Duša ište zavičaja!

Nema raja bez rodnoga kraja, ličke pesme, ličkih običaja. A orilo se ovog leta u svim delovima Like. Krajevi opustošeni „Olujom“ 1995, a zatim, u poratnim godinama i besparicom, oživeli su jer su pristigli Ličani sa svih krajeva planete.

– Zavičaj stalno nosimo u srcu, ali uželela se duša rodne grude posle dve godine ograničenja i zabrana izazvanih pandemijom korone. Verujem da nas je ove godine rekordan broj došao da poseti svoja sela i gradove, vidi se sa rođacima i bivšim komšijama koje je sudbina rasporedila na sve četiri strane sveta. Tužna stvarnost je što će ovi krajevi već u septembru nanovo opusteti – priča Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske.

I on je ovo leto iskoristio da poseti rodnu grudu, južnu Liku, prelaz između Velebita i Dinare, nadaleko čuven po izvoru i slapovima Zrmanje, ali i srpskim selima oko Gračaca: Zrmanja, Velika Popina, Otrić, Prljevo, Pribudići, Privode, Palanka…

Kako to red nalaže, prvo se ode do grobova, raskrči korov, popale sveće za mrtve pretke, pomoli Bogu i za njih i za žive…

Dedin grob

Milojko Budimir svaki odlazak u zavičaj obavezno iskoristi da bi posetio grob deda Sime, rođenog daleke 1890.

– Ded se uglavnom bavio poljoprivredom i stočarstvom i sezonskim radom u Srbiji. Za vreme Drugog svetskog rata vodio je Seoski odbor i pomagao svima kojima je u pomoć bila potrebna. Svaki odlazak u zavičaj znači i posetu dedovom grobu jer ljubav koju deda ima prema unuku je nešto što traje do kraja života – kaže Milojko Budimir.

On ističe da je ovaj kraj proglašen za park prirode, ali da danas podseća mnogo više na mesto od koga je Bog digao ruke. Sve je zapušteno, a najveći problem su saobraćajnice.

– Put koji spaja dve županije: zadarsko-ličku i šibensko-kninsku je od makadama, ali ni to ne bi bio problem da tu deonicu od oko 15 kilometara iko održava. Nažalost, kretanje ovim putem ka srpskim selima u ovom delu Hrvatske najviše podseća na pustolovinu kroz divljine. Više puta smo se obraćali i urgirali Preduzeću za puteve u Gračacu, ali bez ikakvih rezultata. Zato sada imate osećaj kao da prolazite kroz neki „zeleni tunel“, jer se drveće sa obe strane potpuno nadvilo nad put, pa treba voziti vrlo pažljivo. Doduše, ta obazrivost je neophodna i zbog toga što ovim putem mnogo češće krstare divlje životinje nego ljudi. I tako već godinama. Vreme prolazi, a da se ništa značajnije ne dešava – ogorčeno priča Budimir i dodaje da je Srba sve manje.

Pusta sela

Prema njegovim rečima retki meštani koji su preživeli „Oluju“ više vegetiraju nego što žive. Samo u letnje dane kada navrate oni koji su izbegli da obiđu svoje kuće imaju sa kim da progovore.

– Od skromnih penzija teško se živi, a njihove godine im ne dozvoljavaju da se nečim bave. Zato ovakvo stanje koriste oni koji od države imaju podsticaj i gaje po nekoliko stotina krava. Oni uglavnom dolaze sa strane i koriste njive i pašnjake obrasle u šipražje i korov. Od toga korist nemaju vlasnici zemlje, ali imaju oni koji dobijaju podsticaj. Zvuči ironično, ali korist od toga u ovim letnjim mesecima je što se zemlja tako čisti, pa se smanjuje mogućnost od izbijanja šumskih požara – priča naš sagovornik.

Pre rata, u ovim selima je živelo više hiljada Srba, a danas se uglavnom broje na prste.

U knjizi Mirka Korenčića „Naselja i stanovništvo SR Hrvatske 1857-1971“, pre samo 50 godina u Otrićima je živelo 311, u Palanci 144, Pribudićima 237, Rastičevu 268, Velikoj Popini 710, Zrmanji 150…

– Prema podacima sa popisa iz 2021. godine u Gračacu koje ima 39 naselja, u tri živi samo po jedan stanovnik: Dabašnici, Vučipolju i Tiškovcu Ličkom. U Cerovcu, Pribudiću, Rastićevu i Omsici žive po dva stanovnika. I hrvatski mediji su zgranuti ovim podacima, često se može pročitati da je opština Gračac jedna od onih koja će sigurno nestati sa demografske karte – priča Budimir i to potkrepljuje podatkom da je većina predratnih škola danas ili zatvorena ili srušena.

Teslin kraj bez struje

Među razlozima koji su tome doprineli je i zaprepašćujući podatak da mnoga sela u ovom delu Hrvatske, u kraju u kome se rodio Nikola Tesla, ni u 21. veku – nemaju struju.

– Ovde je reč o mnogim zaseocima koji su pre poslednjeg rata imali struju, a od tada je nemaju. Do sada je dato mnogo obećanja, srpski predstavnici u vladi Hrvatske na svaki način pokušavaju da taj problem reše, ali nema rezultata. Ovo utiče da mnogi koji bi se vratili i obnovili svoje devastirane ili porušene kuće odustaju. Ali ni struja nije prepreka jer ljubav za rodnim ognjištem je jača pa mnogi kao i njihovi preci u večernjim satima pale sveće i lampe. Ali, to svakako nije rešenje za one koji bi odlučili da se vrate za stalno – zaključuje Milojko Budimir.

