Deci s Kosmeta, Albertu u slavu!

Oko stotinak mališana iz više srpskih enklava na Kosovu i Metohiji ove godine će se obradovati posebnim novogodišnjim paketićima u čast Alberta Andijeva, jednog od najpoznatijih ruskih dobrovoljaca tokom NATO agresije na Srbiju 1999. Novac je prikupljen na prvom Memorijalno-humanitarnom turniru u streljaštvu koji je početkom ovog meseca organizovan u Beogradu, a posvećen ovom hrabrom alanskom vitezu.

Andijev je preminuo 14. marta ove godine od posledica korona virusa, a zlatnim slovima se upisao u istoriju Srbije ne samo zato što je na početku NATO agresije 1999. potegao dalek put iz Severne Osetije, već što je učestvovao u najžešćim bitkama, od Košara do Paštrika, a onda, kada je u jednoj od akcija ostao bez oka, pobegao sa VMA i vratio se među svoje saborce.

Njegova upečatljiva izjava povodom tog ranjavanja danas se nalazi na zidovima više desetina zgrada ukrašenih njegovim likom i rečenicom:

„Nisam ja izgubio oko, ja sam ga ostavio tamo, da kad svi drugi razlozi nestanu, da makar imam taj razlog da se vratim na sveto Kosovo i Metohiju i potražim to oko.“

Skromni ratnik

U razgovoru za „Vesti“ njegova supruga Ivana, sa kojom je proveo 20 godina, ističe da je i kod nje, ali i kod svih njegovih prijatelja reč „smrt“ u ovom slučaju zabranjena i – ne postoji.

– Albert je samo usnio. Znamo da je i dalje tu, sa nama i da će bditi nad Srbima dok postoje – poručuje Ivana Andijev.

Objašnjava da je ideja da se napravi poseban Memorijal u čast Andijevu potekla je od Miloša Stanojevića iz Požarevca kome je Albert bio drugi otac.

– Još u martu mi je predložio da organizujemo turnir baš 3. decembra, za njegov 51. rođendan i da ima humanitarni karakter, a kasnije je na predlog generala Božidara Delića, komandanta legendarne 549. motorizovane brigade, odlučeno da se sav prikupljen novac usmeri za novogodišnje paketiće mališanima u onim srpskim enklavama na Kosovu gde Srbi i dalje žive kao u getu. Kako je vreme prolazilo mislila sam da će odustati od te ideje, ali nije. Sa nekolicinom Albertovih prijatelja i saboraca dogovorili smo sve detalje, pa i da se turnir održi u streljani Ivana Uroševića „Dragon šuting“, s kojim je Albert bio dugogodišnji prijatelj. A onda su se uključili pripadnici Udruženja Herojska 549. motorizovana brigada „Car Dušan Silni“ i veterani Posebnih jedinica policije – svi oni koji su branili otadžbinu onda kada je to bilo najpotrebnije.

Ivana je o tim danima slave, o ratnom putu supruga saznavala isključivo posredno, jer Albert nije bio pričljiv ratnik.

– Kada sam ga prvi put pitala zašto je došao u Srbiji i zašto je hteo da ide baš na Kosovo, samo mi je kratko rekao: „Došao sam da branim svoj dom.“ Nikada nije razdvajao srpski i ruski narod. Smatrao nas je braćom i tako se i ponašao. Posle mi je ispričao da je do tog marta 1999. živeo u Ukrajini. U Kijevu je imao svoj rvački klub Dinamo. Čim je video na vestima da je tadašnja SR Jugoslavija brutalno napadnuta otišao je u našu ambasadu i rekao ambasadoru: „Ili ćete mi dati vizu regularnim putem ili ću ja otići na svoj način.“ Posle par sati je dobio papire i već je 12. aprila bio na Kosovu.

Izgubio oko na Kosovu

Ivana napominje da je general Božidar Delić bio njegov komandant, a kasnije su postali prijatelji:

– On je generala posmatrao kao svog oca koga je prerano izgubio, a Delić njega kao člana porodice. Tako sam i saznala da je najpre bio dodeljen Posebnim jedinicama policije, a da je ubrzo prebačen zajedno sa još 15-ak drugih ruskih dobrovoljaca u legendarnu 549. brigadu. Učestvovao je u bitkama na Košarama, a onda je u selu Budakovo kod Suve reke, u jednoj akciji, 5. maja teško ranjen. Jedan metak ga je pogodio u levu nadlakticu, ali to je bio manji problem. Drugi ga je pogodio u glavu i izbio desno oko. Međutim, i tada je nastavio da uzvraća na vatru neprijatelja. Samo je s optike skinuo svoje oko, obrisao sočivo i nastavio da puca dok nije izgubio svest. Hitno je prebačen, prvo u Prištinu, a onda na VMA, u Beograd. Sa takvom povredom vojnik više ne sme da razmišlja o ratu, ali ne i Albert. Bukvalno je pobegao iz bolnice i general Delić mi je ispričao da se umalo nije srušio od šoka kada ga je video da se vratio.

