Tamo gde je srce, tamo sija sunce. Najjače. Ni posle više od dve decenije ne osetih da negde nebeski svetionik žari onako kao podno Šare. Tamo, u kotlini Paštrika, Koritnika i Ošljaka, odmah ispod Cvilena, tamo gde je Prizren. Moj grad, onaj kome se uvek rado vraćam, makar na tren. U snovima, u mislima, u željama. Na moju sreću, ovoga puta i na javi.
Ta subota bila je nalik mnogim prethodnim, sve do trenutka kad su se na vratima pojavili suprug Nikola i naši prijatelji Sandra i Miloš.
– Idemo na Kosmet, za tvoj rođendan. Idemo u Prizren – reče Nikola.
Ostalo nisam čula. U ušima mi je odzvanjala samo jedna reč. Kosmet! Srce se ispuni čudesnom toplinom.
Voljena zemlja
Jun u Prizrenu, miris lipe pored Bistrice, voda na Šadrvanu… Ko će dočekati taj polazak? Sreća ili nesreća, život u srpskoj prestonici „melje“, pa vreme leti. Proletelo je do tog 3. juna. Tu, u blizini Hrama Svetog Save, čekao se polazak autobusa na jug Srbije. Humanitarna organizacija Svi za Kosmet po ko zna koji put organizuje ovako hodočašće. Meni je sefte. Gazimestan, Babin Most, Gračanica, Bogorodica Ljeviška, Saborni hram Svetog Đorđa, Tvrđava Kaljaja, manastir Sveti arhangeli, Orahovac, Velika Hoča, Visoki Dečani, Pećka Patrijaršija, Devič, Banjska, Sočanica…
Administrativna linija. U grudima erupcija osećanja. Srce nekako brže kuca. Zapravo, tuče kao ludo!
– Oj, Kosovo, dušo Srbinova, Metohijo majko manastira… Oj Kosovo, uzdignute glave, Metohijo, dočekaćeš slave – odzvanjaju stihovi Gavrila Kujundžića, nastavnika muzike, autora i kompozitora kultnih pesama o Orahovcu, Velikoj Hoči, Prizrenu…
Na Gazimestan stižemo po mraku. Moramo da sačekamo da se razdani pa da obiđemo memorijalni kompleks i uzvišenje na severoistoku Prištine, poprište Kosovske bitke. Odatle – pravac Babin Most. Otac Aleksandar Našpalić je u porti Crkve Pokrova Presvete Bogorodice već pripremio posluženje. Više od kafe prijaju topla reč i iskren osmeh našeg domaćina, koji govori sa čim se sve sreće srpsko življe na ovom prostoru.
– Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena – peva u meni.
Stižemo u Gračanicu. „Pozdravlja“ nas spomenik u čast Miloša Obilića, ispred koga se slikamo, kao i uvek. Za uspomenu. Sve smo bliži manastiru, zadužbini kralja Milutina, „graditelju neba na zemlji“. Podignuta je između 1315. i 1321. godine i posvećena Uspenju Presvete Bogorodice. Na sreću, neoštećen je u ovom veku. Prepoznatljiv je po freskama koje prikazuju rodoslov Nemanjića. Raduje me žamor vernika. Pored nas 86-oro pristiglih iz Beograda, bilo je mnogo drugih, koji su se slili sa raznih strana.
Bombone „živog sveca“
Sledeća stanica je Prizren, grad u kome su nekada bile 33 crkve! Neke od njih su, kroz vekove, pretvorene u džamije i bogomolje drugih vera. Ulazimo, a srce hoće da iskoči iz grudi. Čini mi se, ako progovorim, na usta će istrčati, ne bi li ostalo tu. Zauvek. Da se kupa u Bistrici, miluje Ljevišku, oseća blizinu Arhangela, raduje se zvonu sa Saborne crkve Svetog Đorđa. Ispred mene, malo ispod Kaljaje, Crkva Svetog Spasa. Kao da mi želi dobrodošlicu. Deluje mi kao da je raširila ruke, da me prihvati u zagrljaj. Sa desne strane Bistrica, sa leve prkosi Bogorodica Ljeviška. Onako gordo, uprkos svemu što je proživela od 1999. do danas. Osećam da nas je i ona pomilovala.
– Zenica oka moga, gnezdo je lepoti tvojoj – reči su nepoznatog arapskog letopisca, koji je preko freske urezao stihove persijskog lirika Hafiza.
I jeste lepa ova zadužbina kralja Milutina, starija i od Notr Dama. Pošto otac Vladan Vukomanović ima venčanje u okolini, dočekuje nas jedan od nekolicine preostalih Srba (povratnika) u ovom gradu, Vlada.
Vreme neumorno curi, čini mi se, brže nego u Beogradu. Krećemo ka centru. Da se uslikamo na čuvenom kamenitom mostu, popijemo vodu na Šadrvanskoj česmi i stignemo do Sabornog hrama Svetog Đorđa. Tu nas čeka paroh Jovan Radić, a ispred crkve, njegova supruga Jelena i sin Konstantin. To je jedini srpski dečak u Prizrenu. U porti crkve Svetog Đorđa sam odrasla. Tu smo igrali između dve vatre, u vreme kada je patrijarh Pavle bio episkop raško-prizrenski. Tu je bio njegov dom. Bili smo mnogo mali da bismo shvatili šta znači „dnevni red“ i da od 14 do 17 časova nema galame. Nekako nam je baš u to vreme bilo najslađe da trčimo za loptom bez obzira što je to vreme kada se vladika odmarao pre Večernjeg. Umesto grdnje, od tog „živog sveca“ dobijali smo bombone. Vraćam se u te dane i još jednom se zahvaljujem na Božjem daru.
