Gorštak koji je branio i muslimane i četnike

Tik uz put je kuća i nekada bogato domaćinstvo braće Mitra i Njegovana – Njega Goločevca, čiji su preci po jednoj legendi tu dobežali iz Crne Gore, sa golometnog Čeva. Tu propirili vatru i zanavek se naselili, a za uspomenu na prapostojbinu prozvali se Goločevci.
 

Ni Mitar, poznati trgovac i kiridžija, koji je stizao preko Zlatibora do Užica, na jednoj, i do Sarajeva i Mostara na drugoj strani, kojeg i danas spominju po poštenju i ljudskim vrlinama, ni njegov sedam godina mlađi brat Njego, uzorni domaćin i dočeklija, odavno nisu među živima – Mitar je umro 1972, Njego tri godine kasnije.

Da nije Mitrove snahe Zore, supruge njegovog sina Slobodana, koja je kao nevesta, rodom od Sparića iz obližnjeg Her Goleša, ovaj prag prekoračila pre pedeset i šest godina i još odoleva i neće da ga napusti, i Krnjača, i kuće Goločevaca, bile bi puste, iako je ne tako davno ovde vrelo kao u košnici i živelo i po sedamnaestoro čeljadi.

Ova krepka, vedra i bistroumna žena, još se ne da godinama i nedaćama koje one donose, još ne beži od pustoši i sumora:

– Ovako ću dok sam živa i dok god me zdravlje bude služilo. Ne dam da mi sin i snaha, Miloje i Daca, koji žive i rade u Austriji, da mi ćerke, Milena, koja živi u Velikoj Plani i Mira i zet mi Zoran sa decom dolaze u Krnjaču i nađu zatvorena vrata…

A vrata Goločevaca nikad ni pred kim nisu zatvorena i iz ove kuće nikad niko nije otišao neugošćen. Imalo, nemalo, bio rat, bio mir, bila rodna ili nerodna godina – kuća Goločevaca je bila ubežište i sklonište i za gladnoga i za žednoga, za namernika i neznana putnika, da se spasi na karamlučnoj noći, od oluja i mećava. Na ovom pragu nikad niko nikoga nije pitao koje je vere, kojoj vojsci, kojoj partiji ili vlasti pripada.

Bačeno dete

Dve priče o Njegu Goločevcu prepričavaju se, ne samo u ovim krajevima, iako ga već bezmalo četrdeset godina nema među živima. Jedne ledene februarske noći 1943. godine, u vreme stravičnih pokolja koje su četnici Pavla Đurišića tada vršili nad muslimanskim življem u okolini Pljevalja, dok su gorele kuće po Meljaku, Bukovici i Boljanićima i razlegali se krici, na prag Njega Goločevca je rupila poveća grupa prestravljenih muslimanskih izbeglica. Bilo ih je pedesetak.

– Njego, brate, spasavaj, ako znaš za boga, poklaše nas – zavapili s praga.
Njego bez dvoumljenja otvorio kuću, otvorio štale i pojate i sve ih smestio na konak kako je umeo i mogao, iako je znao da rizikuje glavu i svoju porodicu pred raspamećenim zlikovcima.

Po jednoj verziji, grupa četničkih zlotvora je nedugo potom zaista banula u kuću Njega Goločevca, otkrila da je on sklonio muslimane i krenula da ih pobije, ali Njego izveo svu familiju i stao pred njihove cevi i kame i kazao da moraju pobiti prvo njih pa njihove nezvane goste. Pred ugledom poznatih domaćina, Srba, Njega i Mitra Goločevca, četnici su ipak ustuknuli, a Njego sutradan po zori nevoljnike propratio ka Pljevljima.

– Pamtim dobro kad je to bilo – veli devedesetogodišnji Mile Komarica, komšija i kum Goločevaca. – Biće da najbolje znaju oni koje je Njego spasio, ako još ima ko od njih živ, a znam da su uglavnom bile žene i djeca. Pričalo se dugo o tome, da je, nedugo pošto ih je on uzeo u zaštitu od četnika, neko čuo kako dete pišti na dno onoga dola ispod kuće. Otrčao je Miko Loncović, koji se tu zadesio, i doneo dete, ne znam da li je imalo i godinu. Grešno, premrzlo i pomodrelo, jedva živo, majka ga, u strahu da ih može plačom odati, bacila i ostavila u snegu da svisne…

– Jednoga dana, nekako malo pošto je Njego umro, može biti koju godinu kasnije, eto jedno momče na vrata – seća se Zora Goločevac. – Pita je li ovo kuća Njega Goločevca. Kazujem mu ja sve, a on ispriča da je došao da poseti i vidi to mjesto gde ga je majka 1943. godine u februaru bacila da ne bi otkrio zbeg i da su ga Njego i njegovi prijatelji Srbi spasli da se ne smrzne i da ga zverinje ne rastrgne. Sigurno mi je on kazao i kako se zove, beše to neko fino i bistro momče, ali sam ja zaboravila i upamtila sam samo da je bio musliman i da mi je kazao da živi u Priboju i da radi u fabrici kamiona. Posle sam čula da je tokom ovoga poslednjeg nesrećnoga rata odselio u Sarajevo i tamo verovatno i sad živi…

Ubica na tavanu

– Njego je vojsku služio u Kalinoviku i tamo je sreo i upoznao Milku – pamti Mile Komarica. – Sa njom je za devet godina izrodio desetoro dece. Ćerke Slavu, Božanu, Vinku, Budu, Joku i Mirjanu i sinove Buda i Vlada. Imali i blizankinje Jelenu i Nevenu, ali su one umrle nedugo po rođenju. Danas je, koliko znam, živa samo najmlađa Mirjana, moje kumče, udata je i živi u Štrpcima, i Jovanka – Joka, živi u Vojvodini.

