U čast predaka i slavne istorije

Većina ljudi sklona je da veruje u sudbinu, u puteve Gospodnje, koji su „vo vjek i vjekov“ bili čudesni ili u znakove koji će ih, ako ih prepoznaju i slede, odvesti na pravi put.

Čini se da je sudbina Srđanu Seržu Milanoviću (48), rodom iz Svetozareva, današnje Jagodine, sudbina podelila odlične karte, da ga je vodila Božja promisao i da je umeo da pročita sve znakove, koji su njegov život ovaplotili uspehom, kako na poslovnom tako i na umetničkom polju.

Iako je po završenoj prvoj godini srednje škole otišao kod oca Milana u Pariz, već sa 20 godina počeo da radi samostalno u očevoj građevinskoj firmi, Milanović je prepoznao svoju umetničku crtu i iz svoje duše iznedrio roman „Plavi gavran“, koji je osvojio srca široke čitalačke publike i koji je nedavno promovisan u njegovom rodnom gradu.

Radost za Uskrs

– Svoj prvenac sam započeo kao pripovetku ili novelu. Želeo sam da ispričam priču inspirisanu ranim detinjstvom svog oca Milana po kome sam i nazvao glavnog junaka u romanu. Ubrzo sam shvatio da se u mojoj glavi nakupilo toliko priča i ličnih i tuđih iskustava, da je novela počela da se preobražava u mnogo opširnije štivo. Kada sam ispričao sve poznate priče, pustio sam mašti na volju i počeo sam da zaista uživam u toj igri koja se zove pisanje. Pored očiglednog talenta da maštu prenosim na papir i svojim likovima udahnjujem život i određujem sudbine, preda mnom je bilo neograničeno vreme za pretakanje misli u pasuse romana. Pošto niko nije znao da pišem knjigu, niko me nije ni požurivao da je završim. Čak i kada sam završio roman, pet godina je bio u „fijoci“ – otkriva Milanović.

I to nije bilo slučajno. Njegovo delo čekalo je svoj trenutak. Knjigu je objavio za Uskrs 2020. godine, u jeku pandemije korona virusa. Iako je knjiga ugledala svetlost dana, Milanović je, kako sam kaže, bio svestan da u moru odličnih domaćih pisaca, niko nije čekao nekog Serža, građevinca koji je rešio da napiše roman.

Bitka za čitaoce

– Trebalo je doći do čitalaca. O promocijama nije bilo ni reči iz već navedenih epidemioloških razloga, pa sam se okrenuo društvenim mrežama, naročito grupama koje neguju ljubav prema književnosti. Svaki savremeni pisac početnik zna koliko je teško naterati čitaoce da pročitaju baš vašu knjigu. Često je to Sizifov posao. Puno truda, vremena i nadanja bez ikakvih rezultata. Dovoljno je da kažem da sam na prvog čitaoca čekao dva meseca. Drugi je usledio odmah za njim. Imao sam sreću da su obe čitateljke napisale više nego pohvalne osvrte na moj roman, što mi je vratilo samopouzdanje – veli Milanović za naš list.

On dodaje da se potom sprijateljio sa administratorkama knjiških grupa „Čitajmo domaće“ i „Riznica knjiga“ od kojih je dobio dragocenu pomoć i savete. „Plavi gavran“ je krenuo ka čitaocima kao putujuća knjiga u obe grupe. Odlični komentari, dobre kritike, pa čak i ozbiljne analize dela počeli su da pristižu. Posle nešto manje od dve godine „Plavi gavran“ je postao sinonim za dobar roman. Postao je tražen i voljen, a njegove korice prepoznatljive na prvi pogled.

– Kao pisac takvog romana, vremenom sam stekao puno prijatelja, među kojima i nekolicinu veoma talentovanih kolega koji me podržavaju, kao i ja njih i koje cenim. Kad god imam priliku, dolazim u Srbiju i tada putujem po našoj lepoj zemlji i družim se sa kolegama i čitaocima. U tome veoma uživam, jer mi je svaki čitalac drag i važan. Zahvaljujući njima, knjiga živi i polako postaje deo javne svesti, kao što su to ranije postala dela mnogo poznatijih pisaca. Verujem da „Plavi gavran“ ima potencijal da poleti visoko, pa se i dalje borim za svakog čitaoca – priznaje umetnik.

