Istrčao hiljade kilometara za decu

Dešava se u životu da iz onoga što nam se učini kao loša stvar spletom okolnosti nastane nešto neočekivano dobro. Tako je bilo sa lozničkim maratoncem i humanistom Aleksandrom Kikanovićem. Povreda noge sklonila ga je sa fudbalskih terena i usmerila neočekivano na stazu humanosti i pomaganja drugima i to trčanjem.

On se bavio fudbalom i zadobio je povredu ligamenata kolena leve noge. Potražio je lekarsku pomoć i dobio odgovor da mora pod nož. Odmarao je pola godine, čuvao nogu, ponovo dobio savet da ode na operaciju uz opasku da može da trči, ali samo pravolinijski, bez naglih skretanja i pokreta u stranu.

– To je bilo 2018. Rekao sam sebi da neću na operaciju i već sam tada odlučio da ću trčati maraton za bolesnu Dariju Petrović iz Banje Koviljače. Odlučio sam da istrčim od Loznice do manastira Ostrog i na put krenuo sam. Prijateljima sam rekao da imam pratnju. Sreo sam mnogo dobrih ljudi koji su nudili pomoć kada su čuli razlog maratona. Posle devet dana prevalio sam 340 kilometara, stigao do svetinje i podstakao ljude da za pomoć devojčici bude sakupljeno 53.000 dinara. Bilo mi je drago što sam uspeo i shvatio sam da, ako ne mogu drugačije da pomognem kome je to potrebno, mogu trčanjem da ukažem na njegov problem i afirmišem one koji mogu da ga podrže finansijski – priča Kikanović o počecima.

Anonimni dobrotvor

Naredne godine rešio je da na isti način animira svoje sugrađane da prikupe oko 50.000 evra za lečenje u inostranstvu dvogodišnjeg Nikole Stakića iz Mačvanskog Prnjavora. Ovoga puta bio je to humanitarni maraton od Loznice do Hilandara na Svetoj Gori, a od maja do jula istrčao je 23 uzastopna maratona i prevalio 918 kilometara do cilja. Protrčao je kroz Srbiju, Makedoniju i Grčku do Hilandara, a u sklopu priprema istrčao je i svoj prvi profi maraton kada je „Sto milja Istre“, deonicu od 167 kilometara prešao za 30 i nešto sati, što gotovo polovina od 395 učesnika nije uspela.

– Tada se dogodilo da dva dana pred dolazak na Hilandar nepoznati dobrotvor uplati 41.000 evra i tako je sakupljen potreban iznos. Ni dan-danas ne znam ko je to učinio, ali sam bio presrećan. A pošto je ne mogu da mirujem, rešio sam da pomerim granice i istrčim od Loznice do Moskve, da oko 2.300 kilometara pretrčim do početka maja i da se na Dan pobede nad fašizmom pojavim u ruskoj prestonici. Krenuo sam 16. februara ove godine sa pratiocima Lozničaninom Zoranom Miletićem, vozačem kampera i bicilistom Nikolom Tomićem iz Valjeva – priča Kikanović.

Sa platoa ispred Crkve Vaznesenja Gospodnjeg na Lagatoru ispratili su ga Lozničani, gradonačelnik Vidoje Petrović kao i ministar bez portfelja Nenad Popović.

– Nosio sam ikonu Svetog Đorđa, osveštanu na Hilandaru, na poklon predsedniku Putinu. Uspeo sam da trčim kroz Mađarsku, Slovačku, Poljsku i Belorusiju i sve vreme me je pratila pandemija korona virusa. Bilo je sve teže prelaziti granice i onda sam morao da stanem i napravim jednomesečnu prinudnu pauzu u Minsku. Stigao sam do beloruskog Gomelja, na dvadesetak kilometara od granice s Rusijom, ali je kovid žestoko udario kod Rusa i nisam mogao dalje – seća se Kikanović prve polovine godine kada je posle pretrčanih oko 2.000 kilometara bio prinuđen da se vrati kući.

Rampa za Moskvu

Ikonu Sv. Đorđa predao je članu Noćnih vukova u Gomelju i uz izvesne peripetije uspeo da se vrati kući. Međutim, postoji nada da će, ipak, uspeti da okonča maraton do Moskve. Ostalo mu je da istrči još 350 kilometara, od ruske granice do prestonice, i ima obećanja nekih uticajnih ljudi da će, kada pandemija popusti, možda moći da ostvari što je naumio.

