Zbog opklade obišao planetu

Na vizitkarti Milorada Rajčevića iz Leskovca, rođenog 1890. u Prokuplju, pisalo je samo „svetski putnik“.

Godinama pre nego što je skovan termin globtroter, Rajčević je obišao obe Zemljine hemisfere čak šest puta. Putovao je više od tri decenije, posetio 70 zemalja, naučio 15 jezika i upoznao najznačajnije ličnosti tog vremena, čije je potpise sačuvao u „zlatnoj knjizi autograma“. Poslednji put se javio sa Hilandara, potpisavši se kao iskušenik Evdokije Rajčević.

Na svoje prvo putovanje Milorad je 1905. krenuo peške i to u Beč. Imao je samo 15 godina i veliku želju da uči slikarstvo. Nakon Beča obilazi Salcburg, Minhen, Štutgart, Nirnberg, Ulm, Ženevu, Lozanu, Bern, Cirih, Bazel i Lucern. U Parizu boravi tri meseca radeći u ateljeu slikara Žorža Vebera i to je tek početak velike avanture na koju ga je odveo nemirni duh.

Izazov braće Savić

Milorada je put doveo i do Rijeke, odakle se putovalo za Ameriku. Mlađani putopisac našao se na brodu Ultania, koja je zaplovila put Njujorka. U Novom svetu obilazi znamenitosti i bavi se sportom. Trčeći maraton povredio se i završio u bolnici, gde je ustanovljeno da nema dokumenata, pa se njegova američka odiseja završila ukrcavanjem na brod za Evropu.

Rajčevića to nije obeshrabrilo, već je putovanje nastavio po Rumuniji, Carigradu, Aleksandriji i Jerusalimu, a ova „tura“ trajala je četiri godine. Po povratku u Srbiju, Milorad igrom slučaja upoznaje braću Savić, osnivače i urednike jednog od najtiražnijih časopisa tog vremena „Malog žurnala“. Oni mu predlažu opkladu: da za dve godine sa honorarom od 150 dinara mesečno obiđe Evropu, Aziju, Ameriku i Afriku i da redovno šalje izveštaje kao i potvrde vlasti, kao dokaz da je posetio te gradove.

Kao nagradu za ispunjen cilj ponudili su mu 10.000 dinara, a Milorad nije mnogo razmišljao već je odmah pristao. Kako s početka 20. veka na planeti nije bilo mnogo ljudi sličnih njemu, o Rajčevićevom poduhvatu narednih godina pisale su i domaća i strana štampa.

I kralj Petar na ispraćaju

Na put dug 120.000 kilometara krenuo je iz kafane Takovo, 14. marta 1910. godine. Ispratili su ga prijatelji i redakcija „Malog žurnala“, a na ulicama je bilo pola Beograda. Srećan put poželeo mu je i kralj Petar, a u Gornjem Milanovcu u knjigu potpisa mu se upisuje princ Đorđe Karađorđević. Stigao je zatim do Crne Gore i prestolonaslednika koji ga je nagradio spomenicom kneza Nikole.

Zbog rata u Libiji, Milorad odustaje od Afrike i odlazi u Francusku, a potom Englesku i Nemačku. Maršrutu nastavlja na istok, u Rusiju, gde boravi mesec dana družeći se sa istaknutim ljudima. Primali su ga sa oduševljenjem u svim društvenim krugovima, slušajući njegova predavanja sa putovanja. Honorar od 150 dinara podizao je na dogovorenim mestima.

Put ga vodi u Sibir i dalje u Aziju. Miloradov zadatak nije bio limitiran korišćenjem bilo kog prevoznog sredstva, pa se snalazio kako je znao i umeo. Kultura, tradicija, istorija i ljudi Azije ostavili su na Rajčevića veliki utisak. Prijatno iznenađenje doživljava u Mandžuriji, gde na prijemu kod guvernera sluša ruskog oficira koji peva srpsku pesmu „Rado ide Srbin u vojnike“. Ispostavilo se da ga je naučio general Jovan Lipovac Crnogorac sa kojim se borio u Rusko-japanskom ratu.

Pošto je upisao nove potpise u svoju knjigu, produžava za Vladivostok, pa u Japan, odakle šalje „Malom žurnalu“ tekst pun oduševljenja japanskim narodom.

Motorni bicikl na dar

Nakon Japana, na redu su bili Singapur, Malezija i Sijam. Kakav glas prati Rajčevića, slikovito govori prijem u Sijamu, gde ga prima kralj lično i poklanja mu motorni bicikl. U Indiji mu je priređen raskošan doček, odakle putuje za Cejlon, Persiju, Siriju i Jerusalim, gde ga primaju jerusalimski i jermenski patrijarh.

Sledi hodočašće po Svetoj zemlji, a u Beograd stiže u septembru 1911. godine. Prestonica je na nogama i u špaliru dočekuje Rajčevića, a glavna fešta se održava tamo odakle je i krenuo u kafani Takovo. Braća Savić doček su snimila filmskom kamerom i snimak emitovali u svom bioskopu.

Rajčevićeva putovanja prekidaju Balkanski ratovi i Prvi svetski rat. Kada je oružje utihnulo, nastavio je put Amerike i Afrike…

Ruzveltovo saučešće

Rajčević je upoznao mnoge znamenite ličnosti: Pupina, Teslu, Gandija, Hitlera, Musolinija, papu, kralja Rumunije Karola, danskog kralja Kristijana, kralja Gustava… Bio je prvi Srbin kome je Ruzvelt izjavio saučešće kad je 1934. ubijen kralj Aleksandar Karađorđević, jer se u tom trenutku zatekao u kabinetu američkog predsednika.