Omaž rodnom gradu

Knjiga „Plavi gavran“ je višežanrovska, a dotiče mnoge teme. Govori o ljubavi, izdaji, socijalnom poretku, opisuje razliku između života na selu i gradu, mentalitetu ruralne i urbane populacije pedesetih godina prošlog veka, dotiče politiku, porodicu, vršnjačko nasilje. Govori i „o elitizmu u novom društvenom poretku, evocira zločine tadašnjeg režima i osionost pojedinaca, bez lične osude, jer politika je samo milje u kojoj moji likovi evoluiraju“. Kao pisac Milanović samo prenosi njihovu priču, opisuje stvarne događaje, onako kako je čuo za njih, ali i na osnovu dokaza koje je pronašao prilikom istraživanja.

– Pojedini likovi su inspirisani istinitim likovima iz moje porodice i okruženja, ali tu se njihova sličnost završava. Ipak su većim delom fiktivni i sve svoje osobine i životne priče duguju mojoj maštovitosti. Knjigom sam hteo da dam omaž i svom rodnom gradu Jagodini, reci Moravi na kojoj sam odrastao i stekao prva ribolovačka iskustva. Želeo sam i da ljude podsetim na jednu nepravedno zapostavljenu istorijsku ličnost. Radi se o kapetanu Koči Anđelkoviću koji je Kočinom bunom dao kamen temeljac Prvom srpskom ustanku. Pominjem i Kočin hrast, fascinantno drvo, impozantni spomenik stvoren rukom prirode i zapis podno kojeg se krenulo u borbu protiv Turaka… – zaključuje Milanović.

Uspeh u poslu i u sportu

Milanović, koji je u rodnom gradu odrastao sa majkom Mirjanom i sestrom Radmilom, po dolasku u Pariz nastavio je školovanje u večernjoj školi, dok je preko dana izučavao zanat u očevoj građevinskoj firmi.

– Sa 20 godina sam počeo da radim samostalno, sa ocem Milanom kao šefom gradilišta. Naša firma je specijalizovana za renoviranje enterijera i sve zanate, vezane za to, obavljamo samostalno. Energične sam prirode, oprobao sam se i u svim sportovima, kao što su plivanje, boks, tekvondo, vaterpolo i obaranje ruke. Osvojio sam nebrojeno medalja na šampionatima Francuske – ponosno će Milanović.

Susret s Natašom

Sadašnju suprugu Natašu, koja je poreklom Makedonka, upoznao je „spletom srećnih okolnosti, a voli da misli da je Bog umešao prste i pomogao im da se sretnu“. Kada su jednog dana njegova majka i sestra avionom doputovale iz Pariza, na beogradskoj autobuskoj stanici su propustile autobus za Jagodinu. Pošto je do sledećeg polaska trebalo da čekaju dva sata, ušle su u restoran. Svi stolovi bili su krcati. Samo je za jednim sedela sama devojka. Ljubazno ih je pozvala da joj se pridruže. Za dva sata su se toliko sprijateljile da su razmenile Fejsbuk profile. Kada je Serž među prijateljima svoje sestre ugledao Natašu, sa kosom boje zrelog žita, srce mu je čudno zatreperilo. Isto se dogodilo i kada je ona videla njegovu fotografiju. On je napravio prvi korak, a nevidljiva ruka sudbine učinila je ostalo. Iz njihove ljubavi, koja traje sedam godina, rodio se sin Novak. Milanović iz prvog braka ima ćerku Manuelu koja uskoro puni 14 godina.

Oaza u Kočinom Selu

Iako već 15 godina ima francusko državljanstvo, pa je u tamošnjim dokumentima zaveden kao Serge (Serž), Milanović planira da se vrati u Kočino Selo, u kome su napravili velelepnu kuću „Jagodinska mala“ na 40 ari placa. Kuća je prepuna starina iz francuskih antikvarnica. Krase je kamin sa okovom starim 200 godina, u koji je uzidan grb koji je bio u vlasništvu francuske porodice, sat težak 50 kilograma iz 19. veka, sidro koje je bilo na holandskom brodu, boca za piće u obliku ćurana, foto-aparat iz 19. veka, umetnička dela…

Sve je krenulo od Mitra

Istoričar i profesor Ninoslav Stanojlović na promociji je rekao da je istraživanjem došao do podatka da je prvi poznati predak porodice Milanović bio izvesni Mitar Stevanov iz okoline Prizrena, koji se doselio u današnju Vojvodinu. Bio je jedan od dobrovoljaca „Kočine Krajine“. Šest meseci kasnije naselio se u Jagodini i formirao porodicu. Od njegovog sina Milana porodica je počela da nosi prezime Milanović. Iz te porodice potekla je i prvoborac Ružica Milanović, koju su Nemci ubili na Banjici, i po kojoj je nazvana jedna ulica u Jagodini.