Kada se odmorio od trčanja ka Rusiji sa biciklistom Tomićem nastavio je humane akcije. Za lečenje sedmogodišnjeg Pavla Tasića ovoga leta iza sebe je ostavio 75 kilometara od Loznice do Valjeva i više od 90 od Valjeva do Beograda, pa 40 od Valjeva do Divčibara u čast zdravstvenih radnika koji se bore sa koronom, a povodom godišnjice bitke na Ceru na Preobraženje istrčao je i oko 40 kilometara od Loznice do Tekeriša. Do mesta odigravanja legendarne bitke dotrčao je taman na kraju zvanične ceremonije obeležavanja 106. godišnjice, sa šajkačom i ogrnut velikom zastavom sa likom Momčila Gavrića, najmlađeg vojnika Velikog rata.

Aleksandru trčanja nikada nije dosta, pa je na Svetu Petku, uspešno završio još jedan maraton. Ovoga puta iza sebe je ostavio oko 300 kilometara i za sedam dana posetio Crkvu Vaznesenja Gospodnjeg u Osečini i manastire Lelić, Ćelije, Pustinja, Rača i Soko-grad, a trčao je za zdravlje dece i svih nas u vreme opake korone. Ove godine je pretrčao više od 2.500 kilometara na maratonima, a trenira svakoga dana i prevali od 25 do 30 kilometara tako što „trkne“ do Tronoše i Tršića.

Krajem novembra je trčao od Sombora do Odžaka, oko 36 kilometara, za četvorogodišnju Jovanu Barušić kojoj je novac potreban kako bi jednoga dana učinila samostalno svoj prvi korak i uspeo da osetno poveća broj dobijenih SMS poruka.

– Znam da ima onih koji me podržavaju, i to mnogo, ali i onih kojima nije jasno šta imam od toga što trčim, i takvima bih rekao – imam to što se lepo osećam. Znam, jedno je kad kažete da ćete trčati maraton, a druga stvar kada su ispred kilometri, vetar, kiša, sunce, žuljevi, ali mene to ispunjava. Usrećuje me kada pomažem ljudima, posebno deci, vodi me unutrašnja želja da pomognem nekome. Lepo je kad me neko pozove kaže – hvala, sretnu me na ulici čestitaju mi nepoznati. Ljudi me sreću dok trčim i pitaju da li sam ja onaj maratonac, pruže ruku, čestitaju, upute lepe reči. Mene to ispunjava. Dok me zdravlje služi imam želju i volju da trčim i pomažem, pre svega deci, da skrećem pažnju na one kojima je pomoć potrebna, na način na koji to najbolje umem – kaže Kikanović, koji je sa decom za koju je trčao ostao u kontaktu i povremeno se „čuju“ preko društvenih mreža.

Trka za Dečje odeljenje

Naravno, dok čeka da kovid popusti već kuje nove planove. Želja mu je da, čim to situacija dozvoli, otrči od Loznice do manastira Jaši u Rumuniji, gde se nalaze mošti Svete Petke, i da kao poklon odnese specijalno urađenu ikonu svetiteljke. Taj maraton od oko 920 kilometara biće humanitaran i trčaće za Dečje odeljenje lozničke Opšte bolnice. Planira da „skokne“ i do Barija u Italiji do Crkve Svetog Nikole, koji je njegova krsna slava.

Voleo bi, kaže još i da se zaposli u Loznici u nekoj sportskoj ustanovi, da radi nešto u vezi sa sportom, „da voli da ide na posao“. Inače, koleno nikad nije operisao, nema nikakvih problema, fudbal je ostavio i posvetio se maratonima gde se i trči samo pravolinijski i sa mnogo, mnogo velikim srcem.

Dobio i grdnje

Kada je trčao do Ostroga svratio je u jedan hotel da prenoći i tu uslugu platio je oko 35 evra. Posle izvesnog vremena pozvali su ga sa recepcije i kad je sišao iz sobe tamo ga je dočekala vlasnica hotela.

– Propisno me je izgrdila što nisam rekao da sam maratonac i da trčim za lečenje bolesne devojčice, a onda mi je vratila novac i još mi pri odlasku dala 50 evra. Svratio sam na tom maratonu i u Pivski manastir i zamolio da prenoćim. Ne samo da su me lepo primili nego su mi dali blagoslov i priložili 100 evra – seća se Kikanović.

