Sa Stonsima pred dva miliona duša

Prve fotografije objavio je krajem sedamdesetih godina prošlog veka u jugoslovenskom rok magazinu „Džuboks“. Fotografisao je gotovo sve najpoznatije rokere sveta, a mnogi od desetina hiljada njegovih snimaka objavljeni su u magazinima širom sveta.

Slavni Rolingstonsi bili su deo objektiva Branislava – Brajana Rašića mnogo puta, a službeni fotograf tog benda postao je 2006. snimajući najveći koncert u istoriji grupe na Kopakabani u Brazilu. Rašić sarađuje i s pojedinim članovima kultnog benda. Odabran je da fotografski promoviše knjigu „Život sa Kitom“ Kita Ričardsa, a slikao je najveće zvezde Pola Makartnija, Frenka Sinatru, Tinu Tarner, Madonu, Selin Dion, Dejvida Bouvija, Vitni Hjuston, Lučana Pavarotija, Ejmi Vajnhaus…

Spektakl kod Hajdučke česme

Snimak ove pevačice koju je napravio na njenom poslednjem koncertu u Beogradu proglašena je za jednu od fotografija godine u izboru britanskog „Gardijana“. Rođeni Dorćolac jednostavno kaže da je srećan jer su mu idoli iz mladosti postali klijenti. Oženjen je i otac je dve kćerke.

– Prvi fotoaparat marke Nikon još kao mladić sam prošvercovao iz Trsta, a pre toga sam koristio ruske fotoaparate, uglavnom tatine i ujakove. Učio sam zanat, fotografisanje je bilo moja ljubav od najranije mladosti. Mnogo sam fotografisao strane bendove, ali i domaće. Bio sam na koncertu Bijelog dugmeta na Hajdučkoj česmi. Pravi spektakl, bio sam na bini sa „dugmićima“. Ne pitajte kako sam se tamo našao, ali bio sam. Čučnuo sam pored Vlade Pravdića, koji je svirao klavijature i fotografisao. Bilo je to 1978. Taj legendarni koncert bio je za džabe, bio je to oproštajni koncert jer je Brega odlazio u vojsku. Zapravo većina članova benda je odlazila u vojsku. Počela je svirka i odjednom se potpuno spontano na Hajdučkoj česmi stvorilo 70.000 – 80.000 ljudi.

Ljubav prema rokenrolu i fotografiji odvodi ga u Veliku Britaniju.

– Krajem sedamdesetih godina odlazim u London i odatle sam počeo da radim za beogradski magazin „Džuboks“. Početak rada u kultnom magazinu bilo je čisto snalaženje, prvo sam počeo da kupujem karte za koncerte i vrlo brzo sam shvatio da tamo ne može da se slika kao u Beogradu. Kod nas niko te sedamdesetih godina na koncertima pitao šta slikaš. Ali, u Londonu to nije bilo baš moguće, nego su tražili da im magazin iz Beograda pošalje telefaks da radim za njih. I tako sam počeo da radim za „Džuboks“. Oni su za mene kompanijama poslali telefaks da radim za njih, a ja sam krenuo da im šaljem slike sa londonskih koncerata. Onda su me iz redakcije pitali da li mogu nešto i da napišem. Bio sam i novinar izveštač i fotograf. Tako je to krenulo. Vrlo brzo su me povezali sa sada već pokojnim Svetislavom – Sašom Stojanovićem. On je bio profesionalni novinar i bili smo tandem Saša i Raša.

Džeger bez premca

Ljubav prema rok grupama opredelila je njegov rad.

– Oduvek sam voleo Bitlse i Rolingstonse, većina mladih ljudi je to gledala kao rivalstvo Zvezde i Partizana. Ja sam voleo obe grupe, bez obzira na različitu muziku. Jedni su bili pop, a drugi rok. Imao sam sreću da sam sreo i fotografisao tri člana Bitlsa. Prvo je to bio Ringo Star, pa Pol Makartni, čak sam nekoliko dobrih poslova radio za Makartnija, i potom Džordža Harisona, koga sam jednom sreo, imam i njegov potpis, što mi mnogo znači. Ali moji najdraži su uvek bili Rolingstonsi. Za razliku od Bitlsa, kojih nema od kraja 60-ih, Stonsi još traju.

