Pisanje kao terapija

Rođeni Beograđanin Momir Kostić, koji već nekoliko godina živi u Frankfurtu, nedavno je predstavio svoju prvu knjigu „Maxell XL“.

Počeo je sa pisanjem beleški i statusa na društvenim mrežama, da bi se kasnije ozbiljnije okrenuo peru, kad je i nastalo njegovo prvo delo.

– Počeo sam da pišem još 2001. godine, kada sam ostavio pušenje. Tada sam se mnogo ugojio i krenuo sam da vozim bicikl. U to vreme su postojale neke mejling liste, koje su preteče društvenih mreža, i na tim listama sam objavljivao biciklističke izveštaje. To je bio početak mog ozbiljnijeg pisanja. Pročulo se za mene među našim biciklističkim svetom. Kada je došao Fejsbuk, zapisivao sam tu moja kratka zapažanja. Nisam imao nameru da budem pisac, ali se desilo – kaže Kostić.

Moma kaže da mu je pisanje pomoglo da prebrodi zdravstvene probleme s kojima se suočio.

– Početkom 2020. godine doživeo sam nervni slom. Premorio sam se i, kako se ono kaže, puko sam. Otišao sam kod lekara, koji mi je otvorio bolovanje. Imao sam slobodnog vremena i tako sam rešio da napišem ovu knjigu. Nešto sam i svirao malo, ali ne mogu da kažem da sam muzičar. Pisanje mi je pomoglo da problem shvatim i polako da počnem da ga prevazilazim. Pisanje sam doživeo kao terapiju, i mogu reći da mi mnogo pomaže.

Odlučio je deda Moča, kako ga prijatelji zovu, da neke svoje uspomene pretoči u knjigu, seo za kompjuter i počeo da piše.

– Moja supruga je pročitala knjigu i rekla je da joj se sviđa. Nemam pretenziju da budem nobelovac, ali se knjiga lako čita, dobra je za plažu, putovanje. Mnogo toga u samom romanu je fikcija, ali tema je i ljubavna s nekim neočekivanim obrtima. Daleko od toga da je autobiografski, ali nije ni samo plod mašte. Kada sam završio pisanje, osetio sam se oslobođeno, iskazao sam nešto što je u meni ležalo i čekalo da bude izrečeno. Svoje pisanje sam stidljivo dao na procenu mojoj ženi, pročitala ga je i kazala da je odličan tekst i kao i mnogo put do tada ponovila mi je da bih mogao da izdam knjigu. Najzad sam joj poverovao da možda ipak imam izvesnog dara za pisanje i rešio sam da se upustim u avanturu zvanu izdavanje knjige.

Došli starim puntom

Moma se sa suprugom u Frankfurt doselio pre sedam godina, a kako kaže, kao da je bilo juče.

– Došli smo starim puntom, pa devet meseci proveli kod rođaka i na kraju na jedvite jade našli stan. Za to vreme vredno smo učili nemački jezik, radili najteže poslove i posle nekoliko godina moja žena je savladala taj jezik, dok sam ja i dalje na početnom nivou. Nije da ja ne znam ništa, ali mi je teško da se uključim u normalne tokove. Radio sam kao vozač ambulantbih kola. Međutim, to sada ne mogu da radim, pa sam na birou. Inače, sam elektrotehničar po struci i u Beogradu sam najviše bio serviser računara i vlasnik internet kafea – kaže Kostić.

Promocija u Frankfurtu

Kostić kaže da je zadovoljan kako je knjiga prihvaćena u Beogradu i veliku zahvalnost duguje između ostalih Igoru Brakusu i Smiljanu Banjcu.

– Oduševili su me. Nismo se poznavali pre promocije. Ja sam im poslao poruku da sam napisao knjigu i pitao da li bi hteli da je promovišu. Oni su me odmah pozvali u emisiju, koju redovno slušam. Bio sam iznenađen. Volim duže da spavam, ali ustajem ranije kako bih ih slušao. Momci su super – kaže Moma, koji je najavio promociju i u Frankfurtu:

– Promocija romana „Maxell XL“ u Frankfurtu je u veoma prijatnom ambijentu Heming’s kafea. Moderator je Aleksandar Saša Jovanović dok će nas na gitari pratiti naš prijatelj Vojkan. Moram još da pomenem da sam pasivni član Kontrapunkta i ovu promociju radim u saradnji sa njima.