Šahista lirske duše

Branislav – Krca Rakić bio je dugogodišnji urednik, zamenik i pomoćnik glavnog urednika „Politike ekspres“, ali i jedan od najboljih tekstopisaca zabavne, popularne muzike u bivšoj Jugoslaviji. Rođen je 1938. godine u Valjevu, gde je drugovao sa poznatim pevačem Mikijem Jevremovićem i velikanom naše književnosti, akademikom, pesnikom Matijom Bećkovićem.

U Beogradu je studirao književnost, a onda uplovio u novinarstvo. Rubrika koju je uređivao ocenjena je kao najbolja šahovska rubrika na svetu, po oceni američkih medija, a on je postao majstor FIDE 1987. godine. Napisao je desetak knjiga o šahu i šahistima.

Izveštavao je sa najznačajnih evropskih i svetskih takmičenja, gde su učestvovali velikani kao što su Boris Spaski, Viktor Korčnoj, Gari Kasparov.

Uvodna špica u seriji „Tajkun“, „Kuća izlazećeg sunca“ Mikija Jevremovića je pesma za koju je Branislav napisao tekst. U mladosti je bio i gimnastičar, čovek od gume, a šah ga je osvojio još kao mladića. Zahvaljujući njemu obišao je ceo svet, a slobodno vreme danas najradije provodi u društvu supruge Olge, sa kojom ima kćerku Nastasju i poćerku Irinu.

Susret za infarkt

Melodija „Zapevajte pesme stare“ legendarnog Predraga Cuneta Gojkovića je rado slušana prilikom brojnih slavlja i druženja, a malo ko zna ko je autor stihova, a još manje je poznato da su se tekstopisac i slavni pevač upoznali 37 godina kasnije od nastanka te pesme.

– Davne 1972. godine čuveni Petar Sam, šef Plavog ansambla, zamolio me je da napišem tekst za pesmu koju je trebalo da otpeva čuveni Predrag – Cune Gojković. Osećao sam ogromnu tremu, jer mi je Petar Sem poverio zadatak da na njegovu muziku napišem tekst. I tako je nastala legendarna pesma „Zapevajte pesme stare“. Zanimljivo je da sam velikog Cuneta, kome sam napisao tu pesmu, upoznao 37 godina kasnije u redakciji „Ilustrovane politike“, gde je organizovan taj susret. Nisam mogao da zadržim suze. Bio je to susret za infarkt – priča naš sagovornik.

Prilikom upoznavanja sa Cunetom, Krca je otkrio tajnu kome su posvećeni stihovi čuvene melodije.

– Sećam se davne 1961. godine kad smo moj drug Miki Jevremović i ja jednoj prelepoj Valjevki, Dušanki Zec pevali serenade. Imala je ljubičaste oči i bila izvanredne lepote. Sledeće 1962. godine ta devojka je bila Mis festivala Beli narcis na Divčibarama – priseća se Krca mladalačkih dana.

Ta Cunetova pesma je 1972. godine učestvovala na Pesmi leta, a tekst koji je napisao Krca proglašen je najboljim. I dok je njegova pesma trijumfovala, Krca se nalazio na drugom kraju Evrope.

– Tada te 1972. godine izveštavao sam iz Rejkjavika, sa šahovskog meča stoleća između Bobija Fišera i Borisa Spaskog, tako da nije bilo šanse da se sretnemo – priča naš sagovornik.

U ranoj mladosti je Branislav drugovao s akademikom Matijom Bećkovićem, koji se školovao u Valjevu.

– Bio sam nerazdvojan drug sa Matijom i on je danas naša legenda, čuveni akademik. Mikiju Jevremoviću sam napisao mnoge pesme, od kojih su najpoznatije „Bili smo deca“, „Meni ne treba niko“, „Poslednje zbogom“, „Don Kihot“….

Kasparov izdao Srbe

Krca se priseća kako je upoznao Alisu Marić, najbolju šahistkinju svih vremena u našoj zemlji.

– Alisa je imala svega 13 godina kada su je doveli kod mene u redakciju „Ekspres politike“, gde sam bio urednik. Od tog trenutka uvek sam joj pomagao kako savetima, tako i podrškom. Godine 1990. pobedila je najbolju šahistkinju sveta.

Naš sagovornik izveštavao je sa najvećih svetskih turnira u šahu, a velikom Gariju Kasparovu je predvideo i titulu svetskog šampiona.

– Upoznao sam ga, mislim da je bila 1980. godina, kad se održavalo ekipno prvenstvo u Švedskoj. Tada sam se sreo s njim i napravio jedan kraći intervju. Predvideo sam i da će preuzeti titulu svetskog prvaka od Anatolija Karpova. Ne sećam se da li sam to izričito rekao, ali mi je bilo jasno da je Kasparov budući šampion.

Prema njegovoj oceni, Kasparov je bio „dvostruka ličnost“.

– Mi smo ga dočekali sjajno, a on je posle okrenuo ćurak i kritikovao Srbiju i počeo da se „bavi politikom“. A da bi se bavio politikom, bilo je moderno pljuvati po Srbiji. Nekoliko zemalja je tražilo da se Jugoslavija isključi sa takmičenja i on se priključio tome, mislim da je to bila 1992. godina. Dotad sam ga hvalio, ali mi je posle toga pao u očima.