Prvi put ih je fotografisao 1976. u Zagrebu, a tri godine ranije ih je gledao u Bernu.

– Taj koncert u Švajcarskoj kao da mi je trasirao karijeru. Početkom osamdesetih u Londonu imali su koncert, prvi koji sam ja radio, kasnije sam krenuo da radim njihove koncerte u Americi, ali sve to je bilo preko agencije, sa kojom sam sarađivao. Zahvaljujući mom radu, 2006. sam postao oficijelni fotograf Rolingstonsa. Prvi posao mi je bio njihov koncert u Rio de Žaneiru. Njihov najveći koncert ikad. To je bilo moje vatreno krštenje. Bio sam zaista na velikim koncertima, ali ovo se viđa jednom u životu. Kopakabana, pred dva miliona ljudi sviraju. To može da se desi samo u Riju i nigde više. Uvek me pitaju kakav je osećaj raditi pred dva miliona duša. Nisi svestan dok traje, tek kasnije kad čitaš novine, postaješ svestan o kakvom spektaklu se radi. Tokom dana otišao sam na početak Kopakabane, popeo se na vrh krova terase hotela i odozgo napravio fotografije prazne plaže sa binom u daljini. Oko pet po podne ljudi su počeli da pristižu, gomile i gomile. Sve je bilo puno, impresivno.

Često ga pitaju kakvi su članovi tog čuvenog benda.

– Ono što mogu reći jeste da su opušteni ljudi. To su muzičari koji perfektno rade svoj posao, Mik Džeger osim što je vrhunski muzičar vodi tu grupu u svakom smislu te reči. Dakle, osim muzike, on i brine o svemu. To je zaista mnogo posla, on je i biznismen, ali kada je na bini nema mu ravnog. Kad uradim fotografije za njih, pokažem im. Oni ih pogledaju i one koje prihvate ne traže ništa u smislu dorade, menjanja, ništa. I to je zaista odlično.

Sećanje na Ejmi

Radio je fotografije i za slavnog Dejvida Bouvija.

– On je takođe bio odličan za saradnju. Bio je prirodan, vedar čovek, jedino ga je malo pred kraj života bolest promenila… Mediji u Londonu su njegovu smrt propratili u većoj meri nego recimo smrt Džona Lenona jer su se vremena promenila. Muzika je postala priznatija kao deo života. Danas je sve više zastupljeno i internet i vesti se brže šire. Jednostavno je drugo vreme. Imao sam u Beogradu u Jugoslovenskoj kinoteci, 2016. godine izložbu njegovih fotografija. Bilo je sjajno, izložba je bila zaista posećena i pohvalno ocenjena.

Radio je poslednji koncert Ejmi Vajnhaus koji je bio upravo u Beogradu 2011.

– Pratio sam je od početka karijere. Nije izgledala onako kako je pamti većina. Bila je devojka koja je zdravo izgledala, svirala gitaru, pevala. Kasnije se promenila. Sećam se jednom trebalo je da idem da je fotografišem. Krenuo sam sa nekim ljudima iz njenog tima, ona zove i kaže: „Kupite mi nešto da jedem.“ Dođemo kod Ejmi, tu su bili i njen otac, zatim menadžer. Samo što je počela da jede, zvoni telefon, zvao je njen dečko iz zatvora.. Ona ode gore, čuje se da se svađaju, ona siđe dole, plače, maskara se razmazala. Ništa od slikanja. Takav joj je bio ceo život, stalno je išla po nekoj ivici. Nakon beogradskog koncerta na kome je ustajala, padala, bio je to nesrećan nastup, video sam je još jednom u Londonu.

Brajan se setio još jedne velike zvezde, Vitni Hjuston, umetnice koja je prerano umrla.

– Pamtim promociju njene prve ploče, ona je bila u to vreme veliko otkriće. Držala je konferenciju za novinare u hotelu. Kako je ušla, sela za sto, ja sam joj poput pravog Balkanca udelio kompliment „Izgledate tako lepo“, čini mi se da sam rekao. Svi onako zamrznuto pogledaju, a ona skine naočare i kaže mi: „Hvala vam mnogo.“ Zaista sam to rekao spontano, ali bila je zaista lepa i mislim da ne postoji žena koja će se naljutiti ako joj udelite iskren kompliment. Lepim ženama najmanje govore da su lepe, jer se to podrazumeva. Ono što mogu reći nakon ovoliko godina rada jeste da što je zvezda veća to je lakše sa njom raditi. Nije to ništa neobično, što je čovek veći ima više iskustva i nekako je opušteniji, jednostavniji. Neki od njih ne žele da pričaju sa novinarima, ali ako pristanu onda su tu da odrade posao krajnje profesionalno. Nema greške.