Sveti Ilija

U mnogim ličkim mestima seoska slava je Sveti Ilija. Milojko Budimir je ove godine bio u Velikoj Popini gde je liturgiju služio gračački sveštenik Predrag Pantelić.

– Raduje činjenica da je crkva ispunjena ne samo meštanima tog nego i okolnih sela gračačke opštine. Posle liturgije nastavljeno je druženje uz muziku na otvorenom do kasnih popodnevnih sati. Bilo je zadovoljstvo videti uglavnom mlade ljude čiji su očevi iz ovog kraja davno napustili zavičaj. Najviše ih je pristiglo iz Srbije, ali bili su i drugi, iz više evropskih zemalja. Svi žele da obnove roditeljske kuće i svog zavičaja dok su živi ne žele da se odreknu. Među prisutnima bio je i Branko Ružić iz Ministarstva prosvete Srbije koji iako nije rodom iz ovog kraja dolazi sa prijateljima svake godine na ovu seosku slavu – otkriva Milojko Budimir.

Crkve u Zrmanji

Većina srpskih svetinja u ovom delu Hrvatske je proživljavala sudbinu naroda. Jedan od takvih primera su dve crkve u Zrmanji. Za prvu, posvećenu Svetom Nikolaju pretpostavlja se da je sagrađena pre 1755. godine jer se od tada često pominje u arhivskoj građi. Podaci govore da je obnovljena 1877, godine da bi dan posle Male Gospojine, 21. septembra 1953. godine spaljena.

– Obnovljena je dobrovoljnim prilozima Srba iz dijaspore 1988. Tada je podignut i zvonik koji ipak nije bio pokriven. Tek od 2013. godine, kada je od Srba koji davno više tu ne žive formiran Crkveni odbor, počelo je prikupljanje sredstava i kompletna obnova ove svetinje je završena 2017.

Milojko Budimir navodi da je drugi hram u sastavu zrmanjske eparhije Crkva Sošestvija Svetog Duha u Zrmanjskom Klancu.

– Ova crkva je spaljena najpre u Drugom svetskom ratu, da bi bila obnovljena 1973, a ponovo je srušena 1995. Zahvaljujući pomoći Srba koji sada žive u Americi crkva je iznova obnovljena. Dragocen podatak je i da je prva škola u Zrmanji otvorena 1764. godine, a da je prema popisu iz 2011, u ovom mestu živelo 21 Srba – navodi Milojko Budimir.

Spaljeni Otrić

Milojko Budimir navodi da je sa „Olujom“ u većini ličkih sela uništena i sva infrastruktura.

– Otrić, jedno od najmlađih mesta nekadašnje opštine Zrmanja osnovano tridesetih godina prošlog veka, a u istoriji je ostalo upisano da je u prvoj kafani, osnovanoj još za vreme Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine sklopljen sporazum između Italijana i Srba poznatiji i kao Otriški sporazum. Ovo selo je imalo osnovnu školu, poštu, dve kafane, šustersku, krojačku i pekarsku radnju, a na železničkoj stanici je radilo čak 14 radnika i skretničara. Međutim, tokom akcije „Oluja“ zapaljene su sve zgrade u Otriću: Železnička stanica, škola, pošta, trgovina, mesna kancelarija, kafana i naravno porodične kuće – priča Budimir.

Karinsko more

Većina nekadašnjih žitelja ovog dela Like, prema rečima Milojka Budimira posetu zavičaju koristi i za letovanje na Karinskom moru. Reč je o zalivu oko 30 kilometara južno od Zadra i 16 kilometara severno od Benkovca, koji je uskim kanalom spojen sa Novigradskim morem.

– Ovog leta se moglo videti na stotine automobila sa tablicama iz Srbije ili dijaspore jer ovaj deo Jadrana je svojevrsna oaza za većinu izbeglih Krajišnika iz ovog dela Hrvatske. Vreme je učinilo svoje pa nema provokacija, a i svima je u interesu da turistička sezona prođe u najboljem redu jer lokalni meštani od toga žive – priča Budimir.

Dani oko „Oluje“

Milojko Budimir je u zavičaju boravio u periodu dok je Hrvatska proslavljala dva državna praznika, a oba vezana za akciju „Oluja“ 1995. godine. Ipak, naš sagovornik kaže da je situacija mnogo bolja nego ranijih godina.

– Srbi iz Knina su navikli da u dane „Oluje“ jednostavno napuste grad i presele se u okolna sela. Za to vreme, mahom pridošlice ne odustaju od poznate scenografije za taj datum, ali kada to prođe, život se u Knin i okolinu vraća u potpunu normalu. Morao sam da završim neke privatne obaveze u opštini Knin i otišao sam nekoliko dana posle „Oluje“. Moram da pohvalim ljubaznost i ekspeditivnost tih službenika. Velika je to zasluga i aktuelnog šibensko-kninskog župana i bivšeg gradonačelnika Marka Jelića koji je očigledno čovek pomirenja koji ne dozvoljava nacionalističke ispade svake vrste – ističe Budimir.

Zadruga

Južna Lika je bila jak poljoprivredni kraj iz koga se voće i povrće izvozilo ka primorju, ali i ka bivšim republikama nekadašnje Jugoslavije.

– U Zrmanji je postojala i jaka poljoprivredna zadruga koja je bila jedna od najbogatijih u celoj Hrvatskoj, a uz poljoprivredu, bavila se i stočarstvom. Prema podacima iz knjige „Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka“, znamo da su 1905. godine postojale čak dve zemljoradničke zadruge. Da je narod našeg kraja vredan i radan, svedoči podatak da je poslednji predratni šef poljoprivredne zadruge u Zrmanji danas jedan od uspešnih privrednika u Vojvodini – navodi generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske.