Pešačili 800 kilometara

Jelena (62) i Radomir – Raša (63) Papić iz Zrenjanina više od decenije biciklima obilaze Evropu i svake godine prevale po nekoliko hiljada kilometara. Na poslednju avanturu rešili su da krenu pešice i pređu 800 kilometara dug Put za Santjago (Camino de Santiago). Posle 28 dana hodanja, uz dosta žuljeva, ali i puno nezaboravnih uspomena, srećni što su uspešno savladali stazu, stigli su na trg u Santjago de Kampostelu u Španiji.

Put za Santjago ili Put Svetog Jakova je mreža hodočasničkih puteva i ruta koji vode do svetilišta Svetog Jakova u Santjago de Kamposteli u Galiciji, gde su, prema predanju, pohranjeni njegovi ostaci. Iako je prvobitno, u srednjem veku, ova ruta nastala iz verskih motiva, danas se podjednako pešači iz duhovnih razloga, zbog avanturizma, a mnoge na put pokreću i sportski motivi. Svaka tačka međunarodno poznatog puta Svetog Jakova ima markere trase, a na startu se dobije pasoš sa 72 kvadratića. Oni koji pređu ceo put na cilju dobijaju 73. pečat.

Hotel sa milion zvezdica

– Krenuli smo francuskom rutom, start nam je bio u Sen Žan Pije de Poru, a onda preko Pirineja, pokrajine Navare, Liroje, Leon Kastilje do Galicije i Santjaga de Kampostela. Celo putovanje trajalo je od 5. jula do 15. avgusta – priča Jelena za „Vesti“ kako je počela njihova avantura.

Bili su jedini pešaci iz Srbije, ali su usput sretali učesnike iz celog sveta i te će susrete pamtiti celog života. Na svom putu Papići su prolazili kroz mala autentična mesta, prešli Pirineje, uživali u lepotama predela, mirisali šume eukaliptusa, videli Gaudijeve katedrale i proslavu praznika San Fermina u Pamploni. Ali, kao najvažnije ističu to što su se uverili da su još sposobni da savladaju sva iskušenja. Kako kažu, pešačenje im i nije bilo posebno naporno jer su svakodnevno fizički aktivni.

– Ovo nam nije prvo pešačenje. Godinama unazad planinarimo, pešačimo, vozimo bicikle. Naše višegodišnje iskustvo u sportskim aktivnostima nam je mnogo značilo. I kada nismo na nekom od putovanja mi smo fizički aktivni, pešačimo, trčimo, vozimo bicikl, idemo u teretanu. Svakoga dana imamo neku fizičku aktivnost. Mi smo i ovog trenutka spremni da krenemo gde god – objašnjava Radomir i dodaje da su još od devedesetih učesnici na maratonima i polumaratonima u Srbiji i Crnoj Gori.

Papići ne mogu da zamisle sebe kako provode letovanje na jednom mestu u nekom luksuznom hotelu. Na svojim putovanjima oni najčešće kampuju, pod otvorenim nebom, u jedinom hotelu sa milion zvezdica. Kako kažu, boravak u šatoru im daje privatnost, osamu i slobodu. Ponekad prespavaju u nekom hostelu. Sve što im je neophodno nose u rančevima, Jelenin je bio težak 13, a Radomirov 17 kilograma.

– Dobro smo organizovani i dopunjujemo se, što jedan pomisli, drugi već uradi, od postavljanja šatora i svih ostalih stvari do nabavke hrane. Tako da odlično funkcionišemo – kaže Jelena.

Biciklima kroz Evropu

Na svoje prvo putovanje biciklima Papići su krenuli 2004. godine. Tada su vozili kroz Srbiju kako bi, kažu, bolje upoznali svoju domovinu. Planinarili su po Srbiji i Crnoj Gori, peli se na najviši vrh Balkana Musalu u Bugarskoj i Olimp u Grčkoj.

– 15 godina unazad mi bicikliramo Evropom, svake godine je to od 2.500 do 3.000 pređenih kilometara. Kroz neke zemlje prolazili smo više puta: Francuska, Nemačka, Italija, Španija… Vozili smo od izvora Dunava na Švarcvaldu do Konstance, obišli smo Portugal, Sardiniju, Korziku, Siciliju, Normandiju, Moskvu, Sankt Peterburg, Švedsku, Finsku, Holandiju, Belgiju, Poljsku, Češku, Slovačku… Za sva ta mesta vežu nas sećanja, uspomene i brojni doživljaji – navode Papići.

Pre nego što odluče u kom pravcu će zakotrljati svoje točkove, avanturisti iz Zrenjanina pažljivo biraju destinaciju.

– Volimo da upoznajemo nove krajeve, kulture, ljude… Dosta čitamo, gledamo interesantne putopisne emisije, ponekad nam inspiraciju da neka knjiga ili film – navodi Jelena.