Tehnologija ubila magiju

Bio je na Vembliju kada je grupa Vem sa legendarnim Džordžom Majklom pravila oproštajni koncert.

– Nije to bila muzika koju privatno volim, ali sam uvek znao da prepoznam uspeh i dobro. Pa Juritmiks, Djuran Djuran… Roker sam u duši, volim Stonse, Led cepelin, ali pop muzika je ozbiljna stvar. Te pop grupe su napravile drugu britansku invaziju u Ameriku osamdesetih godina, posle one prve koju su šezdesetih napravili Bitlsi i Rolingstonsi. Takođe, pop muzika se dobro prodaje kao fotografija.

Iako tehnologija znači napredak nekad to može da ubije umetnost, smatra naš sagovornik.

– Čovek sam analogne fotografije, odupirao sam se digitalnoj fotografiji koliko sam mogao, ali onda jednostavno shvatiš da moraš da ideš u korak sa vremenom jer i to ima svojih prednosti. Ipak, tehnološki napredak delovao je i negativno, bez obzira na to koliko je divno da svi imamo mobilne telefone, da možemo svi da slikamo i odmah vidimo te fotografije. U vreme analogne fotografije radio sam koncerte raznih bendova, radio im promociju fotografija i to je kasnije išlo za razne novine, prave se posteri…

Vremena se menjaju, a samim tim i uslovi rada.

– Sada veliki pevači poput Lejdi Gage daju da se urade fotografije prvog koncerta na turneji. Samo njen fotograf može da slika i to je to. Nisu joj potrebne fotografije sa drugog koncerta. Njeni koncerti su svi rasprodati, odnosno, ne treba joj reklama. Digitalna fotografija na prvom koncertu odradi posao za celu turneju. Digitalna fotografija je umnogome ubila fotografski posao. Čudno je da napredak može da upropasti mnogo toga lepog i dobrog.

Fotografija je bila magija. Fotografišeš nekog i onda se čeka da se za dan-dva vidi slika, nije se žurilo. Sada nema magije, danas fotografija traje toliko koliko je vidiš, tren. I već hoćeš da vidiš nešto drugo, sasvim novo…

Prošlo je vreme paparaca

– Britanija je bila poznata po paparacima, naročito u vreme lejdi Dajane. Ali i ta vremena su prošla, toga više nema. Korona virus je dokrajčio posao.

Imam sreću, kažem Bog me je pogledao, imam više od 100.000 fotografija koje su zaštićene i koje moja Geti agencija prodaje non-stop, ali većina mojih kolega nema takvu arhivu tokom tolikih godina.

Intervju sa Erikom Bardonom

– Erik Bardon iz grupe Animals, po meni, jedan od najvećih svih vremena. Živeo je dugo u Americi, pa se preselio u Nemačku. Sredinom 80-ih došao je u London. Upoznao sam ga na svirkama u Kovent Gardenu. Tada sam sa njegovim menadžerom dogovorio intervju i fotkanje za „Džuboks“, neposredno pre nego je došao i u Beograd.

Domaće legende

– Kao što svet ima svoje legende, tako ih imamo i mi a to su pre svih Bijelo dugme, Riblja čorba, Bajaga i neverovatni Zdravko Čolić.

Radio sam mu fotografije za album „Zavičaj“. To što Zdravko radi je neverovatno, nepovoljivo. Muzička legenda i veličina.

Pohvale za beogradski koncert

– Nisam bio na beogradskom koncertu Rolingstonsa. Širom sveta sam prateći koncerte upoznao njihove najveće fanove. To nisu uobičajeni ljudi, znam čoveka iz Norveške koji je u poslednjih 25 godina svaki njihov nastup na planeti propratio. E, taj čovek koji ih prati u stopu mi je rekao da je beogradski koncert bio jedan od najboljih na toj turneji. To mi je stvarno bilo drago.