Na kraju Slankameničkih vinograda kod Krčedina, na šezdesetak kilometara od Beograda, 25-godišnja T. I. pokazuje koze. Iznad, u kokošinjcu, sada je samo gusan. Njegovu saputnicu je pre neko veče rastrgao čopor pasa lutalica. Dok su izleteli i rasterali ih bilo je kasno.
Tu je i magarica. Znatiželjna je, ali i nepoverljiva. Uskoro treba da dobije mlade pa je mazna, ali prilazi samo ovoj devojci koja joj nešto tiho šapuće.
T. I. pripada Generaciji Z, koja je domaće životinje do pre godinu dana viđala samo u klipovima na svom telefonu. Iz onog dela Beograda je gde toga nema, pa je u nedostatku pravih sebi našla igru sa „izmišljenim životinjama“ – „hvatala je zmajeve“. U narkomanskom slengu, to je uvlačenje dima zapaljenog heroina. U mozgu se stvara efekat najsličniji tom izrazu.
T. I. je jedna od šest devojaka iz jedine „ženske kuće“ zajednice Zemlje živih. Nema tu ograda, visokih bedema ili obezbeđenja. Zidovi su u „glavama“ ovih žena jer svaka može da odustane kada to poželi. A T. I. želi da prođe ceo program, svih dve i po godine!
Na drogama od 16. godine
– Aktivno sam počela da se drogiram sa 16 godina. Namerno ne računam ono pre, kada sam sa društvom pila i pušila travu. To deca već masovno koriste, a u mnogim država je i legalizovana. Na jednoj žurki su mi ponudili da probam nešto bolje od marihuane. Bio je to amfetamin – „dizalica“ i dopala mi se. Zatim sam počela da eksperimentišem i tražim svoju drogu. Gutala sam „spidove“, „ekstazi“ i naravno šmrkala kokain. Na početku bih se „častila“ samo vikendom, a onda sam krenula da se „častim“ i radnim danima. Novca nikada nije manjkalo, jer sam kao menadžer prodaje jedne poznate srpske kompanije sebi mogla da priuštim i provode i drogu – priča devojka.
Ona kaže da je poslednjih pet godina heroinski zavisnik.
– Nikada nisam razmišljala da ga šmrčem ili da se bodem u venu. A najgore od svega je što sam bila uverena da sam srećna.
Kao i svi zavisnici od heroina, i ova devojka je svoje prvo lečenje započela u Drajzerovoj, Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Beogradu.
– Posle četiri godine na heroinu više nisam mogla da lažem i mažem roditelje. Naravno, tamo sam otišla sa pričom da sam već prestala da se drogiram, ali da nije loše da kroz stručnu pomoć učvrstim tu odluku. Naravno da sam lagala. Da bih bila što uverljivija lažirala sam nalaze urina i svaki put kada bih otišla kod te doktorke u Drajzerovu testovi bi pokazivali da sam „čista“. A ja drogirana… Ipak, ne možeš roditelje prevariti. Rekli su doktorki da nešto nije u redu, da osećaju to, ali ona ih je smirivala da moje lečenje napreduje odlično i da testovi urina to svakodnevno pokazuju.
Posete Drajzerovoj su trajale devet meseci. T. I. se za sve to vreme uredno drogirala i uredno lažirala testove.
– Onda se dogodilo nešto mnogo čudno. Vraćala sam se kući, vozila sam automobil i u jednom trenutku, kao flešbek, pred očima mi je prošao ceo život kao film. Proletelo mi je pred očima i dokle sam sebe dovela i gde će me droga na kraju odvesti. Parkirala sam se i počela da plačem. Mislim da nekoliko sati nisam mogla da zaustavim suze. Kada sam se smirila, otišla sam kući i rekla roditeljima istinu: da se sve vreme drogiram, da ih sve ove mesece lažem i da im prepuštam da oni odluče na koji način bi trebalo da se lečim. Podržali su me i ja sam ponovo otišla u Drajzerovu. Prve dve nedelje sam tamo boravila na detoksikaciji, a zatim je trebalo da odem u jednu kliniku da mi ugrade blokator. Problem narkomana je što čim izađe iz te fizičke krize brzo počne da razmišlja o vraćanju na staro. Tako sam i ja mozgala kako da pre „blokatora“ samo još jednom „pojurim zmaja“. Stara narkomanska priča. Sećam se, došli su po mene majka i otac i gledam ih, tužni su. Shvatili su da će se i ovaj pokušaj pretvoriti u promašaj – priča mlada Beograđanka.
Vreme vraća snagu
Nekoliko dana kasnije kod nje je došla majka i pitala je da li bi otišla u Zemlju živih, jer je to program Srpske pravoslavne crkve u kome su zavisnici izolovani na taj način da i roditelje mogu da vide tek posle šest meseci.
– Nije mi bilo pravo, ali sam pristala. I ne bih izdržala tih prvih nekoliko nedelja da nije bilo njihove podrške. Iskreno kažem! Tek posle prvih mesec dana u Zajednici sam počela da shvatam da ovde nisam zbog njih, već zbog sebe i da zaista želim da se promenim. Kako je vreme odmicalo, tako sam i ja sve više i više počela da se preispitujem i da uviđam šta me je dovelo u problem. Tada su počeli i da mi se vraćaju neki delovi iz života koje sam bukvalno zataškala.
