Datum koji su pojeli skakavci

Generacija Srba koja nije bila ni rođena 5. oktobra 2000. ove godine stasala je za glasanje, ali mali broj njih zna tačno šta se desilo na ovaj datum pre 19 godina.

Više je razloga za to kratko istorijsko pamćenje. Onaj najjednostavniji mogao bi se pronaći u podatku da su političari koji su uz pomoć ogromnog narodnog nezadovoljstva 5. oktobra 2000. smenili vlast Slobodana Miloševića, proteklih godina nestali sa političke scene. Jedni su duboko kompromitovani, drugi su dobrovoljno otišli u političku penziju, neki nisu među živima, a pojedinci koji još pokušavaju da udahnu politički vazduh javnost više ne doživljava ozbiljno.

Ako se tome doda da okosnicu vlasti već sedam godina čine stranke i političari protiv kojih se tada glasalo i demonstriralo, jasno je zašto o 5. oktobru nema ko da priča. Otud nove generacije politički punoletnih građana iz medija mogu da čuju tek šture rečenice agencijskih vesti o ovom značajnom datumu iz savremene istorije Srbije.

Suzavci i pendreci

Na stotine hiljada ljudi tog dana izašlo je na ulice Beograda na poziv Demokratske opozicije Srbije (DOS), zahtevajući da vlast prizna poraz Slobodana Miloševića na izborima za predsednika SR Jugoslavije. Kandidat DOS Vojislava Koštunica dobio je više glasova od Miloševića, ali je Izborna komisija tvrdila – nedovoljno da bi se pobeda opozicionog kandidata proglasila u prvom krugu. U glavni grad SR Jugoslavije slivale su se kolone ljudi iz svih krajeva zemlje.

Demonstrati su upali u Saveznu skupštinu i u obližnju zgradu Radio-televizije Srbije. Korišćeni su suzavci i pendreci, ali upotreba vatrenog oružja je izbegnuta odbijanjem čelnih ljudi organa bezbednosti da se oružje koristi protiv demonstranata. Na svu sreću, 5. oktobar je prošao bez ljudskih žrtava, izuzev dva slučaja pogibije nesrećnim spletom okolnosti žene koja je podletela pod točkove kamiona i čoveka koji je doživeo srčani udar. Posle hitnog dolaska šefa ruske diplomatije Igora Ivanova, Milošević je sutradan prihvatio da je na izborima poražen i najavio političku penziju čuvenom rečenicom da će sada „imati više vremena za svog unuka Marka“.

Izbori za Skupštinu Srbije, decembra te godine, samo su potvrdili nezadrživ nalet popularnosti DOS koji osvaja većinu i formira vladu na čelu sa Zoranom Đinđićem.

Kao i za sve prelomne događaje iz prošlosti i 5. oktobar učitava se dijametralno različito. Dok ga pokretači i učesnici smatraju narodnom revolucijom koja je donela demokratiju i vratila Srbiju na političku mapu sveta, drugi o događaju govore kao o puču i antidržavnoj zaveri.

Velimir Ilić, lider Nove Srbije i jedan od 17 političkih lidera, članova Predsedništva DOS, na 5. oktobar gleda kao na propuštenu šansu.

– Nije urađena lustracija za koju sam se ja tada zalagao. Smatrali su – evo mi smo došli na vlast, dovoljno je. Sada vidimo da su se oni koje smo tog 5. oktobra pobedili, vratili na vlast kao demokrate koje svet priznaje. Oprali su sve ono sa sebe odranije i usput pokupili sve prevarante iz svih režima koji su devalvirali 5. oktobar – kaže Velja, simbol i predvodnik čuvene kolone iz Čačka, koja je tog 5. oktobra pobedonosno ušla u Beograd, rešavajući sve barikade na putu do prestonice.

Sporni zakoni
Za počasnog predsednika SPS Milutina Mrkonjića nema dileme da je 5. oktobar bio kontrarevolucija i napad na državu finansiran iz inostranstva.

– Peti oktobar je bila želja stranaca da rasture zemlju smenjivanjem Slobe. Tvrdim da Koštunica nije pobedio, bio je egal! To je jedan od tužnijih dana u istoriji Srbije. Možda jedina važna i pozitivna stvar jeste ukidanje sankcija, sve ostalo je tragedija srpskog naroda. Stali su svi projekti, rasturena je privreda stare Jugoslavije, nova nije stvorena – komentariše najdosledniji poštovalac Miloševića i njegove politike.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić konstatuje da na obe strane postoji ljudi koji na 5. oktobar gledaju ostrašćeno.

– Dobro je što se Srbija otvorila ka svetu, a loše je što je nastupila brutalna pljačka i što su pljačkaši odustali od državnih interesa, razorili Srbiju i uveli je u najtežu krizu – kaže Vučić, koji je na septembarskim izborima te godine osvojio još jedan mandat narodnog poslanika Srpske radikalne stranke.

Član Predsedništva DOS i potonji ambasador Srbije u Izraelu Miodrag Mile Isakov kritičan je prema učinku koalicije kojoj je pripadao.

– Nismo doneli novi ustav, već je on usvojen tek šest godina kasnije. To je odgovaralo naročito onima koji su bili u izvršnoj vlasti. Donosili smo zakone koji su bili u suprotnosti sa tim ustavom. I onda možete da radite šta god hoćete, ako nije po ustavu, ona je po zakonu i obrnuto. Zakon o lustraciji smo doneli, ali nismo ga primenjivali. Umesto zakona o poreklu imovine doneli smo neki zakon o ekstraprofitu, kojem je podlegao samo Bogoljub Karić. Bilo je među nama koji su, što bi rekao drug Velja Ilić, kraduckali, ali kamo sreće da je ostalo samo na kraduckanju. Naši naslednici su ušli u ogromnu pljačku, to je izazvalo revolt kod građana koji su glasali za ove druge, koji su isto takvi, još i gori – kaže Isakov.

Ipak, kada bi se vratio na 5. oktobar 2000. učestvovao bi sa istim žarom, jer veruje da su „ciljevi bili pravi i da je to bio dobar i jedini način da se naprave promene“.

Vukovo čedo

DOS je činilo 17 političkih organizacija, dok je osnivački akt 10. januara 2000. u sedištu SPO potpisao i tadašnji vladika raško-prizrenski Artemije, pa je to razlog što neki navode da je koaliciju činilo 18 lidera.

Okupljanje ideološki raznorodne opozicije inicirao je Vuk Drašković. Posle atentata na lidera SPO u Budvi, Drašković je ignorisan i ismevan od kolega iz opozicije, da bi na kraju DOS izašao na izbore bez SPO i – pobedio.

– DOS je nadrastao sve nas i postao narodni pokret. Mogli smo svi mi sa svojim strankama izaći iz njega, on bi pobedio – uveren je Mile Isakov.

Večiti Rasim Ljajić

Jedini lider DOS koji je sve vreme u vlasti posle 5. oktobra je Rasim Ljajić, aktuelni ministar trgovine, turzima i telekomunikacija.

– Ja, naravno, nisam imao neku značajnu ulogu u tim dešavanjima, ali sam ponosan ako sam dao i minimalan doprinos – kaže Ljajić, koji je u međuvremenu Sandžačko-demokratsku partiju transformisao u Socijaldemokratsku partiju Srbije.