Srce vuče na Baniju

Pažljivo odabranim ulogama u brojnim serijama, filmovima i pozorištu Dejan Stojaković je osvojio srca publike.

Monodramom „Slušaj kako govorim – Sava Mrkalj“, od zaborava je otrgnuo prvog reformatora srpske ćirilice i pravopisa. Nastoji da ukaže da je nepravedno potisnut, ali i da nas upozna ko je zaista bio Sava Mrkalj, da je, osim što se bavio filologijom, bio pesnik, učitelj, teolog i još mnogo toga.

Sa glumcem, koji je poreklom Krajišnik, rođen na Baniji, a u Srbiju je došao u koloni izbeglih i proteranih Srba daleke ratne 1995. kada je pala tadašnja Republika Srpska Krajina, razgovorali smo i o drugim temama vezanim za njegov umetnički i glumački angažman, kao što su uloge u filmovima „Oluja“, „Lazarev put“ ali i druga ostvarenja kojima je promovisao i promoviše srpske kulturne, istorijske i druge vrednosti, posebno one vezane za rodni kraj.

Biram uloge

Dejan je rođen u Sisku 1980. godine, odrastao je u Donjem Hrastovcu, a po završetku srednje škole ljubav prema glumi je prevagnula. Fakultet umetnosti – dramski smer završio je u Prištini u klasi profesora Milana Plećaša. Trenutno je angažovan u dečjoj predstavi „Uspavana lepotica“.

– Obnavljamo je posle šest godina. Lepo se osećam u tom komadu, igram kralja Stevana koji brine o svojoj ćerki, a jako je plašljiv i smotan u nekim trenucima. Postoji mala doza straha kada se nešto obnavlja, čovek iščekuje da li će biti prihvaćena kao pre. Izuzetna mi je čast što u seriji „Nobelovac“ kadar delim sa velikom Brankom Petrić. Zahvalan sam Jeleni Svetličić i Gojku Despotoviću, što sam deo serije „Branilac“. Trebao im je neko da igra recepcionera u hotelu Esplanada u Zagrebu i ko baš dobro govori zagrebački. Nisu čak ni znali da sam rodom iz Hrvatske, tako da sam im dobro našao u tom trenutku. Radio sam seriju „Sumpor“, trebalo bi uskoro da krene, bar su tako rekli – priča Dejan Stojaković.

Kako sam stariji i kako sam ušao u ozbiljnije godine, mislim da mogu sebi da priuštim da neki projekat i odbijem zarad nečeg drugog.

Nigde žive duše

Skoro je prošao Banijom i kako kaže pusta je, ali opet posebna u toj svojoj tišini.

– Mnogo mi je bilo teško, nema nigde žive duše. Tri auta nisam sreo iako je bio radni dan. Obišao sam groblja, zapalio sveće. Bez obzira što više živim ovde, nego što sam tamo, ali Banija je za mene moj rodni kraj. Detinjstvo provedeno tamo je nešto posebno. Slušao sam davno jednog filozofa iz Japana, koji je rekao: „Čovek kada napusti rodno mesto i kako stari, sve više je žedan vode sa svog izvora!“ Ja sam svakog dana sve više i više žedan i željan vode sa mog bunara. Rođen sam u Sisku, gradu u koji sam par puta nedeljno odlazio, ali moje emocije su u Donjem Hrastovcu i to je nešto što sada čini miks tuge i sreće. To selo se nalazi u blizini Siska, Petrinje, Kostajnice i Dubice. Selo koje je bilo puno divnih radnih i poštenih ljudi. Sada je sve zaraslo. Otišao sam do reke gde sam naučio da plivam. Sreo sam neke prijatelje, znam ih iz onog vremena, kad se sretenemo imate šta da pitate, ali vi ćutite. Tišina kad ćutite govori više od reči. Ta moja Banija će zauvek ostati u mom srcu. Više sam života ovde proveo ali tamo srce vuče. U dvorištu smo imali dva bunara. I otkako sam se rodio pio sam čistu, hladnu bunarsku zdravu vodu. Ja sam žedan nje. Mi smo kao čardak ni na nebu i zemlju.

Policajac na Autokomandi

– Sećam se kad smo došli u Beograd, na Autokomandi je bio policajac koji nije dao da idemo dalje. Da nas nije tatina ujna Živka stavila u kola i kao skojevske ilegalce provozala po Beograda do stana ne znam gde bi zavšili. Ako se ikad više bude snimao film o „Oluji“ voleo bih da igram tog brkatog policajca na Autokomandi koji nije dao da skrenemo gde smo želeli.

