Farma moravki bolja od Švajcarske

Dragutin Milošević iz Trnave kod Jagodine kratko se bavio poljoprivredom, potom je radio kao kranista u građevinskim firmama u Kragujevcu i Beogradu. Onda je 1989. godine rešio da ode u Švajcarsku da bi još više zaradio. Radio je na kranu na visini od 130 metara. Najpre je imao sezonske vize, četiri godine kasnije dobio je boravišnu vizu, a 10 godina potom i državljanstvo. Posle 32 godine se penzionisao i prošle godine vratio u zavičaj, jer kaže da nema lepše zemlje od Srbije, ali i da bi pomagao svojoj deci. Njegova supruga Snežana bila je kratko u Švajcarskoj, ali se vratila da bi čuvala sinove, jer nisu želeli da oni žive po zapadnom sistemu.

– Vratio sam se, jer sam tamo uvek bio stranac, gastarbajter. I zato što mi je nedostajala porodica. Mislim da nijedna zemlja nema tako lepu prirodu, dobre i gostoprimljive ljude, kao što je to u Srbiji. Imamo sve. Jedino što nismo baš radan narod. Jedino nas kvari izraz „lako ćemo“. Kada bismo svi radili, kao kad odemo na Zapad, onda bi oni dolazili da rade kod nas. Uostalom, ranije neke zapadne zemlje nisu imale mašine koje smo mi proizvodili. Švajcarska nije znala za kranove kada su se kod nas uveliko proizvodili. Ali su svojim radom brzo postigli. Ljudi su mnogo hladni. Ako ti se nešto dogodi, možeš da umreš na putu i niko neće da ti pomogne. Vlastitu decu izbace iz firme ako ne rade dobro. A mi našoj deci pomažemo – ocenjuje Dragutin.

Zato se on vratio da trojici sinova pomogne u ostvarivanju njihovih snova. Sinu Milosavu kupio je računarsku opremu vrednu 30.000 evra, Stefanu je pomogao da otvori i opremi farmu svinja moravki, a kada bude trebalo pomoći će i najmlađem sinu Mihajlu, koji završava za kuvara.

U selu Šuljkovcu su prošle godine kupili kuću i 65 ari zemlje, na kojoj su izgradili objekte za svinje, hladnjaču od 137 kvadrata u kojoj može da se skladišti 50 tona mesa, pušnicu i prostoriju za preradu mesa. Napravili su i ispust od 20 ari, koji je ograđen i kome se svinje valjaju u blatu. Taj deo će da prošire za još 30 ari. Od Dragutinove i Stefanove ušteđevine uložili su 120.000 evra. Samo su ih krmače koštale 18.000 evra.

– Prvo smo kupili devet nazimica i nerasta. Posle smo kupovali još, sve dok nismo imali 46 krmača. Prošle godine smo već prodali oko 800 prasadi za priplod i tov. Danas imamo najviše na teritoriji Jagodine – 160 prasica i 30 tovljenika. Proizvodimo suvo meso, kulen, kobasice, slaninu, pečenicu, pršutu, čvarke i mast – veli Dragutin, koji zajedno sa sinom Stefanom i snahom Danijelom svakodnevno odlazi na farmu, a uveče se svi vraćaju u porodičnu kuću u Trnavi.

Stefan kaže da se nikad nije pokajao što nije otišao kod oca u Švajcarsku, jer je pronašao veoma isplativ posao od koga može da zaradi platu kao u Nemačkoj, a da bude na svom imanju.

– Moravka, naša autohtona rasa, koja je bila u izumiranju, uopšte nije zahtevna za čuvanje, a nema ni mnogo posla. Da bismo ih nahranili i počistili obore ujutru nam treba oko dva sata, i pola sata radimo popodne. Hranimo ih sezonskim voćem i povrćem, same se prase, ne treba da se vakcinišu, nemaju nikakve bolesti.
Otvaramo mesaru

Bolja zarada od prerađevina

– Ove godine planiramo da napravimo još jedan objekat i ubacimo još 200 svinja u tov, a možda i više. Planiramo i da otvorimo mesaru u kojoj bismo prodavali suvomesnate proizvode. To se više isplati. Tovljenika prodaš za 30.000 dinara, a kad ga preradiš, uzmeš 70.000 – kaže Dragutin.

Dobre subvencije

– Subvencije su dobre. Dobijamo 27.000 dinara po krmači i 21.000 po nerastu. Zato bih mladima, koji imaju uslove da kao i mi žive na selu, preporučio da se bave ovim poslom, jer ne samo što porodica može da se prehrani, a deca školuju, već ostane i za letovanje – kaže Stefan.

Svi rade: Najmlađi pomažu koliko mogu

Dragutin sa sinom Stefanom i snahom Danijelom svakodnevno odlazi na farmu, a uveče se vraćaju u porodičnu kuću u Trnavi. U porodici Milošević svi su vredni, pa i Stefanova i Danijelina deca, Sara (10), Andrej (8), Maša (6) i Tadija (3), iako su mali, rado pomažu koliko mogu.