Tenk laka meta

U istoriji ratovanja, koja traje onoliko dugo koliko i anatomski savremeno ljudsko biće, bilo je dosta različitih otkrića koja su imala snažan uticaj na rezultate sukoba na i van bojnog polja. Jedno od, bez ikakve sumnje, značajnijih, jeste osmišljavanje, razvoj i inkorporiranje tenka u sastav oružanih snaga strana na frontu.

Neutralisanje

Praktičan razvoj tenkova se veže za uvodne godine 20. veka, a njihova masovnija upotreba, za Prvi svetski rat. Poslednjih stotinak godina s pravom se može reći da tenk predstavlja udarnu pesnicu oklopno-mehanizovanih jedinica kopnene vojske i zasigurno, jednu od prvih asocijacija na savremeno ratovanje. Budući da je pojava tenkova na bojištu imala snažan uticaj na dinamiku samog ratovanja, to je zahtevalo stvaranje oružja koje će biti u stanju da neutrališe dejstvo ovih mašina. U poslednjih stotinak godina razvijeno je nekoliko generacija protivtenkovskog oružja, čiji je zadatak bio da, u cilju uništenja tenka, budu dovoljno sposobni da probiju njihov oklop. Antitenkovski topovi su pratili razvoj tenkova, u smislu da su vremenom postajali sve snažniji, ali i sve kabastiji, zbog čega je bilo potrebno razviti oružje koje će biti lakše za manevrisanje.

Topovi i granate

Takve su bile prve antitenkovske granate RPG koje su razvili Sovjeti i koje su bacane ručno. Međutim, radilo se o opasnim manevrima sa brojnim nedostacima. Vremenom, razvijana su sofisticiranija rešenja, koja su podrazumevala delovanje sa distance. Primer za tako nešto su bazuka ili džavelin. Ovi sistemi omogućavaju da se projektili ispaljuju sa relativno bezbedne udaljenosti, a zbog svojih karakteristika imaju veći uspeh u probijanju oklopa tenkova. Kako je debljina zaštite koju tenk nosi na savremenim mašinama i do 1.000 milimetara, to znači da eksplozija „normalne vrste“ teško da može da prodre do unutrašnjosti. To je rezultiralo stvaranjem naoružanja koje ima dve „detonacije“. Primera radi, prilikom ispaljivanja granate iz džavelina, ona već leti brže od zvuka, ali je sekundarna eksplozija ta koja inicira da projektil leti hipersoničnom brzinom, što omogućava probijanje oklopa tenka. Na taj način dolazi do uništavanja ovih borbenih vozila.

Barijere i eksplozivi

Tehnički princip po kom funkcioniše protivtenkovsko naoružanje, uslovilo je i potrebu da se na isti odgovori postavljanjem defanzivnih barijera između šasije tenka i projektila. Jedan od interesantnijih načina je instalacija nereaktivnog eksploziva C-4, koji se aktivira samo u slučaju da je pogođen oružjem određenih karakteristika, pri čemu poništava njegovo dejstvo. Druga varijanta je uspostavljenje aktivnog sistema zaštite koji treba da neutrališe granatu pre nego što ona dođe u kontakt sa tenkom. Međutim, ispostavilo se da ova rešenja nisu uvek moguća, kako zbog snage savremenih protivtenkovskih sistema, tako i zbog njihove cene koja je daleko manja od cene tenkova. Sve to problem zaštite tenkova dodatno usložnjava. Dakle, može se reći da je upotreba daljinskih sistema protivtenkovskog naoružanja doprinela da zaštita ovih mašina rata postane izazovna zbog dva ključna razloga. Prvi od njih je vojno-tehničke prirode i tiče se principa rada protivtenkovskog naoružanja, a drugi je finansijske. Projektovanje, razvijanje i konstruisanje tenka zahteva ulaganje od nekoliko miliona dolara, dok primera radi, sistem džavelin, košta oko 200.000. Upravo zato, problem zaštite tenkova treba posmatrati kao kombinaciju vojno-tehničkog i finansijskog razloga, što u određenim situacijama, može zahtevati taktičko, ali i strategijsko prilagođavanje na bojištu.

Da Vinčijeve ideje

Ideja o kreiranju oklopljenog borbenog vozila koje može da ispaljuje projektile, kao takva, nije nova. Primera radi, takve rudimentarne crte su imale neke opsadne sprave u staroj Grčkoj i Rimu, a jedna od poznatijih ideja stvaranja tenka, zasigurno jeste ona koju je svojevremeno izneo čuveni renesansni umetnik Leonardo da Vinči.

Kočije rata

Vremenom, tenkovi su postajali sve sofisticiraniji, teže oklopljeni i bolje naoružani. Dimenzije i moć ovih mašina su u prošlosti varirale, ali ako kao primer navedemo američki M1 abrams, koji ima masu od oko 70 tona, onda s pravom možemo reći da se radi o impozantnoj „kočiji rata“. Ipak, to ne znači da je ta kočija nepobediva na bojnom polju.