Ništa se nije dogodilo. Deceniju posle svega ovoga nijedna evropska država, posebno nijedna članica Evropske unije, nije izrekla reč kajanja, izvinjenja ili priznanja "dok neumorno, sve, do poslednje, propovedaju vladavinu zakona i ljudska prava" – konstatuje Anderson.
U celoj ovoj mračnoj aferi koja ostaje žig na čelu EU, "ključ drame nisu zatočenici u lancima, sa povezima na očima i kapuljačama na glavi, nego oni koji su bili akteri i operativci u ovom klasičnom primeru međunarodnog kriminala, oni koji su Evropu ropski prepustili u ruke Amerikancima" – zaključuje dalje Anderson u knjizi "Novi Stari svet".
Utapanje Evropske unije u američki imperijalni projekat pokazalo je njegovo ružno lice u Ukrajini, u aktuelnoj tragediji unutrašnje dekompozicije Libije, posle toga u pomaganju džihadistima u Siriji da obore legalni režim Hafeza el Asada, a pre svega toga na Kosovu i – na kraju – u sadašnjem krvavom raspadu državne celovitosti Iraka…
U svim ovim krstaškim intervencijama Evropska unija je bila američki dobrovoljački odred, po samom faktu da su većina članica Unije istovremeno i članice NATO-a kojim neprikosnoveno komanduje američka politika.
Dva lica iste priče
Ujedinjena u vojnoj kampanji na nekadašnju Jugoslaviju i Srbiju, Evropska unija je, istina, bila nejedinstvena u pitanju invazije Iraka jer je tu rizik bio daleko veći. Ali je i opozicija u Evropi prema maršu na Bagdad – praktično, i u dobroj meri – svojevrsna priča. Na ulicama Italije, Španije, Nemačke, Britanije, velike mase su bile ustale protiv intervencije. U Londonu, na primer, na ulicama je bilo milion ljudi. Ali je većina evropskih vlada – španska, holandska, italijanska, danska, portugalska – poslala vojnike da pomognu američku okupaciju.
Od petnaest zemalja članica EU 2003. godine, samo su Francuska, Nemačka i Belgija pokazale izvesno kolebanje pre nego što je počela invazija na Irak. Ali, kada je napad već počeo, nijedna zemlja Evropske unije nije ga osudila. U javnosti većine evropskih zemalja vladalo je, nasuprot, već tada uverenje da je, naprosto, reč o jasnim simptomima, ne samo povlačenja Evrope pred američkim imperijalnim projektom, nego i o aktivnom učešću u njemu. Drugim rečima – EU se dobrovoljno odrekla svoje samostalnosti.
Na javnoj sceni ponašanje političke elite bilo je nešto drugačije. Širak u Francuskoj i Šreder u Nemačkoj imali su domaće razloge da ne budu uz američku invaziju – Šreder je čak na tome dobio drugi kancelarski mandat. Ali, to je bilo za javnost. Iza zatvorenih vrata vodila se drugačija politika. U šifrovanim raportima iz Iraka nemački obaveštajci opsrkbljuju Pentagon koordinatama za gađanje ciljeva u Bagdadu, a u Vašingtonu, francuski ambasador, Žan David Levit, kasnije diplomatski savetnik Sarkozija, daje Beloj kući francusko zeleno svetlo za rat.
Ni država ni federacijaOd 1. jula 2013. EU ima 28 zemalja članica. Tih 28 zemalja je 4.382.269 kvadratnih kilometara. Da je jedinstvena zemlja, po ukupnoj površini svih članica, EU bi bila sedma država u svetu po veličini. Budući da u svih 28 zemalja živi oko 500 miliona je građana (podatak iz januara 2007. godine) EU bi bila treća po broju stanovnika, iza Kine i Indije, da se radi o pravoj državi. |
Obe vlade, Francuska i Nemačka, glasale su za Rezoluciju UN kojom je praktično odobrena okupacija Iraka i nisu oklevale da odmah priznaju novi režim u Bagdadu, koji je na brzu ruku "skrpila" Amerika
"Mesijanizam ljudskih prav"
"Meka sila" Evropske unije već decenijama je, praktično i u pravilu, pridruženi servis vojne sile NATO-a koji je, pak, vojni servis EU uvek kada "meka sila" ne može sama da obavi posao, kao u Srbiji, Libiji…
Zato EU danas, na geopolitčkoj sceni, ispoljava sve manire imperije.
Kuda ide EU: |
Mesijanizam ljudskih prava, demokratije, vladavine zakona itd… sve više gubi utakmicu sa atrakcijom vojne sile – u Ukrajini, na Balkanu, u Siriji, Libiji, Avganistanu, Iraku…
Nemački strategista Herfrid Munker, predavač teorije politike na univerzitetu Humbolt u Berlinu, tvrdi čak da je "mesijanizam ljudskih prava, koji propoveda EU, postao moralni luksuz koji čak ni američka imperija ne može sebi da dozvoli". Po njemu, današnja EU je "subimperija" – sistem na putu u puni, klasični imperijalizam.
Širenje Evropske unije je – kaže on – bilo i ostaje samo jedna faza evolucije prema imperiji. Već decenijama taj trend je vidljiv golim okom – reklamira se kao "širenje granica slobode, a u stvari je napredovanje prema rangu imperije".
Na tom putu, ekspanzija prema Istoku je uvek bila podsticana i najčešće orkestrirana iz Amerike. U svakom pojedinačnom slučaju bivši sovjetski sateliti bili su inkorporirani u NATO i pre nego što su postali članovi EU. Poljska, Mađarska i Češka pristupile su NATO-u već 1999. – pet godina pre ulaska u Uniju. Bugarska i Rumunija su bile u NATO 2004. – tri godine pre članstva u EU. Slovačka, Slovenija i baltičke zemlje ušle su u NATO neposredno pred ulazak u EU. Hrvatska, Makedonija i Albanija postrojene su u brzu traku…
Širenje u talasimaU periodu 1952-1958. šest osnivačkih zemalja EU bile su Belgija, Zapadna Nemačka, Italija, Luksemburg, Francuska i Holandija. Ostale 22 zemlje primljene su u članstvo u talasima počev od 1973. kada se posrećilo Danskoj, Irskoj i Velikoj Britaniji, odnosno Ujedinjenom Kraljevstvu. Osam godina kasnije, 1981, primljena je Grčka, 1986. – Portugal i Španija, 1995. – Austrija, Finska i Švedska, a 2004. u velikom talasu – Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, Mađarska, Malta, Poljska, Slovačka, Slovenija i Češka. Preostale dve evropske zemlje iz bivšeg sovjetskog bloka – Bugarska i Rumunija primljene su 2007. godine, a 2013. – Hrvatska. Kandidati i ostaliZvanične zemlje kandidati za članstvo su Island, Makedonija, Turska, Crna Gora i Srbija za koje se ne zna kada će tačno postati članice unije. Turska je država o kojoj se vode razne polemike unutar EU o tome da li bi trebalo da bude primljena u članstvo. Zemlje koje su zvanično registrovane kao potencijalni kandidati su Albanija i Bosna i Hercegovina. |
SUTRA – Kuda ide EU (4): Američki ultimatum
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