Dijaspora voli Savu

Monodramu „Slušaj kako govorim – Sava Mrkalj“ izvodi širom Srbije, gostuje u regionu, dijaspori, a što je u ulozi naše istorijske ličnosti zahvalan je Tihomiru Tiki Staniću.

– Sava Mrkalj je bio reformator srpske ćirilice. Erudita, filolog, pesnik, filozof , matematičar, poliglota i monah. Njegova tužna sudbina je nešto što me zaista dirnulo duboko. Šta je sve u životu prošao i kako je na kraju završio. Zaboravljen i ostavljen od svih. Posle smrti njegovo telo nije imao ko da preuzme i sahranjen je u masovnu grobnicu. Na tom mestu je fudbalski teren. Danas većina ljudi ne zna ko je zapravo Sava Mrkalj i šta je uradio. Profesor dr Dušan Ivanić, inače Ličanin, jednom je na predavanju rekao: „Sava Mrkalj je patnik“. Ovo je moja prva monodrama i ja ništa teže nisam imao do sada kao glumački zadatak. Moram da zahvalim Tiki Staniću što je mene pozvao i ponudio da uradim monodramu „Slušaj kako govorim – Sava Mrkalj“. Tekst je napisala prof. dr Gordana Ilić Marković, a režirao Duško Ašković. Sava je živeo u pogrešno vreme, bio je shvaćen kao ludak. Završio je u ludnici u Beču, u koju niko nije mogao da dođe ako nije bio iz Beča ili okoline. U toj istoj bolnici bio je i Šubert deset godina ranije. Sava Mrkalj bi trebalo da ima bar ulicu u Beogradu, ili školu. Mi se služimo njegovim pismom, 25 slova je njegovo, ostalo je Vuk promenio. Moram da priznam da je veće interesovanje za predstavu u dijaspori. Sledeće godine bi trebalo da igram u Nemačkoj, planirana je i Norveška, a u Kanadu bi trebalo uskoro da idem. Znam da ljudi vole više da gledaju komedije i poznate glumce, ali se nadam da će posle ove predstave biti malo bogatiji za novu informaciju.

Kada je putovao po dijaspori primetio je, kaže, da puno naše dece ne zna srpski jezik.

– Važno je da se neguje naš jezik. Bilo koji jezik, koji ti je maternji. U dijaspori bi trebalo da deca u kući govore maternji jezik ili gde se okupljaju. Deca su u novom svetu, tehnologijama, trebalo bi držati do jezika i pisma, jer brzo ćemo izgubiti i to što imamo.

„Oluja“ film o nama

Uloga Mitra u filmu „Oluja“ posebno je bila inspirativna za Dejana, koji je i sam osetio strahote rata.

– Dočekali smo da dvadeset i nešto godina kasnije bude snimljen film o nama, koji je trebalo možda i ranije snimiti. Igram Mitra, čoveka sa hendikepom koji se bori sam sa sobom jer nije nigde prispeo. Ni za kuću, ni za rat – samo briga. Lik Mitra mi je bio posebna motivacija. To je osoba sa invaliditetom koja u to vreme ima 40 godina. Film sam doživeo veoma emotivno, međutim, igrom slučaja sam doživeo i pravu fizičku bol tokom snimanja. Naime, u sceni kada poginemo u koloni, Stevan, Mitrov brat prilazi i naša tela stavlja u prikolicu. Kada prilazi do mene, udara nogom u lim koji potom mene udara u glavu. To je snimljeno i može da se vidi u sceni. Bilo je zaista bolno. Posebno teška scena je i zbeg, jer mi je kroz glavu prošlo sve što sam preživeo sa 15 godina. Razmišljao sam u tom momentu kao neko sa 25 godina. Meni je kao detetu bilo teško, ali mnogo teže je bilo mojim, ali i roditeljima brojne dece koja su bila u koloni. Gledam sad iz mog ugla sa 44 godine, i pomislim na ćerku Lenku koja ima sedam godina. Mnogo bih brinuo.

Odlazak iz kuće tog dana nikada neće zaboraviti.

