Kad je početkom osamdesete godine prošlog veka na ušću Rzava i Drine u Višegradu, pored novosagrađenog velelepnog sportskog centra "Ušće" nikao i istoimeni restoran, sve meraklije Bosne, a i šire, dobile su ono što su sanjale – mesto na kome će čekati i veče i jutro.
Svih narednih deset godina koliko je radio, restoran "Ušće" na desnoj obali Drine i levoj obali Rzava, bio je, zbog mnogo čega, jedno od najpopularnijih mesta u Bosni u koje su svraćali i Bora i Mile i Hamdija i Safet, i Brega i Čola, i Hanka i Lepa,
A onda je sve krenulo niz modru Drinu…
Danas, 30 godina kasnije, na mestu gde se skupljala višegradska, bosanska i srbijanska raja, samo se vidi betonski skelet išaran grafitima… Danas, na najlepšem parčetu zemlje u Bosni, na maloj zaravni na ušću dve reke, prepunom breza i vrba, nalaze se ostaci restorana koji je bio simbol vremena za koje će danas, u Bosni, 99 odsto Srba i Bošnjaka reći da je bilo "vreme sreće i meraka".
Stajao sam onomad u betonskom skeletu "Ušća". Svuda, okolo mene, bila su parčad betona, stakla, gareži… Tu, među nagorelim gredama, nekad su Aco i Senad uglas govorili: "Stigla nam nova longplejka ‘dugmića’. Nema niko, prvi smo! Nemaju ni oni papci na Baščaršiji."
Tu su nekad, neki Bosanci, posle pobede Želje ili Sarajeva po celu noć pevali istu pesmu: "Bosno moja, divna mila… u tebi je Sarajevo škola fudbala…"
Višegrađanin Dušan Petrović je, priznaje, nekad osvanjivao u "Ušću".
– Sve ove godine što su mi ostale dao bih za onaj jedan letnji dan ili ono jedno letnje veče na nekadašnjem "Ušću". Mislim da je to jedina kafana na svetu koja je bila puna svaki dan – priča Dušan, prisećajući se kako su se, samo zbog provoda u "Ušću", mnoge radničke i sindikalne sportske igre održavale u Sportskom centru na ušću Drine i Rzava.
Zaklonjeni iza ogromne vrbe, gledali smo nekog deliju kako ulazi među one grede i dokazuje primitivizam…
– Najgore od svega što danas u Višegradu ima najmanje Višegrađana. To, što je uradio onaj čovek, niko od Višegrađana nikad ne bi uradio. Ovo je spomenik našeg najlepšeg života! – reče Dušan i zajedno sa unukom ode niz šetalište prema ćupriji.
Restoran "Ušće" svojevremeno je sagradilo preduzeće "Panos", koje je bilo vlasnik i hotela "Višegrad" pored čuvene ćuprije. Međutim, nakon više neuspešnih pokušaja da se spase bankrotstva, "Panos" je privatizovan.
Rat omeo planove– Ovde su dolazili svi, i radnici, i direktori, i političari, državnici… Bilo je čak planova da se ovde naprave dva olimpijska bazena ili da se deo ušća reka ogradi i pretvori u kupalište. Verujte, da nije bilo rata, danas bi ovde… – priča Dušan Petrović. |
Novi gazda iz Foče obnovio je hotel "Višegrad", ali "Ušće" nije dohvatio. Prema tvrdnjama brojnih sagovornika "Vesti", lokalna vlast je, pre privatizacije "Panosa", u nekoliko navrata pokušavala da ustupi ceo prostor na korišćenje privatnicima.
– Umesto da nekome prodaju uništeno "Ušće" za nekoliko hiljada maraka i obaveže ga da sve obnovi i uredi, opštinari su za sve tražili ogromne pare i praktično oterali ljude od svake pomisli da tu investiraju.
Očigledno, i današnji gazda "Panosa" nije zainteresovan za ulaganje u "Ušće". To je samo dokaz kakvi ljudi u Bosni danas imaju pare. Njihova životna filozofija je samo – kupi, dodaj i prodaj! – kaže jedan od sagovornika "Vesti" koji je svoje prvo pivo popio u "Ušću".
Šta će biti sa spomenikom bosanskog vremena sreće i meraka, pitanje na koje danas u Višegradu niko nema precizan odgovor, pa ni načelnik opštine Tomislav Popović.
Njegovu, ali i nadu mnogih Višegrađana u bolju sudbinu najlepšeg bosanskog placa, nedavno je podgrejao filmski reditelj Emir Kusturica, koji je najavio da će za potrebe snimanja svoje filmske opere "Na Drini ćuprija", na desnoj obali Drine od čuvenog mosta Mehmedpaše Sokolovića do "Ušća" graditi kameni grad poput onog srednjovekovnog u kome je tekao život u čaršiji pored Drine.
– Čuo sam da će centar tog kamenog grada upravo biti ovde, gde su danas ostaci kafane "Ušće". Daj bože da tako bude! – prekrstio se Mirko Panić.
Ali, sve je još samo dobra želja. Do tada, "Ušće" će svedočiti o vremenu u kome su svi slušali pesmu i niko nije slutio da će slušati oluju. I da će oluja oterati i slavuje sa Bikavca!
Žal za prošlošćuUroš Petričević iz Sarajeva i Mirko Panić iz Goražda su, nekad, osamdesetih, rado svraćali u "Ušće". – Radili smo poslove zbog kojih smo često putovali. Na tim putevima jedna od nezaobilaznih stanica bilo je "Ušće". Ako nikad ovde niste bili, ne mogu vam objasniti kakav je ovde meraklijski život tekao. Ako ste bili, nemamo vam šta pričati… Eto, nažalost, rat i sve drugo doveli su nas da živimo u Višegrad. Ostali smo bez svojih domova, bez svega, a ovde nas nije sačekala naša kafana. Ima li veće nesreće na svetu – uglas su se pitali. |
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