Ono što ipak nije mogao da sakrije od svoje supruge bila je velika tuga kada je potpisan Kumanovski vojno-tehnički sporazum kojim su srpska vojska i policija morale da se povuku sa teritorije Kosova.

– Rekao mi je da mu je najteži momenat u životu bio onaj kada su videli pripadnike Kfora kako ulaze na teritoriju Kosova i kada je usledila komanda da se povuku. Tek kasnije sam od generala Delića saznala da je ta grupa ruskih dobrovoljaca najpre odbila naređenje i odlučila da ostane i da nastavi sa otporom. Pristali su tek pošto su obavili težak razgovor sa generalom kada je uz tešku muku uspeo da ih odgovori od namere da ostanu. Ipak, to povlačenje sa Kosova nikada nije prežalio. Često bi znao da kaže: „O Bože, šta sam ti toliko zgrešio da me nisi onda uzeo, da poginem kao borac, a ne da sam se neporažen predao i ostavio zemlju koju sam natopio svojom sopstvenom krvlju koja vojnički nije bila izgubljena.“ I potekla bi mu suza iz levo oka svaki put kada bi se toga setio.

Ljubav kao sidro

Ivana Andijev je tek kasnije, od generala Delića saznala i za tu grupu ruskih dobrovoljaca u kojoj se Albert od početka nametnuo kao „prvi među jednakima“.

– Sve su to bili prekaljeni borci i njihovo ratno iskustvo je veoma značilo na terenu zato što su u sastavu 549. brigade uglavnom bili golobradi mladići, na redovnom služenju vojnog roka. Zato je general Delić ovu grupu Rusa koristio isključivo za „specijalne operacije“ – najteže i najkomplikovanije akcije. Pričao mi je da bi pozvao Alberta, u par reči mu saopštio zadatak i to bi bilo sve. Ova grupa bi otišla na teren i vratila se završenog posla.

Albert je po završetku rata, sa još jednim ruskim saborcem i nekolicinom pripadnika brigade otišao u Vlasotince, na jug Srbije. U vanbračnoj zajednici je dobio sina Lazara.

– Obožavao ga je. Dao mu je ime po najsvetijem srpskom caru, sinonimu za Kosovo. Nas dvoje smo se upoznali kasnije, preko zajedničkih prijatelja. Nije to bila ljubav na prvi pogled, ali posle kraćeg druženja i divnih razgovora, shvatili smo da će to biti ljubav za ceo život. Tako je ispalo. Prošli smo na tom putu i blistave i strašne trenutke. Imali smo bure i oluje. Znali smo i da potonemo i da se uzdignemo, ali smo imali jednu divnu ljubav koja je bila naše sidro. Ja sam mu, kako je voleo da kaže, bila „njegov dom“, njegovo „sklonište i utočište“.

Brojna odlikovanja

Zbog svojih izuzetnih zasluga u odbrani zemlje od NATO agresije, Albert Andijev je dobio: Vojna spomenica 20. godišnjica odbrane Otadžbine od NATO agresije Ministarstva odbrane Srbije, Spomenica Udruženja Herojska 549. motorizovana brigada „Car Dušan Silni“, Kosovska spomenica veterana Posebnih jedinica policije, Medalja borca Subnora, a zatim i na desetine zahvalnica raznih boračkih udruženja i organizacija iz cele Srbije.

U Rumi, 2019. godine je dobio titulu Srpskog viteza na Šestom vidovdanskom Saboru srpskih vitezova.

I tuga i sreća

Ivana ističe da nije nimalo slučajno što je organizovan baš turnir u streljaštvu.

– Albert je bio vrstan strelac i još bolji poznavalac svih tipova oružja, ali i živa vojna enciklopedija. Zar je mogao da bude drugačiji od svojih predaka, hrabrih alanskih vitezova, pripadnika Carske garde… Obojica njegovih dedova su bili narodni heroji u Drugom svetskom ratu. I njegova majka je takođe Heroj rada Rusije – ponosno ističe Ivana Andijev.

Dodaje da joj je vlasnik streljane „Dragon šuting“ završnog dana rekao da je ovo bio najmasovniji turnir ikada organizovan u Srbiji.

– Dok je to pričao, u meni su buktali i velika tuga zato što je to njegov prvi rođendan koji ne proslavljamo zajedno, a istovremeno i velika sreća zato što sam videla koliko je njegovih saboraca i poštovalaca, većina njih sa celim porodicama, došla iz svih krajeva Srbije, od Leskovca do Zrenjanina.