Iako pljusak usred paklene vrućine pokušava da nam poremete planove, vođa puta Marko Jelić i alfa i omega ovog poduhvata Zoran Ćirić ne odustaju. Idemo na Kaljaju. Ovoga puta, srce je sišlo u pete. Ne od straha, već od Zamora, ali vredi. Iznova se radujem pogledu koji puca na Cvilen, Paštrik. Gledam kako Bistrica deli grad na dva dela i pitam se, da li je morala da se desi ta 1999?
Iako nema preteranog zadržavanja po gradu, na putu do manastira Svetih arhangela videsmo sve – Sinan-pašinu džamiju, zidanu baš od kamena uzetog iz zadužbine cara Dušana, prizrensku Bogosloviju, Maraš.
Kažu da su Arhangeli bili veći i od Visokih Dečana. Ne mogu ni da zamislim kolika je bila zadužbina Cara Dušana. Tu, u ostacima zdanja, nalazi se i grob srpskog cara, mada je sarkofag sa njegovim moštima smešten u Crkvi Svetog Marka u Beogradu.
Anđeoski glas
Sledi susret s Orahovcem i Crkvom Svetog uspenja Presvete Bogorodice. Otac Mirko, paroh Crkve Svete Trojice u Zemunu, koji je krenuo sa nama na hodočašće i naš prijatelj Miloš Simović, kome je pevnica „druga kuća“, radi su da pomognu da Večernje u ovom hramu bude veličanstveno. U nekom trenutku, usred službe, u crkvi se pojavljuje i tamnokosa devojčica. Prekrstila se, celivala ikone i krenula ka pevnici. Njen glas se poput groma prolomio crkvom. To je Pavlina. Mala Pavlina Radovanović, devojčica s anđeoskim glasom, koja često nastupa na raznim koncertima, a novac koji zaradi daruje onima koji dele njenu sudbinu. Bolnu. U ovoj srpskoj enklavi živi 235 ljudi, samo nekoliko stotina metara odatle za narod u Orahovcu je „zabranjeni grad“.
Profesorka i novinarka Olivera Radić nas je dočekala raširenih ruku. I njeno gostoprimstvo ostaće zauvek uklesano u dušu.
Radosni i uzbuđeni stigli smo potom u Veliku Hoču, odnosno Crkvu Svetog Stefana. U ovom mestu, čuvenom po vinu, živi blizu 500 Srba. Među njima je 96 mališana. Tu smo i prenoćili, kod Žikice Popovića. Njegova supruga Ljilja, deca Marko i Marija, samo su nam potvrdili ono što je bilo jasno na „prvu“ – srećni su, uprkos uslovima u kojima žive.
Legli smo srećni i spokojni, znajući da nad nama bdiju srpski svetitelji. Oni su nam i „šapnuli“ da ne treba da brinemo jer oni čuvaju Kosmet koji je naša ulaznica – za raj.
Princ i princeza na liturgiji
Reči nedostaju baš onda kada su najpotrebnije. Kako opisati lepotu Visokih Dečana i Pećke patrijaršije? Nikola, moj suprug, kao da mi je pročitao misli. Konstatuje:
– Visoki Dečani i Pećka patrijaršija nisu s ove planete.
Na liturgiji u zadužbini Stefana Dečanskog bili su i princ Filip Karađorđević sa princezom Danicom i sinom Stefanom.
– Puno je stubova metohijskih na kojima nebo stoji, ali jedan je Dečanski – napisao je princ Filip na Tviteru.
I u pravu je… Ko jednom zakorači u ovu svetinju, pamtiće je zauvek.
Tri monahinje
Pohodili smo i manastir Devič nalazi se u Dreničkoj šumi. U njemu su tri monahinje, prepuštene same sebi. U prečniku od 50 kilometara oko njih nema Srba! Ova svetinja je stradala 2004. godine, kada je zapaljena unutrašnjost crkve, a srušeni konaci. Oskrnavljena je i ploča ispod koje se nalaze mošti svetitelja, ali su one, na sreću, ostale neokrnjene. Ovde počivaju mošti Svetog Joanikija Devičkog, po kome je manastir i dobio ime.
Dragulj iz 14. veka
Priznajem, za manastir Banjska čula sam mnogo kasnije po dolasku u centralnu Srbiju. Kralj Milutin ga je gradio između 1312. i 1316. sa namerom da mu to bude grobna crkva. Tu je prvobitno i bio sahranjen, ali posle Kosovske bitke njegovo telo je preneto u Trepču, a potom 1460. u glavni grad Bugarske, Sofiju. Crkva Svete Nedelje čuva njegove mošti.
Otac Danilo, kome sam se posebno obradovala, jer potiče iz mog rodnog grada, upoznao nas je s istorijatom manastira, uz napomenu da je on jedini građen s ciglom u tri boje. Ko zna kako je, zapravo, izgledala bogomolja koju je kralj Milutin namenio za grobno mesto, pre nego što je u 16. veku razorena.
Oltar u steni
Posetom Sočanici smo završili hodočašće. Put do nje izgleda poput skakaonica. Ide uz nos, što bi rekao naš narod. Manastirska crkva je posvećena Usekovanju svetog Jovana Krstitelja, podignuta na mestu starijeg hrama posvećenog Vavedenju Presvete Bogorodice. Oltarski deo je napravljen u steni, a ispod njega je 2007. otkriven otvor koji vodi ka podzemnim katakombama.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