Kako kažu, još nisu odlučili kuda će se zaputiti iduće godine, ali su sigurni da nova avantura neće izostati.

Svuda pođi, kući dođi

Jelena i Radomir poznaju se još od osnovne škole, u braku su 43 godine, imaju dva odrasla sina i unučiće. Jelena je vaspitačica u predškolskoj ustanovi, a Radomir radi u Naftnoj industriji. Kako kažu, mogli bi da žive u mnogim mestima koje su obišli, ali ih veza sa porodicom i dragim ljudima uvek vraća kući.

– Poželeli smo da ostanemo u Porto Aveiru, Barseloni, Avinjonu, Provansi, u divnim alpskim selima Italije i Slovenije, na Sardiniji ili Korzici… Iako bismo u svim ovim mestima mogli da živimo, u Srbiju nas vraća porodica, koja nam pruža veliku podršku, i nama dragi ljudi – zaključuju Jelena i Radomir.

Zemljak iz Regenzburga

Na njihovim brojnim putovanjima bilo je zanimljivih događaja i neobičnih susreta, kojih se danas sećaju uz osmeh i prepričavaju kao anegdote.

– Jednom smo u parku u Regenzburgu u Nemačkoj zaustavili prolaznika i upitali za pravac puta. Ljubazni čovek se trudio da nam, na samo njemu razumljivom engleskom jeziku, objasni kuda da vozimo. Posle nekog vremena i više uzaludnih pokušaja da nam objasni, iznerviran, više za sebe, kaže na srpskom „U p..m.. kako se beše kaže!“ Tada smo počeli da se smejemo i shvatili da razgovaramo sa čovekom sa naših prostora. Naravno, razgovor smo nastavili na srpskom – prisećaju se Papići.

Nevolje ojačaju

Ovakav način putovanja ne može uvek do tančina da se isplanira, iskrsnu nepredviđene okolnosti, bude i kriza u toku puta, a dogodi se i pokoja neprijatnost. Ipak, sve je to deo avanture.

– Neprijatnosti su uglavnom vezane za neočekivane meteorološke uslove, koji nas uspore i onemoguće da pređemo željenu kilometražu. Desi se nekada i da neadekvatnom procenom odaberemo loše mesto za noćenje, pa onda snosimo posledice. Ali sva ta negativna iskustva na putu samo su nas ojačala – zaključuje bračni par Papić, koji trenutno odmara u rodnom gradu.

Staza iskupljenja

Smatra se da su posmrtni ostaci Svetog apostola Jakova premešteni brodom iz Jerusalima u severnu Španiju, gde je i sahranjen, a gde se danas nalazi grad Santjago de Kompostela. Pretpostavlja se da su mošti pripisane Svetom apostolu, pronađene 812. godine. Ovo verovanje se vremenom širilo po hrišćanskoj Evropi, da bi se u 11. veku broj hodočasnika znatno povećao. Tako je tokom srednjeg veka Put za Santjago, zajedno sa Rimom i Jerusalimom, bio jedno od najvažnijih hrišćanskih hodočašća, put na kome je moglo biti zasluženo iskupljenje i oproštaj grehova. Zbog toga je na ovoj trasi izgrađeno oko 1.800 građevina, verskih, ali i svetovnih, od velikog istorijskog značaja.

Kasnije je zanimanje za ovo hodočašće oslabilo, ali u današnje vreme ponovo mu se vraća popularnost. Postoji ukupno devet zvaničnih ruta za Santjago, a Unesko je 1993. godine dve proglasio svetskom kulturnom baštinom. To su Primitivo put ili Originalna ruta koja je najstarija i datira iz 9. veka i Francuski put (Camino Frances), koji je najpopularniji i najveći broj hodočasnika koji kreću prvi put opredeljuju se upravo za tu rutu.

Danas ljudi, uglavnom, odlučuju da krenu na ovaj put kako bi simbolično obeležili neki deo svog života i pronašli duhovno ispunjenje. Veliki je i broj planinara, ali i putnika koji su samo željni avanture. Svake godine, oko 100.000 hodočasnika koji dođu peške, na magarcu ili konju, iz oko 100 zemalja, traže potvrdu koja se zove kompostela, koja se dodeljuje na osnovu hodočasničkog pasoša ispunjenog pečatima mesta kroz koje su prošli na svom putu do Santjaga.

Simbol Puta za Santjago dugo je bila školjka nađena na obalama Galicije. Kroz vekove, ona je dobila razna mitska i metaforička značenja, iako njen značaj, zapravo, može poticati od jednostavne želje hodočasnika da sa sobom kućama odnesu suvenir. Naime, udubljenja na ljusci školjke, koja se spajaju u jednoj tački, predstavljaju različite rute koje hodočasnici prelaze, dolazeći do istog cilja – groba Svetog Jakova u Santjagu de Komposteli.