Hadži Miloš Đošan rođen je 28. februara 1949. godine u Bistrici, u opštini Žepče, u Bosni i Hercegovini. Završio je Gimnaziju u Zavidovićima, Vazduhoplovno-tehničku vojnu akademiju u Rajlovcu, Komandno-štabnu akademiju i Školu nacionalne odbrane u Beogradu. U svojoj poslednjoj knjizi priseća se detinjstva i školovanja.
Tragovi detinjstva
„Kao učenik osmogodišnje škole ‘Rade Kondić’ u Žepču, dve subote i nedelje, u jesen 1963. godine, u okviru školske radne akcije, sadio sam kanadsku topolu. Sadili smo ih duž makadamskog puta između Zavidovića i Žepča, na deonici od moje rodne Bistrice prema Orahovici. Ja sam sadnicu topole stavljao u već iskopanu rupu, držeći je strogo uspravno, dvojica su koren zagrtali zemljom, a jedna učenica je zalivala vodom tek posađenu sadnicu da se lakše primi u peskovitoj zemlji pored puta. Dok smo sadili pomenute topole, mi mladići srpske nacionalnosti nismo gledali koja će je omladinka zalivati. Mogla je biti Stana ili Sarafina, Mileva ili Magdalena, Duja ili Lucija, Mara ili Kata. Važno je da dobro zalije topolu i ništa više. Nije nam smetalo što radimo nedeljom, kada se ne ide u školu. Za razliku od nas pravoslavnih Srba, mladići katoličke veroispovesti bili su probirljivi, tražeći da njihove topole zalivaju isključivo Kata, Magdalena, Sarafina ili Lucija, ili će u protivnom pustiti sadnicu da se osuši.“
Iduće godine konkurisao je u Podoficirsku vojnu školu, smer pešadije. Od trojice iz sela, primljen je samo jedan mladić. Đošan je odbijen sa obrazloženjem da je „niži za 4 cm, sa manjim obimom grudi za 7 cm i lakši za 13 kilograma“.
Gimnazijski dani
Kako nije primljen u Podoficirsku vojnu školu upisuje Gimnaziju 25. maj u Zavidovićima.
„Ostala je u srcima svih nas i najdraža škola u mom životu. Putovao sam u školu najčešće peške. Omiljeni profesor bila mi je Palameta Ankica, rođena u Istri, koja nam je predavala srpsko-hrvatski jezik, a po njenoj preporuci najdraži pisac bio mi je Branko Ćopić. Njemu sam se vraćao uvek kad mi je bilo teško, kao što se on vraćao svom đedu Radi u ‘Nedovršenoj priči!’ Mnogo se učilo, pa se naš broj već nakon druge godine skoro prepolovio. Učeći, družili smo se kroz razne sekcije i sportske aktivnosti. U našim srcima, osim ljubavi za druga Tita i otadžbinu, našlo se malo skriveno ‘ćoše’ za simpatiju iz đačke klupe. Na početku svake školske godine, prvih sedam dana septembra svi smo radili u Krivaji, poznatom preduzeću drvne industrije koja je proizvodila bukov parket i montažne drvene kućice. Radeći jednostavne poslove, zaradili smo novac koji je pomogao učenicima iz siromašnih porodica da putuju na ekskurziju. Među njima sam bio i ja“.
Po povratku iz Italije, sa maturske ekskurzije gimnazijalci iz Zavidovića razmišljali su o fakultetima i živeli bezbrižan život.
„Bio sam među najmlađim maturantima u VIII generaciji 1966/1967. čemu ja nisam pridavao poseban značaj. Svi smo završili sa uspehom, ne znajući da će naše buduće druženje biti kratkog veka i da ćemo, poput suvog lišća, završiti razvejani u nekoliko novostvorenih država“.
Godišnjice mature
Sudbina je htela da general nikad više nogom ne stupi u omiljenu Gimnaziju. Kad je generacija proslavljala 10. i 20. godišnjicu mature imao je obaveze u jedinici, a onda je počeo građanski rat.
„Profesori srpske nacionalnosti morali su da potraže neku drugu školu, ukoliko nisu suviše oklevali sa izlaskom iz grada. Jedini put prema Kamenici i Vozući, pa dalje u Srbiju, blokiran je na početku. Onima koji su ostali nije bilo do proslave, jer su Zavidovići i Maglaj postali stecište mudžahedina i leglo vehabija. Sa završetkom rata stidljivo je obnovljeno obeležavanje godišnjice mature, ali su one postale drugačije. Muškarci srpske nacionalnosti, a među njima i ja, nisu dobrodošli u grad svoje mladosti. Od srpskih maturanata na proslave su odlazile uglavnom naše školske drugarice. Po njima smo slali pozdrave i od njih očekivali vesti iz rodnog kraja.“
Maturanti Gimnazije u Zavidovićima, poput ptica odleteli su svako svome jatu, a mnogi su odmah otišli u inostranstvo.
„Sa sobom su, kao i ja, poneli po jedan primerak slike s panoa, kao najsigurniju uspomenu na naše školovanje i na maturantsku ekskurziju. Trgovačka radnja, popularna ZEMA, u kojoj je nekada stajao zajednički pano, pokazujući naša lepa, golobradasta i naivna lica zapaljena je iste noći kada se Alija Izetbegović, po nagovoru američkog ambasadora odrekao Kutilijerovog plana, iako su sada u izlogu stajale slike nekih drugih maturanata, koji su 24 godine mlađi od nas. Moja krčevina, kao i celo moje selo, pripalo je nakon Dejtonskog sporazuma ‘onom drugom entitetu’. Da u Bistrici nije ostalo pravoslavno groblje, pitanje je, kada bi ponovo neko bacio pogled na našu krčevinu. Na tom groblju, ostao je moj otac Niko, koji je imao sreću da umre na vreme. Uvek je govorio da je srećan čovek koga sahrane u mestu rođenja.“
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