– Naše mesto je bilo na prvoj borbenoj liniji, a sam odlazak je bio jako težak. Taj moj poslednji ulazak u kuću da uzmem ranac sa odećom nikad neću zaborviti. Nama je to uvek bilo spremno pored kreveta. Sam taj deo kad sam stao na vrata i pogledao po sobi, ta slika mi je i dan danas pred očima. I biće uvek. Moja supruga nikada nije pogledala film „Oluja“, ne može. Sa tim filmom nikog ne bodemo u oko, već je tu da imamo našu kulturu sećanja, ako se nas neko uopšte seća. Mislim da smo spali samo na taj jedan dan. Dan „Oluje“, kada jedni slave, a drugi tuguju. Mislim da bi najbolje za naš narod bilo, da me niko pogrešno ne shvati, da te dane prespavamo i da ne čujemo ni jednu stranu. Imao sam pozive za obeležavanje, ali nisam za takve stvari. Ne treba to da radi neko ko je prošao. Treba mi tih dana mir, sebi tada nađem razonodu, bavim se nekim stvarima koje mi prijaju. Volim da sam pet dana tih dan avgusta pre i posle isključen.

Nemački ovčari velika ljubav

– Imam dva hobija, tata ima pčele, a moja velika ljubav je nemački ovčar. Celi život sam zamišljao da imam nemačkog ovčara. Imam predivne tri ženke, imao sam mužjaka koji je bio šesti na svetu. Nisam odgajivač, više to radim iz ljubavi. Uz moju ćerku Lenku srce mi je puno uz njih.

Školica glume

Radim u školici glume koju već 28 godina drži supruga Gordana Nestorovski Stojaković. Pedagog je po struci i uči decu samopouzdanju, da pre svega imaju lep govor. To je taj neki mali porodični posao. Ćerka Lenka je prvi razred, bistro dete. Ima krajiške krvi. Supruga je rođena ovde, ali je poreklom iz Makedonije.

Isceljiteljski dar

Dejan je deo filma „Lazarev put“, koji kako kaže, svako treba pogledati.

– Ovo ostvarenje ko ga pogledao razmišljaće o raznim stvarima na pozitivan način. Znam da se sve svelo na laku zabavu, ovaj film nema u sebi nijednu psovku, vulgarnost, stvarno je remek delo, zbog kadrova, scenarija, režije, ali i kako se kolege odigrale. Ovaj film je veoma poučan, iceljiteljski dar. Mislim da ga treba pogledati i da će ljudima biti mnoge stvari jasnije.

Talentovane kolege

Smatra da nije lako napraviti karijeru u Srbiji među tolikim brojem nadarenih glumaca.

– Jako je teško doći do uloge. Mene to ne opterećuje, nisam od onih koji vuku za rukav ili pitaju. Nisam nametljiv. Imamo predivne, talentovane glumce, koji su se školovali ta to. Znam mnoge kolege koji nisu dobili priliku nigde da igraju, ni u predstavama za decu, ni večernju scenu. Mislim da pristup treba da bude drugačiji, da za svaku ulogu ima kvalitetan kasting, da su tu ljudi koji znaju da procene i odrede koje za kakvu ulogu. Ali danas se svelo na to da ako u nekom filmu nema jedan ili dva poznata glumca to neće biti gledano – kaže Dejan i dodaje:

– Ja sam se nagledao iranskih filmova, libanskih, norveških… i istraživao sam biografije glumaca. O njima se ništa ne zna, ali su napravili remek-delo u tim filmovima. Mi smo mala zemlje, ali godišnje izađe veliki broj diplomiranih glumaca koji nemaju gde da rade. Imamo kvalitetne glumce. Nisam na plati, niti član nekog pozorišta. Radim ono što dogovorim. Ne plašim se šta će biti sutra. Osetim da će doći nešto pravo za mene.

Predstava za baku u Đakovici

Pre glume Dejan je studirao šumarstvo, da bi otišao u dramski studio koji je držao Vladimir Putnik u Božidarcu.

– Tu sam upoznao Nemanju Janičića koji je sa mnom upisao glumu na Prištinskom fakultetu. Uz faks sam radio, dao otkaz i napustio šumarstvo što mi je možda i greška. Upisao sam glumu u Prištini u klasi Milana Plećaša, koji je inače Ličanin. Deo života sam proveo u Zvečanu, Kosovskoj Mitrovici, stekao prijatelje i upoznao dobre ljude. Sa pozorištem smo putovali širom Kosova i Metohije. Igrali smo za jednu baku u dvorištu u Đakovici, u Orahovcu na ulici, pa u Peći, Prizrenu. Obišli smo te krajeve nekoliko puta. Imao sam divne kolege na klasi sa kojima sam i dan danas u kontaktu.