Putešestvije kroz Poljsku

Na putu ka Rusiji Kikanović je sredinom marta trčao kroz Poljsku. Korona je već harala po Evropi i sve teže je bilo preći granice.

– Na poljsko-beloruskoj granici nas je zaustavila policija. Objasnio sam im ko smo i gde idemo, ali je policajac rekao da dalje ne možemo. Izneo sam ikonu Svetog Đorđa i objasnio da je nosim Putinu. Policajac je ustuknuo, onda je telefonirao desetak minuta i pustio nas – priča on.

Dok je u Poljskoj trčao auto-putem policija je zaustavila njega i biciklistu Nikolu Tomića. Rekli su im da krenu za njima i odveli ih do jednog grada.

– Objasnili su nam da ne možemo da trčimo i vozimo bicikl auto-putem i pokazali kroz koja sela možemo da prođemo i gde nema policije – priča Kikanović koji je imao peh da im se u Poljskoj pokvari kamper. Nekako su našli majstora koji im je zamenio oštećene kablove i akumulator, nije hteo ništa da naplati kada je čuo gde idu i šta rade, a još im je dao broj telefona i rekao da ga obavezno pozovu ako narednih 150 kilometara budu imali problema sa vozilom.

Gostoprimstvo u Makedoniji

Na putu do Hilandara, u opštini Sveti Nikola u Makedoniji ugostio ga je meštanin koji je, misli Kikanović, možda bio i predsednik opštine.

– Čovek me je odveo na ručak i dao mi da prespavam u velikom stanu njegove ćerke koja je u inostranstvu. Kada sam ga pitao kako to da meni, nepoznatom čoveku pruža takvo gostoprimstvo, on je kazao da sigurno nisam loš kada trčim da pomognem bolesnom detetu. Hteo sam da nastavim trčanje odmah ujutru i da se dogovorim gde da mu ostavim ključ od stana, a on mi je rekao da ga zadržim pa ako hoću da prespavam u povratku, ili da ga ostavim ispod otirača. To nikad neću zaboraviti – priča Kikanović.

U Leskovcu platio 5.000 dinara kaznu

Neprijatnost je doživeo na domaćem terenu kada je hitao ka Hilandaru. Vozilo u kome se nalazio njegov pratilac, na kome je bila fotografija malog Nikole za koga je trčao i manastira, u Leskovcu je zaustavila policija. Razlog je što je automobil išao 37 kilometra na sat na mestu gde je ograničenje 30, pored škole, u nedelju.

– Rekao sam policajcu ko sam, zašto trčim, i dobio odgovor – to je tvoja privatna stvar. Platili smo kaznu 5.000 dinara. To mi je ostavilo gorak ukus u ustima, da naš čovek ne pokaže nimalo razumevanja već da trenira strogoću – kaže on.

Deda Mraz u patikama

I kada ne trči humanitarne maratone Aleksandar Kikanović nema mira, pa i tada pomaže. Ovoga puta je preko društvenih mreža pozvao sugrađane da zajedničkim snagama omoguće da što više dece dobije novogodišnje paketiće. Zna da nemaju sve porodice, posebno one višečlane, uslove da omoguće deci dolazak Deda Mraza, pa je odlučio da pokuša da ga zameni.

– Znam da mnogi ne mogu svoju decu da obraduju za novogodišnje praznike, a mislim da svako dete treba da dobije paketić. Pozvao sam Lozničane da pomognu kupovinom paketića ili davanjem novca i oduševljen sam reakcijom. Ljudi zovu od prvog dana, donose paketiće, ili uplaćuju od 2.000 dinara pa naviše… Prioritet su porodice sa troje i više dece slabijeg materijalnog stanja – kaže Kikanović.

Tokom ove akcije u tandemu sa prijateljem Lazarom Todorovićem, koji je prvi donirao paketiće i vozi ga, obišao je neke škole, Klupce, Trbosilje, Jadransku Lešnicu, Trbušnicu, Voćnjak, Lipnički Šor, Jelav… Zahvaljujući njemu paketiće je dobilo više od 350 mališana. A stigao je i da obraduje najmlađe na Dečjem odeljenju lozničke Opšte bolnice.

– Ne mogu da pomognem novcem, ali mogu da nađem humane ljude i da zajednički usrećimo neko dete. Nema ništa lepše od dečjeg ozarenog lica, to vredi najviše na svetu – kaže maratonac.