Ostaje, kaže, žal što mu nije ispunjena najveća želja – da dobije srpsko državljanstvo.

– Nikada ništa nije ni tražio ni očekivao. Nadao se da će dobiti državljanstvo jer je 21 godinu živeo u Srbiji. Svojom krvlju je časno zaslužio taj papir, ali nije dočekao i da ga dobije.

Čovek čiste duše

Ivana opisuje Alberta kao skromnog, čoveka čiste duše.

– Nikada nije bio zavidan i sujetan, a nije ni imao potrebe jer je bio svestan ko je i koliko vredi. Uvek je hteo da pomogne i taj njegov elan da se svakome nađe kada mu je teško je nešto što nam svima sada nedostaje. Ali, takođe je znao da bude i surovo grub govoreći istinu u lice bez uvijanja, baš onakvom kakva je. Možda je zbog toga za neke ljude bio neprijatan, ali istina ume da bude neugodna zbog čega svako i nije mogao da bude u njegovom društvu. Takođe nije podnosio poltronstvo i ljudi poltroni zbog toga nisu mogli da budu pored njega bez obzira na sve – otkriva supruga slavnog dobrovoljca.

Alanski vitez

Ivana Andijev kaže da se u javnosti već ustalio termin da je Albert bio Rus što je samo delimično tačno.

– Albert je zapravo bio Osetin, pripadnik Alana, skitsko-sarmatsko plemena koje potiče iz drugog veka pre nove ere, a sa Rusima su se ujedinili tek u 18. veku. Danas je Severna Osetija jako mala država, broji tek oko 800.000 stanovnika. Ali, ni manje države, ni više ratnika. To je narod koji u svom jeziku jednostavno nema reč „predaja“. Postoji anegdota koja se prepričava iz generacije u generaciju da su nekada davno, u vreme ratova sa Tatarima i Mongolima, porazili neprijatelja i ovi su onda odlučili da se predaju. Kada su to pokušali da objasne alanskom vođi on je bio zbunjen, nije znao šta hoće. Na kraju su mu objasnili tako što su rekli: „Odlučili su da se udaju“ – priča Ivana Andijev.

Majčinska patnja

Ivana Andijev kaže da je Albert sa šest ili sedam godina ostao bez oca, a istovremeno, njegova majka Svetlana Kozireva čitav ratni vek je bila direktor jedne vojne fabrike u Vladikavkazu zbog čega je on najviše vremena provodio sa njenim roditeljima.

– Majka mu je još živa i ne mogu ni da zamislim koliko pati zbog svog sina. Nažalost, zbog aktuelne situacije sa koronom nije bila u mogućnosti, nije bilo letova za Srbiju, da bi prisustvovala sahrani. Čujemo se redovno. Želi da me ohrabri, da ona mene uteši, ali po glasu mi je jasno koliko joj je teško. Toliko puta ga je ispraćala u rat i brižno čekala da se vrati. Ipak, uverena sam da nema ponosnije žene na svetu od nje što je rodila takvog sina – ističe Ivana Andijev.

Intelektualna gromada

Ivana naglašava da je njen suprug bio jedan od vrhunskih intelektualaca koji je rastao na ruskoj klasičnoj književnosti, a čitav život ga je najviše privlačila istorija.

– General Delić je u nekoliko navrata javno rekao da sebe smatra dobrim poznavaocem srpske istorije, ali da je za neke činjenice i podatke prvi put čuo upravo od Alberta. Istovremeno je bio intelektualna gromada i bio je odličan sagovornik na bilo koju temu. A sa decom je bio najveće dete od svih njih. Mališani osećaju tu iskrenu ljubav i emociju koju je znao da pruži. „Nema moje ili tvoje dete. Sve su to naša deca“. Ostaje veliki žal što nismo na kraju uspeli da dobijemo i mi naše dete. Ali, bitno je istaći i da je među gospodom umeo da bude najveći gospodin, kao i da je sa dripcima i tek ako znao da im očita lekciju – priča supruga jedne od legendi odbrane od NATO agresije.

Olimpijska porodica

Porodica Andijev je jedna od najpoznatijih u svetu rvanja. Teško je prebrojati sve medalje koje su brojni Andijevi osvojili, a i dalje niko nije oborio njihov rekord da su na jednoj Olimpijadi na pobednička postolja sa zlatnom, srebrnom i bronzanom medaljom stala tri njegova strica.

– I sam Albert je bio višestruki prvak Rusije u rvanju. Uostalom, kao i njegov otac kome je u selu u kome je rođen posvećena soba u lokalnom muzeju gde su izloženi svi njegovi trofeji i medalje – otkriva Ivana Andijev.