U sećanjima svih Njego je ostao kao veliki razgovordžija i leporek, veseljak i šaljivdžija, vazda oran za doskočicu i na svoj i na tuđi račun. A domaćin, vazda je imao pun tor i štalu, buljuk ovaca i krdo govedi, i vazda najboljeg i najlepšeg sledbenika kakvoga drugi nisu jahali. Bio i veliki ardžija i dočeklija.

Jedne noći, odmah posle Drugog svetskog rata, na vrata Njega Goločevca banuo Božo Milić, poznatiji kao Božo Bjelica, ubedljivo najozloglašeniji i najbezobzirniji posleratni četnički odmetnik, koji je godinama zlostavljao i narod i vlast na tromeđi Crne Gore, Srbije i Bosne i Hercegovine; sa družinom činio zločine i držao u strahu i narod i vojsku i policiju i godinama vešto izmicao poterama i zasedama.

Nije mu se Njego poradovao, ali ga ipak primio i napravio mu sklonište na tavanu u duhu tradicije svojih predaka, koji ni krvnika nisu s praga vratili ako je zaiskao pomoć. Krio je zadugo Boža, iako su tuda potere svakodnevno vršljale.
U Njegovu kuću jednog dana banuo i Nikola Bugarčić, glavnokomandajući policijskih i vojnih poternih odeljenja, u hajci na četničke odmetnike.

Čuo i on za karakter Goločevaca. Njego ga dočekao kao najrođenijeg, jagnje odmah platilo glavom i tu se razvilo prijateljstvo, dotle da se Bugarčić ubrzo i pobratimio sa Njegom, ne sluteći da njegov novopečeni pobratim krije u kući zlikovca za kojim on bezuspešno traga:

– Dok su se jednom tako gostili jagnjetinom – priča Zora Goločevac – Nikola Bugarčić upitao Njega: Boga ti, pobratime, šta bi ti radio da ti sutra ovako bane na vrata Božo Bjelica, kako bi njega dočekao? Taman ovako, pobratime, kako sam i tebe dočekao, tako mi krsne slave – odgovorio mu Njego, a Bugarčić prsnuo u smeh i ne sluteći da pobratim zbori istinu i da i Bjelica na tavanu glođe pleće od tog istog jagnjeta.

Pomoć i krvniku

Tih dana, negde na putu od Priboja i Rudog prema Pljevljima, ubijen je neki mladi oficir Jugoslovenske narodne armije. Zvanično: Božo Bjelica je te noći izašao iz svog skrovišta, sreo se slučajno sa oficirom na putu i bio brži na oružju. Meštani, međutim, i danas sumnjaju da je u pitanju bila neka nameštaljka i ujdurma OZNE i samog Nikole Bugarčića. Navodno, oficir jeste poginuo, jeste ga ubila odmetnička četnička banda, ali ne na terenu Krnjače, već ga je policija tu donela ne da bi raskrinkala jatake Bože Bjelice. Doznalo se da je Njego Goločevac bio jatak Bože Bjelice.
 

– Valjda pod sumnjom da je u sve to bila umešana cela porodica, sem Njega, uhapšena je i njegova supruga Milka, i sin Vlade, i ćerka Božana, i snaha Bosa, supruga Njegovog sina Buda, koji je tada radio u policiji u Titogradu – seća se Zora Goločevac, snaha Njegovog brata Mitra. Usledilo je veliko suđenje u Priboju i bog zna kako bi bilo, da li bi se Njego nanosio glave da se na suđenju nije pojavila sila muslimana iz ovih krajeva, prvenstveno žena, koje su u glas zavikale u sudu: puštajte ovoga čoveka, ovo je naš veliki dobrotvor koji nam je decu spasio!
Njego Goločevac je ipak osuđen na 20 godina robije i upućen na izdržavanje kazne u Požarevac, a ostali članovi porodice su pušteni posle nekog vremena, čak i snaha Bosa, koja je bila član Komunističke partije.
– I njen muž, njegov sin Bude, jedno vreme je bio rezervisan prema njoj – kaže Zora Goločevac. – On je ubrzo potom prešao u Priboj da radi. Vremenom su izrodili troje dece, ali je ostala da živi ovde kod svekra i svekrve sve do njihove smrti, odužujući im se za njihovu ljubav i zaštitu.

Njego Goločevac je, po prilici, u zatvoru odležao dve ili tri godine, ali su onda intervenisali tada moćni Pljevljaci, pre svih Ilija Zečević, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije Aleksandra Rankovića, i Bude Milićevića, isto tako krupna zverka u krugovima policije i Udbe – uvažili su njegov gorštački princip da se ni pred krvnikom koji ište pomoć i spas ne zatvaraju vrata, ali i strah da bi mu mogla stradati porodica ako bi Bjelici zatvorio vrata ili ga prijavio vojsci i policiji.

Njego se vratio u Krnjaču i nastavio po svome. Gostoprimljiv, vedar i druželjubiv, do poslednjeg daha je ponavljao da je svaka sila za vremena, da sve bude i mine, a da ostaje samo čovek i da samo od njega zavisi hoće li ga vreme i potomstvo svrstati u ljude ili u neljude.