Stanković svedok srpskog stradanja!

Nedavno je u Beogradu završeno snimanje poslednjih scena dokumentarnog filma „Svjedok“ scenariste i režisera Denisa Bojića u kojem je učestvovalo više od 2.000 članova porodica, rodbine i prijatelja stradalih civila i vojnika tokom ratnih zbivanja u bivšoj Jugoslaviji.

Za ovaj veliki posao trebalo je godinu dana rada, a pripreme i snimanja na terenu trajale su tri meseca. Film predstavlja svedočanstvo o životu i radu prof. dr Zorana Stankovića, specijaliste sudske medicine sa Vojnomedicinske akademije u Beogradu koji je obavio više od 7.500 obdukcija iz više od 50 masovnih grobnica i mesta stradanja srpskog naroda. On je ujedno i svedočanstvo o progonu i stradanju Srba krajem 20. veka.

– Bilo je intenzivno i naporno, ali osećaj ponosa kompenzuje sve. Ono što se desilo 22. maja u Beogradu jeste rezultat jedne ideje, upornosti i želje, kako mene lično tako i čitave filmske ekipe da kompletno srpsko stradanje, koliko god je to moguće u geografskom opsegu, pokažemo i prikažemo kroz rad dr Stankovića – kaže za „Vesti“ Bojić.

Sudbina je, ističe, kroz njihove napore tako uredila i postavila stvari na svoje mesto da se u Beograd slila reka ljudi iz čitave Republike Srpske, iz Hrvatske, odnosno ljudi koji su svoju najveću tragediju doživeli u gradovima Hrvatske, sa Kosova i Metohije, iz gradova koji su bili pogođeni NATO bombardovanjem, tako da je Beograd u jednom trenutku bio epicentar srpske tuge i srpskog bola.

– Do toga smo došli kroz ogromnu upornost i entuzijazam, ideju posvećenosti istini i samo istini i činjenici da je dr Stanković bio taj koji je svojim radom i zalaganjem objedinio sve nas i naše stradanje kroz svoj ratni put i poziv specijaliste sudske medicine vršeći obdukciju 7.500 žrtava. Malo je trenutaka u istoriji koji mogu da se porede sa ovim, a to govorim bez ikakve glorifikacije trenutka, jer nemate često priliku da ispravljate „istorijske nepravde“, ako mogu tako da kažem, ali čini mi se da je ovo što se upravo desilo u Beogradu, bilo to vraćanje duga doktoru Stankoviću svih nas i dužna počast svim našim žrtvama koja je bila uobličena na ulicama Beograda – zadovoljan je naš sagovoronik.

Sve to se, navodi, dogodilo i zahvaljujući uključivanju svih relevantnih institucija Srbije i Republike Srpske koje su dale svoj doprinos da se ovaj film realizuje.

– Uspeli smo da na jedan ovakav način spojimo sve ono što se moglo i trebalo spojiti kada pričamo o srpskom stradanju. To je poduhvat svih nas i Radio-televizije Republike Srpske, Centra za istraživanje rata, ratnih zločina i nestalih lica RS kao koproducenta ovog filma i filmske ekipe koja je iz sebe izvukla maksimum i ljudski i profesionalni i mene koji sam posvećen ovoj ideji sedam godina da se ovako nešto mora uraditi kao dug dr Stankoviću i kao dug našim žrtvama.

Učestvovalo 8.000 ljudi

Kakve su bile reakcije ljudi koji su to pratili do Beograda i u Beogradu?

– Reakcije ljudi u Beogradu bile su spontane i emotivne kako su ih doživeli ljudi iz autobusa, jednostavno drugačije i nisu mogle da budu. Važno je pomenuti da se ovde radilo zaista o ogromnoj, složenoj i kompleksnoj organizaciji, jer došli su ljudi iz 25 opština Republike Srpske sa isto toliko autobusa i trebalo je sve to sinhronizovati, da se svi oni spoje u jednom trenutku na auto-putu u jednu kolonu srpskog stradanja gde je svaki autobus nosio ime mesta iz kojeg dolazi i time je u stvari pokazan taj geografski opseg. Velike snage MUP Srbije bile su angažovane i bez njihove pomoći ovo ne bi bilo moguće izvesti. Pomogle su i granične službe BiH i Srbije, Javni putevi Srbije. Takva jedna sinhronizacija omogućila je da sve ovo uradimo, jer trebalo je blokirati magistralne puteve od graničnih prelaza, a u jednom trenutku i kompletan auto-put prema Beogradu i zbog snimanja i ponovljene manifestacije srpskog stradanja do samog ulaska u Beograd. Bile su blokirane najfrekventnije ulice Beograda Kneza Miloša, preko Bulevara kralja Aleksandra do Ruzveltove ulice. Ruzveltova ulica je ovako nešto doživela dva puta – na sahrani patrijarha Pavla i sahrani premijera Zorana Đinđića i evo sada treći put za potrebe snimanja filma „Svjedok“, a ja bih više voleo reći – za jedan istorijski događaj u Beogradu. Niko nije mogao ostati imun na tu količinu tuge i bola, pogotovo što su svi ljudi nosili slike svojih stradalnika. Čini mi se da je ovo pokazatelj osećaja jedinstva u srpskom narodu, šta je to u stvari što nas može na nivou svesnog i nesvesnog činiti jednim. To je osećaj da smo stradali i da je naše srpsko stradanje naša polazna tačka u identitetu. To je ujedno i najsnažnija emocija koju nosim iz Beograda od 22. maja.

Kako je došlo do ideje o filmu?

