Erdoganova zabrana izazvala krizu na Bosforu

Turska je zabranila prolaz brodovima koji imaju bilo kakvu vezu sa Izraelom, nedelju dana pošto je ministar spoljnih poslova te države Hakan Fidan upozorio vlasti u Jerusalimu da hitno obustave akcije koje podrivaju stabilnost Sirije. Odnosi dve države pogoršani još od početka rata u Pojasu Gaze. Dodatne tenzije uneo turski uticaj na nove sirijske vlasti.

Zabranom plovidbe obuhvaćeni su brodovi čiji su vlasnici Izraelci, ali je istovremeno zabranjena i plovidba turskih teretnjaka ka Izraelu, javio je dnevnik Hurijet, naglašavajući da će biti uvedene posebne kontrole za strane brodove na kojima bi se mogao nalaziti teret iz Izraela.

Ova mera je rezultat tenzija između dve zemlje čija je dinamika donekle promenjena posle pada režima Bašira el Asada prošlog decembra. Turska je u maju prošle godine prekinula trgovinske odnose sa Izraelom iako je razmena, do tog trenutka, iznosila oko sedam milijardi dolara godišnje.

Odluka je stupila na snagu svega nedelju dana pošto su Turska i Sirija potpisale sporazum o vojnoj saradnji prema kojem će Ankara novih sirijskim vlastima isporučiti borbene sisteme i logističku podršku.

Izraelska politika prema novoj Siriji, osim zauzimanja teritorija na planini Hermon, najvišoj tački Golanske visoravni, te neprekidnim bombardovanjem položaja sirijske vojske, opravdava se napadima snaga Damaska na manjinske zajednice, pre svih Druze.

Turski ministar spoljnih poslova je rekao da Izrael „doliva ulje na vatru“ teškoća sa kojima se suočava Sirija, naglašavajući da bezbednost ne može biti poboljšava podrivanje susednih država.

„Naprotiv, treba da učinite da susedne države postanu prosperitetne i bezbedne. Ukoliko pokušate da destabilizujete te države možete pokrenuti novu krizu u regionu“, rekao je Fidan.

Ipak, Fidan je gro krivice za kilavu stabilnost u Siriji prebacio na tamošnje Kurde, koji uživaju značajnu pomoć Vašingtona i tradicionalnu podršku Izraela. Poseban bes izazvala je kurdska inicijativa da se usvoji novi ustav Sirije, kao decentralizovane države koja poštuje verske, etničke i kulturne razlike.

Iako je novi predsednik Sirije Ahmed El Šara, preuzimajući vlast, najavljivao dobre odnose sa Izraelom, čini se da mu vlada Benjamina Netanjahua nije mnogo poverovala, pošto su njegovi vojnici, ciljajući ka Golanu, tada uzvikivali: „Smrt Izraelu“.

Takvi potezi, uprkos trudu Amerikanaca da približe pozicije dve strane, neminovno su podigli tenzije između Izraela i Turske, koja slovi za glavnog političkog i vojnog sponzora pokretu na čijem se čelu nalazi El Šara.

Novi lider Sirije je promenom politike pokušao da isposluje neke ustupke Zapada, što mu je donekle uspelo jer su Amerikanci ukinuli deo sankcija Siriji, uvedenih tokom decenija Asadove vlasti.

Istovremeno, džihad na čijim je krilima dospeo do Damaska hitro je zamenio nacionalizmom, preslikavajući model koji je Redžep Tajip Erdogan uspostavio u Turskoj.

Izrael je poslednje masakre nad Alavitima i hrišćanima vešto politički iskoristio za lobiranje protiv bilo kakvog međunarodnog legitimiteta novih sirijskih vlasti, navodeći da El Šara, uprkos šarmantnoj retorici, ipak ne može u potpunosti da kontroliše brojne milicije.

Naslanjajući se na francusku kolonijalnu politiku, Jerusalim smatra da razjedinjena Sirija ne predstavlja problem za bezbednost Izraela, insistirajući radije na „alijansi manjina“ kao kontrateži panarapskim pokretima.

Osnove ovakve politike postavio je, navodno, još Ruven Šiloa, osnivač Mosada 1949, koji je smatrao da postoje dva važna faktora za sprečavanje ujedinjenja Arapa – spoljni, koji čine nearapske nacije u okruženju, i unutrašnji, sastavljen od manjinskih zajednica.

Iako Izrael sa nekim od tih nearapskih država i manjina nije tokom istorije imao bogzna kakve odnose, oni su zajednički interes redovno nalazili u neprijateljstvu prema Arapima.