Ruti heroja nije kraj!

Kad pred sobom imaš jasan cilj, ništa ti nije teško pa ni da pređeš 2.800 kilometara biciklom kao što su to uradili Zoran (48) i Bojan (38) Kačavenda. Pedalala su braća po kiši, vetru i hladnoći od Pariza do Novog Sada vođeni samo jednom željom – da upoznaju naše ljude u dijaspori s robotizovanom mašinom zvanom lokomat pro i ukažu na potrebu kupovine jednog takvog pomagala na kojem bi deca obolela od cerebralne paralize besplatno vežbala u Dečjoj bolnici u Novom Sadu.

Ruta heroja, vođena u čast obolele dece, krenula je 11. septembra iz glavnog grada Francuske. Vozili su kroz Belgiju, Holandiju, Nemačku, Austriju, Sloveniju i Mađarsku te došli do cilja, Novog Sada, gde žive.

– Mozak nam još nije obradio ceo put valjano, utisci će se tek slegnuti – kažu uglas braća koja su bili domaćini „Vestima“ dan posle dolaska u Srbiju.

Misionarska akcija

Tokom, kako kažu, misionarskog puta susreli su se s brojnim ljudima iz diplomatsko-konzularnih predstavništava (DKP), iz Srpske pravoslavne crkve i dijaspore.

– U startu nam je mnogo pomogao Branko Radovanović, generalni konzul u Frankfurtu. Dao nam je informacije kako da se obratimo Ministarstvu spoljnih poslova kako bi oni dalje dali upute DKP-ima na našem putu da nas podrže u meri u kojoj je moguće. To znači da nas prime bez ikakvih obaveza da nešto i doniraju već samo da nas saslušaju, pa eventualno posle da rašire priču među prijateljima, potencijalnim sponzorima. Takođe da nam obezbede kontakt sa dijasporskim udruženjima, možda i obezbede smeštaj preko svojih poznanika i slično – objašnjava Bojan.

Većina ih jeste primila, a pomogla koliko je mogla i želela. Branislava Bečanović, konzulka i prvi savetnik u Ambasadi Srbije u Parizu ih je ispratila na put, o čemu su „Vesti“ pisale, a u Briselu ih je dočekala ambasadorka Marina Jovićević. U Holandiji su bili nekoliko sati i samo su prošli kroz Mastriht. U Nemačkoj ih je primio već pomenuti Radovanović, a u Beču ambasador Nebojša Rodić.

– Posebno bismo istakli njih dvojicu, kao i ambasadora Srbije u Mađarskoj Ivana Todorova, koji su se mnogo potrudili oko nas. Prepoznali su našu akciju kao dobru, pa su nam dali kontakte, interesovali se kako napredujemo. Više nego što smo mogli da zamislimo – ističe Zoran.

S blagoslovom na put

S druge strane, ambasada u Ljubljani i Udruženje Srba u Sloveniji ih nisu primili za tih nekoliko dana koliko su tamo bili.

– Doduše u isto vreme su se održavali Forum Ljubljana i skup Zapadni Balkan-EU na Bledu tako da su imali bitnije goste. Nas je primio i saslušao izvesni gospodin Špica, njemu hvala – kažu vidno razočarani.

Razumljivo ako se zna da su rođeni u Sloveniji, tačnije u Lajbahu, pa su bar nesvesno imali možda neka očekivanja od svoje rodne zemlje. Braća odmah prelaze preko toga, pričajući dalje o divnim iskustvima sa recimo Udruženjem Svi Srbi u Parizu, Kolom srpskih sestara u Beču i svim crkvama SPC, koje su tokom celog puta posećivali, pa blagosloveni nastavljali s rutom.

– Od Linca do Pešte smo imali jako lepo iskustvo sa SPC, svuda smo dočekani kao kod najmilijih i svuda smo prisustvovali liturgijama. U Lincu nas je na konak primio prota Mićić, čak nam doručak doneo. U Beču smo se oduševili Hramom Svetog Save, koji je star više od 100 godina. Imali smo čast da nas prime divni ljudi, austrijsko-švajcarski episkop Andrej i otac Filip. Osim što smo popričali, dobili smo nekoliko dobrih saveta od oca Andreja – otkrivaju oni.

Spomenusmo konak… U Lincu, Beču, Ljubljani i Pešti su spavali u parohijskim domovima, u Frankfurtu i mađarskoj Baji u režiji dobrih ljudi preko poznanika, a sve ostalo su sami pronalazili i rezervisali.

Jači od pehova

Povremeno su imali loše vreme za vožnju, tri puta im je pukla guma, u nekoliko puta su s razlogom bili zabrinuti za ličnu bezbednost.

– Ali, to nije ništa s čime se susreću deca obolela od cerebralne paralize u procesu rehabilitacije. Oni su pravi heroji, treba im dati šansu za bolje sutra. A lokomot pro će im u mnogome pomoći u tome – ističe Bojan, čiji sin Mihajlo (10) ima blaži oblik CP.

Zbog Mihajla su i rešili da osnuju humanitarnu fondaciju Prvi korak i krenu u borbu za boljitak sve dece u Srbiji koja vode istu ili težu životnu bitku. Na početku su, priznaju, mislili da će lako sakupiti novac za nabavku robotizovanog pomagala, ali….