Njegova putnička knjiga sa više od 30.000 potpisa značajnih ličnosti je najveća i najvrednija zbirka autograma. Između korica našli su se potpisi kraljeva, prinčeva, maharadža, predsednika, državnih funkcionera, uticajnih ličnosti iz svih oblasti, zbog čega su mu za „zlatnu knjigu sa potpisima“ nudili blanko ček.

Ono što je doživeo i video Milorad je pretočio u putopise: „Na Dalekom istoku“, „Autografi znamenitih ličnosti XX
veka“ i dve knjige „Iz žarke Afrike“. Zapisi sa „crnog kontinenta“ štampani su i objavljeni u Francuskoj, Engleskoj i Španiji i prodati u 40.000 primeraka.

Šokirao rodbinu

Miloradova popularnost nije minula ni u burnim vremenima pred Drugi svetski rat. Beogradsko „Vreme“ prenosi njegove zapise sa putovanja na koje se uputio sredinom avgusta 1939. godine. Plan je bio da preko Italije ide u Francusku, ali je zbog političke situacije odlučio da krene put Grčke. Nekoliko dana po odlasku iz Niša, Rajčević se iz Soluna javio svojim rođacima, a onda je nastupila tišina.

Pravi šok je usledio kada je sredinom septembra u „Vremenu“ izašla slika Rajčevića u kaluđerskoj rizi. Počele su da kruže razne priče. U pismima koje je slao rodbini nije nagoveštavao da bi mogao da se zamonaši. Pisao je da planira da na Svetoj Gori provede nekoliko dana odmarajući se i sakupljajući materijal za novu knjigu. U jednoj od pošiljki našle su se i dve slike – jedna Rajčevića sa igumanom manastira Hilandar i druga objavljena u „Vremenu“. Na slici se potpisao kao Evdokije Rajčević. Ostavio je i adresu: Evdokije Rajčević, Hilandar, Mont Atos, Saloniki, Grčka.

To je i poslednja stranica priče o velikom putniku, jer mu se nakon toga gubi svaki trag.

Trobojka na levoj ruci

Putujući po svetu Milorad Rajčević je držao predavanja o svojoj zemlji, pa je tako bio svojevrsan ambasador Kraljevine Srbije. Sam Rajčević u knjizi „Autografi znamenitih ličnosti XX veka“ piše:

„Za sve vreme putovanja nosio sam našu nacionalnu trobojku na levoj mišici i zato sam od srca tvrdio, pod oreolom te časti da idem visoko uzdignutom glavom i da kvalifikovan kao dopisnik jednog lista predstavljam džentlmena. Samo na taj način meni je bilo moguće otvoriti vrata otmenih krugova, da se susretnem i dođem u dodir s ličnostima čija imena istorija obeleži na slavan način.“

Kroz pustinju i prašumu

Milorada je drmala žuta groznica i malarija, spavao je po drumovima, u džunglama, na vrelom afričkom pesku, ali i po luksuznim svetskim hotelima i raskošnim vilama, peo se na vrhove Tibeta i Kilimandžara, bacali su ga talasi Tihog okeana, bio je zarobljenik stepa i pustinja, probijao se kroz prašume, sunčao na obalama Kalifornije i kupao u Jordanu i Kangu.

Čovek ispred svog vremena

Priču o zaboravljenom Miloradu Rajčeviću oživeo je Lozničanin Goran Vilić, istoričar i upravnik Muzeja Jadra, koji je pre dve godine u toj ustanovi priredio prvu dokumentarnu izložbu „Milorad Rajčević – prvi Srbin koji je proputovao ceo svet“.

– Istražujući filmsku umetnost kod nas, naišao sam slučajno na priču o braći Savić iz Šapca, a onda i na podatak da su oni krajem 19. veka kupili beogradski list „Mali žurnal“, jedan od najtiražnijih u to doba, koji su uređivali. Saznao sam i da je Rajčević posle opklade sa njima krenuo na put oko sveta sa kog je imao obavezu da šalje reportaže o svojim doživljajima. Istražujući dalje, preko prijatelja iz Hrvatske sam čuo da se Milorad našao u Rijeci iz koje odlazi brodom u SAD kao slepi putnik. Onda sam počeo da nabavljam njegove putopisne knjige, a preko digitalne biblioteke Srbije i brojeve „Malog žurnala“ u kojem su izlazili njegovi članci sa putovanja. Sve sam pročitao i bio iznenađen šta je sve taj čovek uspeo da uradi, gde da ode i kakve ličnosti upozna. Nažalost, on je kod nas bio sasvim zaboravljen, iako je kao 20-godišnjak prešao za dve godine 120.000 kilometara kroz Evropu, Ameriku, Aziju i Afriku, od 14. marta 1910. do 21. septembra 1911. godine, putujući na biciklu, motociklu, slonu, rikši, brodu, vozom ili automobilom. Tada su o njemu pisale gotovo sve svetske novine, a primili su ga svi svetski lideri i gradonačelnici najvećih gradova. Ono što je on učinio bio bi podvig ponoviti i u današnjim uslovima daleko bržeg i modernijeg saobraćaja. U želji da podsetim na jedinstvenu osobu, koju smo, kako mi to, nažalost, često umemo, gotovo zaboravili, priredio sam izložbu o njemu. On je nesumnjivo bio jedinstvena ličnost, hrabar, uporan, vispren, vrlo snalažljiv čovek ispred svog vremena – kaže Vilić, jedini koji je uradio izložbu o prvom Srbinu, svetskom putniku za koju je materijal prikupljao pola godine.