T. I. priznaje da je, na samom početku bila uverena da će u Zajednici ostati nekoliko meseci, ali kako je vreme prolazilo tako je i ona bila sve odlučnija da program završi u celosti.
– Vreme bukvalno radi za mene. I ne samo vreme. Osećam kako mi se vraćaju sva ona sećanja koja sam zatrpavala svim onim smećem i prljavštinom koju brz ili moderan život nosi sa sobom. Zato i ne razmišljam trenutno o tome šta ću da radim kad izađem. Svu energiju usmeravam samo na dobre stvari i na to da više nikada nikoga ne povređujem. Već sada uživam u onim malim, običnim stvarima koje su mi promicale jer sam ih gazila. Verovatno ću po izlasku da završim fakultet. Ali, do izlaska mi je ostalo još godinu i po. Sasvim dovoljno vremena da ne žurim u planovima – kaže devojka koja se izgubila „jureći zmajeve“ i sada se ponovo pronalazi.
Nov izgled sajta
Svi koji imaju problem i smatraju da bi mogli da ga reše boravkom u Zemlji živih mogu da posete sajt ove Zajednice ( https://zemljazivih.info/).
– Sajt smo prošle godine kompletno redizajnirali i prilagodili savremenim standardima, ali i lakšem snalaženju. Na sajtu se mogu videti detaljnije informacije čime se tačno bavimo i kako funkcioniše naša Zajednica, ali i da svi koji imaju problem kontaktiraju s nama. Takođe, i dalje je aktivan naš Fejsbuk nalog preko koga smo i počeli da se medijski predstavljamo javnosti, pa je i tako moguće da nas ljudi potraže – kaže Andreja Jovanović, glavni koordinator Zemlje živih.
Logo terapija
U Zemlji živih je uključeno više stručnjaka iz oblasti borbe protiv bolesti zavisnosti, psihologa i psihijatara, a lečenje se zasniva na tzv. logo terapiji.
– Baza nam je psihoterapija koju je osnovao bečki psiholog Viktor Frankl i nazvao je logo terapija. U prevodu, to je terapija smislom. Frankl je taj svoj metod izložio u knjizi „Zašto se niste ubili“, koju preporučujem ne samo ovim mladim generacijama, već i njihovim roditeljima. Naime, u njoj je sabrao iskustva sa brojnim pacijentima koje je imao, a svaku terapiju je započinjao jednostavnim pitanjem: „Zbog čega se niste ubili kada već imate takav problem.“ Upravo takva postavka njegovog učenja je bila baza na koju se nadograđuje sve drugo kada je u pitanju lečenje bolesti zavisnosti – ističe protojerej stavrofor Branko Ćurčin, glavni sveštenik Zemlje živih.
Oglasna tabla
Najznačajniji deo u svakoj od četiri zajednice Zemlje živih je „oglasna tabla“, odnosno vidno istaknut spisak svih članova u toj kući.
– Oglasna tabla je možda i najvažnije mesto u svakoj Kući naše Zajednice. Sa leve strane su ispisana naša imena i datum kada smo došli, a sa desne strane kod svakog od nas se nalaze i naše „lične obaveze“ – priča T. I.
Ona objašnjava da su „obaveze“, zapravo, neke od ključnih mana svake od osoba koje bi ona trebalo vremenom da prepoznaje i menja sama, ali i uz pomoć ostalih članova.
– Svaka od tih obaveza traje između tri i četiri meseca i za to vreme smo u obavezi da poradimo na tome kako bismo je ispravili. Veoma je važno što svako od nas na ovaj način ima mogućnost da sagleda svaku svoju grešku, ali i što su ostali ukućani spremni da nam u tome pomognu jer mnogo je lakše da neko drugi sagleda u čemu grešimo i da nam na to iskreno ukaže, a ne da prećutkuje. Zato, na kraju večeri, svako od nas ustane i saopšti drugima na koji način se tog dana suočavao sa tom svojom ličnom obavezom i kako je pokušavao da je promeni, a onda se jave i drugi koji nam ukažu gde smo grešili i šta bi trebalo da promenimo. Nema u tim zamerkama ni trunke zlobe ili zavisti, jer pomažući drugima mi zapravo pomažemo i sebi zato što preispitujemo koliko smo i sami u tom problemu. Neverovatno je koliko ovakvi razgovori svakog od nas menjaju na bolje i koliko se svi zajedno uspešno menjamo. Na svaka tri meseca imamo „reviziju“ na kojoj sagledamo koliko smo uspeli da se oslobodimo negativnih navika ili mana – ističe devojka iz Beograda.
Dnevno dva grama heroina
T. I. je poslednje dve godine koristila oko dva grama heroina dnevno.
– Nijedna droga nije neozbiljna, ali heroin je nešto potpuno drugačije od svega što sam ranije uzimala. E sada, kada vraćam film, shvatam da me je to što sam ranije uzimala i dovelo do heroina. Začaran krug – priznaje.
To je istovremeno i začarani krug lažnih obećanja da će prestati i pokušaja da se uz tuđu pomoć izvuče iz svega.
– Milion puta sam samoj sebi obećavala da mi je dosta, ubeđivala sebe da sam dovoljno jaka i da više neću, a onda se svako to moje „neću“ pretvaralo u nov poziv dileru – priča T. I.
Sutra – Zemlja živih, jedini centar za bolesti zavisnosti SPC (4): Red, rad i molitva!
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