– Još smo daleko od aparata. Ima nekih obećanja, ali dok se ne realizuje, ništa ne pričamo. Nadamo se da ćemo za mesec-dva imati prve rezultate. Ljudi u dijaspori su, razumljivo, dosta nepoverljivi jer je bilo raznih akcija i prevara. S druge strane, i pandemija korone je učinila svoje, mnoge ostavila bez posla. Nama je bitno da su čuli za našu akciju i za ovaj aparat. Najviše smo želeli da nas upoznaju, uvide našu iskrenu nameru i želju. Kako dijaspora, tako i svi u Srbiji, od običnog čoveka do same države. To nam je podstrek za dalje – navode braća Kačavenda uz napomenu da je njihova borba tek počela, a da u planu imaju još četiri rute… velike rute za život.

Spavanje u Tekelijanumu

Kao privilegiju ističu to što im je dozvoljeno da spavaju u čuvenoj palati Tekelijanum u Budimpešti. Bili su tamo pozvani i na promociju knjige „Patrijarh Pavle, svetac kojeg smo poznavali“, koju su na kraju kupili.

Hvala „Vestima“

Da bi se za ovu akciju što dalje i šire čulo, neophodna je medijska pažnja.

– „Vesti“ su među prvima pisale o Ruti heroja. Vaše kolege su nas ispratile u Parizu, potom dočekali u Lincu. Veliko hvala „Vestima“, koje prate našu akciju, što su prepoznale dobru nameru i human cilj – zahvalile su se Kačavende prilikom trećeg susreta u Novom Sadu. Bili su i u drugim novinama, agencijama, na raznim televizijama.

– Krenulo je! Priča se o ovom problemu, saznaje za pomagalo. Idemo dalje – puni vere gotovo da viču.

Ambasador u koloni

Poslednju deonicu Kačavende nisu vozili sami. Kod crkve u Sirigu im se pridružilo oko 20, 25 biciklista-prijatelja, među kojima su bili i Vasa Mijić, bivši srpski odbojkaš i olimpijac, nekoliko članova biciklističkog kluba Invikta iz NS i klupski trener koji je osmislio Rutu Edvard Župan kao i ambasador Slovenije u Srbiji Damjan Bergant. Prema njihovim rečima, gospodin Bergant je iskazao želju da im se pridruži s dvoje kolegama, jer je prepoznao humani cilj, pa su svi zajedno uz policijsku pratnju odvozali 25 kilometara do cilja – Novog Sada. A tamo samo ljudi koje su humana braća pozvala, nigde nikog od zvaničnika.

Četiri „turneje“ u najavi

Kačavendama su u planu još četiri ture.

– Sledeću već 2022. vozićemo iz Portugala do Novog Sada; 2023.od najsevernije tačke Evrope (Severni rt u Norveškoj) do Pariza, gde ćemo stati i odgledati Svetsko prvenstvo u ragbiju, jer smo obojica bivši ragbisti; 2024. od Sankt Peterburga do Novog Sada i 2025. oko sveta. To su naše velike želje, koje ćemo gledati da ispunimo – kaže Bojan dok Zoran potvrđuje našu pretpostavku da će se njegov sin Aleksandar pridružiti dvojcu.

Ni manje ni više nego u poslednjoj, najdužoj turi.

– Imaće 20 godina, taman da se konkretnije uključi. Znate kako, humanitarna ideja je nastala od Mihajla, a želja nam je da nas naša Fondacija nadživi. Zato naše sinove učimo i podstičemo ka tome da sutra oni to nastave da rade, da se time bave i kad nas dvojice ne bude. Želimo čistim, ispravnim koracima bez brzih rešenja da dođemo do cilja. Tome i njih učimo, ne samo pričom već sopstvenim primerom – naglašavaju oni.

Bog saputnik

Tokom putovanja, braći se događalo nešto za šta nisu sigurni kako da protumače.

– Prvo sam mislio da umišljam, al se onda ponovilo isto još dva puta, pa sam pitao Zorana da li je i on primetio da zvona zazvone kad prođemo pored neke crkve. Posle smo počeli da obraćamo pažnju, i da, zvonila su svaki put – priča Bojan uz bratovu konstataciju da „ima tu nečega“.

Direktna uplata proizvođaču

Kako bi pomogli deci, koja se bore sa cerebralnom paralizom, humanitarna fondacija braće Kačavenda organizovala je akciju prikupljanja sredstava za kupovinu najsavremenijeg robotizovanog sistema lokomat pro koji košta 333.000 evra, a koji zamenjuje osam pari ruku fizioterapeuta. Svesni da ljudi imaju gard zbog raznih prevara koje su pojedinci pravili krijući se iza humanitarnih organizacija, rešili su da osim SMS, deviznog i tekućeg računa, omoguće direktnu elektronsku uplatu proizvođaču, s kojim su sklopili ugovor.

– Uopšte ne mora da ide preko računa Fondacije, mi ne moramo uopšte da se spominjemo. Bitno je samo da u Srbiju stigne aparat – napominje Zoran. Detalji o akciji nalaze se na sajtu www.prvokorak.org.