj. Bilo je to, da tako kažemo, njegovo vatreno krštenje.

– Po mnogima od tih mesta Lihtenbergerove knjige su smatrane za protestantske i ljudi su oklevali da ih kupe. Ali, obično bi neki kupac odmah odneo knjigu u crkvu da je uporedi sa crkvenim Evanđeljem, i kada bi videli da se međusobno slažu, i oni sumnjičavi bi „prelomili“. Međutim, ponegde ljudi nisu bili toliko preduzimljivi. Tako su ga po dolasku u Ohrid savetovali da otputuje čim se odmori, jer tamo neće ništa prodati. Pošto je pod raznim izgovorima odbijen na nekoliko mesta, saznao je da je neki lokalni moćnik razglasio da prodaje protestantske knjige. Opet, kada je u Skoplju ponudio Bibliju jednom svešteniku, ovaj mu je odgovorio: Ah, već imam dve ili tri knjige kod kuće. Ko će čitati tolike knjige! – kaže Đenović.

Podstanari u Pop Lukinoj

Prema podacima Britanskog biblijskog društva, Lihtenberger je 1880. godine prodao 3.564 primerka Biblije, više nego i jedan drugi kolporter iz bilo kog zastupništva ove organizacije. Teško je i zamisliti koliko ga je napora stajalo da postavi ovaj rekord.

– Prodavati Biblije malom narodu pod Turcima, u zemlji bez železnice i razvijene poštanske mreže, značilo je biti više gladan nego sit. Pritom je Lihtenberger imao i veliku porodicu, koju je izdržavao. Ceo život su proveli kao podstanari u Pop Lukinoj ulici u Beogradu, u kući braće Mihajla i Svetozara Ristića. Tu se ranije nalazila jedna gostionica koja je preuređena u stan i biblijski depo. Dok je Vilhelm bio na putu, o deci i depou je brinula njegova supruga Franciska.

Tog Nemca sa Biblijom je poznavao ceo Beograd. Imao je mnogo prijatelja među učiteljima i profesorima, koje je upoznao dok je obilazio škole. Ljudi su ga uvažavali jer je, osim što je prodavao Biblije, zaista živeo hrišćanskim životom – ističe Đenović.

Vilhelm Lihtenberger je umro u Beogradu, 28. marta 1922. godine, i sahranjen je na Nemačkoj parceli Novog groblja. Radio je maltene do poslednjeg dana. Kad bi mu savetovali da se pričuva, odgovarao je da ne želi da na strašnom sudu neko ustane i kaže da je izgubljen jer mu on nije ponudio Božju reč.

U grobu kod komšinice

Posle Drugog svetskog rata, Lihtenbergerovi potomci su napustili Srbiju. Posmrtni ostaci prodavca Biblija i njegove žene Franciske bili bi izgubljeni, kada je sredinom šezdesetih godina, radi regulacije, prekopana Nemačka parcela, da jedna od njihovih komšinica iz Pop Lukine, gospođa Matković, nije predložila da se prenesu u njenu porodičnu grobnicu. Smrću gospođe Matković, ta porodica se ugasila. Ako je nekada i postojalo, na grobnici odavno nema nikakvog obeležja o Vilhelmu Lihtenbergeru. A, što je najžalosnije, čini se da nikoga nije ni briga da se nekako sačuva sećanje na prodavca Biblija iz Beograda.

Od vrata do vrata

Da bismo bar naslutili koliko je bio zahtevan posao koji je Lihtenberger obavljao, treba reći da je na putu provodio i po devet meseci godišnje. Putovao je na zaprežnim kolima, koja često nisu vukli ni konji, nego bivolice, jer se od njih moglo dobiti mleko za ishranu. Knjige je prodavao iz torbe, idući od kuće do kuće. Jednom prilikom, neki trgovac kome je ponudio Božju reč, stavio je torbu sa Biblijama na vagu i izmerio težinu od 30 kilograma.

Leti ga je peklo sunce, na jesen šibali vetrovi, kisnuo je do gole kože i smrzavao se. Mnoge noći proveo je pod otvorenim nebom, praznog stomaka, spavajući na sanducima sa knjigama da mu ih neko ne bi ukrao. Ko zna koliko puta su mu se kola zaglavila u blatu, pa je morao da se snalazi kako ume da bi ih izvukao iz gliba, da ne pominjemo sve nevolje koje su mogle da snađu putnika prilikom otapanja snega na planinama ili pri uništenim mostovima…

Knjiga za svakoga

Pored Biblije, Lihtenberger je prodavao Mojsijevo Petoknjižje i druge knjige, na dvadesetak različitih jezika, jer je na putu nailazio na ljude različitih konfesija i nacionalnosti. Pridržavao se načela da je svako morao da ima mogućnost da Božju reč dobije na svom jeziku. Čak i Turci. U nekom rudniku ili na gradilištu železnice, recimo, bile su mu potrebne italijanske, a na drugom mestu slovenačke Biblije. Studenti su tražili Nove zavete na latinskom ili crkvenoslovenskom…

Tokom ustanaka, ratova i primirja između dva sukoba, Lihtenberger je išao za srpskom vojskom sa Svetim pismima i obilazio bolnice sa ranjenicima. Samo u vreme Balkanskih ratova vojska je od njega naručila 80.000 primeraka Novog zaveta, a hiljade Jevanđelja je podelio besplatno. Nije bilo malo ljudi kojima je to bila najveća uteha, jer im u ona strašna vremena skoro ništa drugo nije preostalo.

Biblijsko društvo

Britansko i inostrano biblijsko društvo iz čije regionalne kancelarije je poniklo današnje Biblijsko društvo Srbije, osnovano je 1804. godine sa ciljem da svakoj osobi omogući pristup Božjoj reči na maternjem jeziku. Ova hrišćanska organizacija je 1850. godine otkupila prava na Vukov prevod Novog zaveta, a kasnije Daničiću poverila prevođenje Starog zaveta. Prema nekim podacima, do danas je, zahvaljujući radu biblijskih društava raznih zemalja, Sveto pismo u celosti prevedeno na više od 450, a pojedini njegovi delovi na oko 2.700 svetskih jezika. Ljudi širom sveta, inače, govore oko 6.900 jezika.