Holandija se pridružila članicama Evropske unije koje su zabranile zabrađivanje na javnim mestima. U državi koja prednjači u svakojakim tolerancijama, prvog dana avgusta stupio je na snagu zakon o zabrani odeće koja pokriva lica, uključujući burku i nikab, odeću ortodoksnih muslimanki.
Zabrana je delimična, jer se odnosi na pojavljivanje sa pokrivenim licem u javnom prevozu, vladinim zgradama i zdravstvenim i obrazovnim ustanovama.
Holandija se tako pridružila Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Austriji i Danskoj, državama u kojima je ova zabrana već na snazi. I baš kao i u njima, i u Holandiji je prethodno vođena višegodišnja javna rasprava o tome gde prestaju ljudska prava i počinje njihova zloupotreba.
Zagovornici uvođenja zabrane prevashodno su imali dve vrste argumentacije. Jedni su tvrdili da se zabrana, usled narastajućeg terorizma, mora primeniti iz bezbednosnih razloga. Potpuno je jasno, smatraju, da se pokriveni od glave do pete, čak sa mrežicom preko očiju, identitet osobe ne može utvrditi, dok je potencijalnom teroristi to idealna kamuflaža za oružje ili eksploziv oko pasa. Drugi su se pozivali na potrebu integracije pridošlica u evropsku civilizaciju. Nemačka kancelarka Angela Merkel je zagovornica upravo ovog argumenta, tvrdeći da marama koja pokriva lice nije problem za bezbednost već za integraciju.
– Potpuno pokrivena žena nema gotovo nikakve šanse da se integriše – rekla je Merkelova.
Koje god stanovište zastupali, očigledno je da i jedni i drugi imaju u vidu narastajući talas migranata muslimanske vere. Oni menjaju „krvnu sliku“ domaćeg stanovništva i pritom očekuju socijalnu i svaku drugu zaštitu koju im kao azilantima obezbeđuje dobro uređena evropska društva, dok istovremeno mnogi od njih ne pokazuju želju da prihvate i druge vrednosne standarde domaćina.
Evropa se tako, baš kao što su neki analitičari i predviđali, našla u zamci sopstvenog pravnog sistema i široko postavljenih ljudskih prava. Oni koji dolaze iz zemalja u kojima vera nije odvojena od svetovne vlasti ili je to na simboličnom nivou, pozivaju se na tolerantne zakone evropskih država, tražeći da se njihova vera i običaji primenjuju u punom obimu, baš kao što je to u zemljama iz kojih su pobegli, a u kojima su kruta pravila iz Kurana deo državnog zakonodavstva.
Taj začarani krug, u kom zapadnoj Evropi balast postaju sopstveni zakoni zasnovani na toleranciji i širokoj lepezi sloboda teško je preskočiti, a da se ne nagrize sopstvena supstanca.
Otud tolike javne rasprave i politički korektni osmišljeni izgovori za uvođenje zabrana. Kada je Francuska 2010. prva od evropskih zemalja uvela zabranu pojavljivanja na javnim mestima sa prekrivenim licem, protestovali su i tamošnje nevladine organizacije za ljudska prava i muslimanska zajednica koja u ovoj zemlji već dosegla broj od pet miliona. Jedna advokatica muslimanka, pobornica hidžaba i nikaba, terala je sve do Strazbura. Evropski sud za ljudska prava, međutim, 2014. dao je za pravo francuskom zakonodavcu, navodeći da se zabrana ne sprovodi protiv muslimana, već se odnosi na svaki drugi vid prekrivanja lica u javnosti, a da je cilj koji se želi postići – da se očuvaju uslovi za suživot – legitiman.
Sedam muslimanskih marama
Burka pokriva i lice i telo, uključujući i oči, ispred kojih je mrežica.
Nikab je marama za lice, koja ne pokriva oči, a nosi se uz dodatnu maramu za glavu.
Hidžab je marama koja ostavlja otvoreno lice, ali je vrat pokriven.
Al-amira obuhvata kapu pripijenu uz glavu, preko koje se stavlja marama koja pokriva glavu i vrat.
Šajla je četvorougaona marama koja se obavija oko glave i ramena, ali vrat nije u potpunosti pokriven.
Kimar pokriva glavu, vrat i ramena i proteže se niz leđa, a lice ostaje otkriveno.
Čador pokriva glavu i telo, pri čemu je lice otkriveno.
Islamisti nude da plate kaznu
Delimična zabrana burki i nikaba u Holandiji nije čestito ni zaživela, a već su se javili problemi. Nacionalno udruženje bolnica oglasilo se saopštenjem da je primena propisa na policiji i tužiocima, a ne na njima. Na sličan način su se distancirale i kompanije koje se bave javnim prevozom, tako da je veliko pitanje ko će uopšte prekršioce prijavljivati i sankcionisati.
Procenjuje se da u zemlji lala nekoliko stotina žena nosi burku ili nikab, a Islamska politička stranka u Roterdamu pridružila se ovoj svojevrsnoj sabotaži, tako što je obećala da će platiti kazne od 150 evra za svakoga ko bude uhvaćen da krši zakon.
Majin hidžab
Kada je 2015. predsednica Narodne skupštine Maja Gojković prilikom zvanične posete Iranu stavila hidžab, naišla je na osudu srpske javnosti. Zamerili su joj da se ponaša snishodljivo, ulizivački, kao „veći katolik od pape“. Ona se branila da je na taj način pokazala koliko Srbija ceni to što Iran nije priznao Kosovo.
Za razliku od srpske političarke, njene zapadne koleginice prilikom posete islamskim zemljama koristile su umereniju varijantu od hidžaba, pokrivši samo maramom glavu ili čak ni to, kao što su uradile Tereza Mej i Angela Merkel prilikom posete Saudijskoj Arabiji, zemlji još rigoroznijoj prema ženskom oblačenju nego što je to Iran.
Rezultati porazni
Zapadni mediji utrkivali su se u osporavanju argumentacije da se iz bezbednosnih razloga uvodi zabrana pokrivanja lica maramom. Navodili su da se mali broj žena na javnim mestima pojavljuje sa pokrivenim licem. Francuski portal Opinion objavio je da „niko nikad nije video burku u Nemačkoj“, dok nikab nosi tek 300 žena. Nemački dnevnik „Špigl“ je tvrdio da zabrana burki u Francuskoj nije učinila zemlju bezbednijom od terorizma, niti su se muslimani bolje integrisali.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