– Sedam godina traje ideja koju sam imao zajedno sa dr Stankovićem i trebalo je dugo vremena da se stvore uslovi i pronađu idealne forme da sve to uklopimo, jer smo hteli da objedinimo kompletno srpsko stradanje kroz njegov rad. Nažalost, dr Stanković je umro prošle godine 10 dana pre početka snimanja i nakon toga ostala je misija da se sve ovo završi, a da se pronađe novi adekvatan izraz kako sve to na kraju uraditi. Prvobitna filmska ideja je bila da dr Stanković prođe sve te lokacije, da ponovo vidi sve te ljude posle 30 godina i tako on na izvestan način zaokruži taj životni ciklus. Posle njegove smrti, desilo se ono što se u dramaturgiji naziva incidentni početak, odlučili smo da sve te ljude odvedemo njemu na grob. Učestvovalo je u filmu oko 8.000 ljudi i oni su uglavnom članovi porodica poginulih i nestalih civila i vojnika Vojske Republike Srpske. To nisu statisti niti plaćeni ljudi, nego oni koji su želeli da učestvuju u ovom filmu i toliki broj ljudi u jednom dokumentarnom filmu je zaista impozantan produkcijski poduhvat. Sve one povorke sećanja koje smo radili kroz pet lokacija, masovnih grobnica i stratišta Republike Srpske uključujući i zadnju povorku u Beogradu su nešto što je izgledalo nemoguće realizovati, ali uspeli smo svi zajedno da uskladimo želju, ljubav i energiju i to završimo na najbolji mogući način.

Istorijska čitanka

Da li ste zadovoljni urađenim poslom do sada?

– Bilo bi idealno da je tu našu ideju realizovao i dr Stanković, koji je hteo da svoje ratno i životno iskustvo i sva ta dešavanja pretoči u film ili knjigu, a film je bio idealan medij kroz koji smo to mogli da uradimo i verujem da bi on bio zadovoljan da je to uspeo. Međutim, život na nama neuhvatljiv način uređuje stvari i uspostavlja ravnotežu tako da sve ovo što je urađeno nakon njega može se definisati, ne samo kao uspešno, nego kao pomenuti istorijski balans i uspeli smo da objedinimo sve i to uradimo tako da bi i on, da je živ, bio zadovoljan. Ujedinili smo srpski narod u bolu i više toga i van toga ne smemo očekivati.

Imali ste poverenje, ali i odgovornost pred više od 8.000 učesnika povorki sećanja.

– Ovo je pola puta, produkcijski deo je završen, a sada nas očekuje montaža filma koja sa sobom nosi odgovornost prema snimljenom sadržaju i istoriji pre svega. Ogromnu zahvalnost dugujemo pre svega porodici Stanković, institucijama Srbije i RS, članovima porodica poginulih i nestalih koji su nam dali poverenje i to je i najkompleksniji deo ove stvari – poverenje i odgovornost koje nosite sa sobom, jer nije lako stati pred osobu koja je izgubila osam članova svoje porodice i reći joj da je to što radite vredno vraćanja 30 godina kasnije u jedan okean tame. Mislim da smo bili dostojni tog poverenja, da smo opravdali svaki korak koji je napravljen u Beogradu i da na kraju svi možemo biti ponosni. Trudićemo se da i ovaj montažni proces bude takav, da uvrstimo sve ono što se mora uvrstiti i napravimo jedno delo koje će biti i služiti kao istorijska čitanka i kao kamen temeljac kulture sećanja, ali i kao nešto što će srpski narod večno podsećati na sve ono što se dešavalo, ali i kao opomena za budućnost.

Dogodine pred publikom

Kada možemo očekivati da film bude pred gledaocima?

– Mi se nadamo da će 2023. godina biti vreme kada će film ugledati svetlost dana i da ćemo ispoštovati sve ono što smo zamislili. Dokumentarni film je karakteristična kategorija i mnoge stvari se dešavaju u samoj montaži nezavisno od onog što ste u snimanju i produkciji hteli, uz to nacionalna odgovornost, kao srž ovog filma ne trpi žurbu i proizvoljnost.

Emotivno u Beogradu

Prema onom što se moglo videti za vreme snimanja u Beogradu, bilo je dosta emotivno.

– Mi smo kreirali jedan istorijski događaj koji se istovremeno snima i biće korišćen za potrebe filma, ali sve su to elementi koji su bili svesno i brižljivo planirani tako da je svaki taj čovek koji dolazi u Beograd znao gde ide i trebalo mu je pružiti mogućnost da se na adekvatan način oduži dr Stankoviću. To su neki suptilni delovi tog dana i filmskog sadržaja koji su ljudima omogućili da se osećaju potpunije i imaju najspontaniju reakciju prilikom dolaska na njegov grob. Bila je zaista impozantna scena i na samom grobnom mestu dr Stankovića u Aleji zaslužnih građana i tek kada smo pogledali snimke kako to izgleda, mogli smo zaključiti da je sve ono što smo planirali i želeli ostvareno onako kako smo zamislili.

Ne ponovilo se

Dugometražni dokumentarni film „Svjedok“ sniman je na pet lokacija u Republici Srpskoj gde su bila masovna stradanja Srba. To su Brod, Mrkonjić Grad, Kravica, Zvornik i Šekovići. Za potrebe snimanja organizovane su povorke sećanja na kojim je bilo i više hiljada stanovnika ovih mesta, a u Beogradu gde su snimane završne scene i kadrovi bilo je više od 2.000 ljudi iz cele Republike Srpske, ali i Hrvatske i sa Kosova i Metohije čiji su srodnici završili u masovnim grobnicama. Denis Bojić je posle snimanja u Brodu istakao da su „zaboravljene žrtve ponovo ubijene žrtve“, te da film „Svjedok“ predstavlja istorijsko svedočanstvo o stradanju Srba koje je i opomena da se u budućnosti ne ponovi ovakvo zlo i nesreća.