Smatra da je najbolji šahista svih vremena Rus Aleksandar Aljehin.

– To je jedini šahista koji je uspeo da povrati titulu koju je izgubio i jedini igrač koji je umro za šahovskom tablom. Bilo je to davne 1946. godine u hotelu u Lisabonu – priča naš sagovornik.

Njega, naravno, nije poznavao, ali je sve kasnije upoznao počev od Tigrana Petrosjana, Mihaila Talja, Anatolija Karpova do Višvanatana Ananda, Vladimira Kramnika…

Ljubav u Staljingradu

Na pitanje ko je danas najbolji šahista sveta, Branislav odgovara da, budući da ima 83 godine, ne prati toliko tu igru, ali ipak je koliko-toliko u toku.

– Koliko znam, Norvežanin Magnus Karlsen je najbolji, ali moram reći da današnje generacije drugačije doživljavaju šah, tu prelepu drevnu igru. Oni to sada rade preko kompjutera, imaju desetine hiljada varijanti. Nekad se to zapisivalo u sveske, izučavale teorije, a danas je kompjuter glavni. Igrači sad znaju šahovsku teoriju sve do prvih 25 poteza. Otvaranja su podeljena po imenima: sicilijanska odbrana, španska partija kraljeva… Uče se na drugi način, tako da lični talenat nije više što je nekad bio – pripoveda naš sagovornik.

Jednom prilikom sredinom šezdesetih godina u Valjevo su stigli šareni filmski časopisi, a na naslovnoj strani jednog od njih bila je fotografija crvenokose glumice sa mnogo pegica.

– Prozvao sam je Anabel po uzoru na Edgara Alena Poa, koji je imao svoju Anabel Li. Ona mu je bila inspiracija za pesmu. Godinama me je lik te lepe glumice progonio. Mnogo godina kasnije, tačnije 4. januara 1973, slavili smo muzičarsku Novu godinu. Sećam se da je na toj večeri bio i Boris Bizetić, i za njega sam pisao jednu pesmu… Veselimo se mi tako, kad će Bizetić meni „Krco, imaš 34 godine, vreme ti je da se ženiš“ – priča Branislav.

Potom se sve odvijalo kao na filmu.

– U leto te iste godine odem ja u Lenjingrad, današnji Sankt Peterburg, da izveštavam sa jednog šahovskog turnira. U hotelu u kome smo odseli spazih ženu koja je bila kao moja izmišljena Anabel. Crvenokosa, sa pegicama, prelepa. Pomislih samo „Bože moj, da nije udata“ – priča u jednom dahu Branislav.

Na njegovu sreću, prelepa Ruskinja Olga bila je razvedena žena sa malom ćerkom.

– Već krajem novembra te godine smo se venčali u dvorcu Ermitaž… Već 1974. godine dolazi u Beograd gde je kao lekar pedijatar radila u Domu zdravlja Rakovica. Pored male Irine koju sam prihvatio kao svoju kćer dobili smo našu zajedničku kćerku Nastasju – kazuje svoju priču Branislav.

Sat za Slobodu

Krca je oduševljen lepotom srpskih žena, a posebno harizmom poznate glumice Slobode Mićalović.

– Za Slobodu sam napravio sat, a na brojčaniku bila je njena fotografija. Na poleđini sam napisao „Smrt fašizmu – Sloboda Mićalović narodu“. Sat joj je odneo glumac Drago Čuma i srećan sam zbog toga – kazuje Branislav.

Životno priznanje

Udruženje novinara Srbije je pre četiri godine Branislavu – Krci Rakiću dodelilo Nagradu za životno delo.

– Posebno mi je drago ovo priznanje koje sam dobio od kolega, to je lepo priznanje za moj rad, a još mi je draže da su kolege prepoznale moj doprinos novinarstvu – priča naš sagovornik.

Prvenstva za dijasporu

– Na moju ideju „Politika ekspres“ bila je pokrovitelj prvenstava Evrope za naše ljude u dijaspori u zapadnoevropskim zemljama. Takmičenja su se održavala u raznim gradovima i raznim zemljama, jedne godine u Parizu, pa posle dve godine u Beču, Kopenhagenu, Hamburgu, pošto je „Ekspres“ bio pokrovitelj ja sam odlazio na ta takmičenja i uručivao veliki prelazni pehar pobedniku, a za drugoplasiranog i trećeplasiranog su bili manji pehari – priča Branislav.

Muke s matematikom

– Sećam se drugovanja sa Matijom Bećkovićem u Valjevu. Bila su to lepa vremena, svi smo bili siromašni. Sećam se kaže meni moj drug Matija: „Vidiš, Brano, svi nas u školi pitaju da li smo uredno uradili zadatke, a niko ne pita da li smo uredno jeli.“ Nisam voleo matematiku, jer je moralo da se svaki dan rešavaju zadaci, tako da sam redovno išao na popravni u toku leta – seća se Branislav.

Pohvale Matije Bećkovića

– Krca je u gimnazijskim danima, a i kasnije, uvek bio, kako bi se danas reklo, „kao da je na nečemu“ – hodao je pola metra iznad zemlje, kao da je pod narkozom i mislio sam da neće imati hleba da jede… Bio je bolji pesnik od mene, umeo je da sluša muziku i da za nju napiše stihove – kazao je svojevremeno Matija Bećković o Krcinom talentu.