Oboje su iste sudbine, žive sami u oronulim kućercima i u planinskoj zabiti, nemaju nikoga svoga, bez ikakvih su primanja, teško bolesni i jedva pokretni, potpuno nemoćni… Starina Miloš Marković jedva opstaje u zabitom selu Pavlje na padinama Golije, baka Marta Kopilica u još zabitijem selu Plana na Pešteru. Da nije bilo “Vesti”, humanih ljudi iz dijaspore i dobrotvora iz ovog kraja, ko zna da li bi još bili u životu.
Zlatne duše
Usamljenom i teško bolesnom Milošu naši čitaoci povremeno pomažu tri godine, baki Marti od polovine prošle godine. Najviše zahvaljujući našim apelima i pomoći naših čitalaca, Miloš i Marta se ove zime ne smrzavaju i ne gladuju, imaju topli krevet i najpotrebnije lekove. Miloš je privremeno smešten u jednom staračkom domu u Kragujevcu, baka Marta, takođe privremeno, u staračkom domu u Novom Pazaru. “Ne ispunjavaju uslove za smeštaj” u ovim ustanovama, jer nemaju penzije, ušteđevinu, niti bilo kakvu imovinu. Ipak su, zahvaljujući našim apelima i angažovanju dalje rodbine i centra za socijalni rad, bar tokom zime na sigurnom. Čim otopli ponovo se vraćaju u svoje uboge kućerke na Goliji i Pešteru.
Kuća u kojoj Miloš živi nema ni vodu, ni struju, zarasla je u korov, krov je delimično srušen, po podu i zidovima šetaju zmije, pacovi i gušteri. Slično je i u domu bake Marte Kopilice, pocrnelom od čađi i nedostojnom za život čoveka. Baka se u oktobru teško razbolela, dugo je bila u sjeničkoj bolnici iz koje je premeštena u starački dom. Povratak u Planu za nju bi bio ravan samoubistvu.
– Hvala “Vestima” što su nas podržale u akciji spasavanja Miloša i Marte. Milošu je pomogla i rodbina u Kragujevcu, Marti centar za socijalni rad u Sjenici. Njihov život u zabitim selima bio je teška patnja, pomagali smo im koliko smo mogli. Pomagali su i dobri ljudi iz celog sveta, ali je njihov opstanak u Pavlju i Plani, bar tokom zime, bio nemoguć. Ne bi valjalo da se opet vrate u muku iz koje smo ih jedva izvukli – kaže humanitarac Hido Muratović, koji im je proteklih godina najviše pomagao i o njima brinuo.
Starina sa Golije
– Trenutno sam u Kragujevcu, u toplom, i lepo mi je ovde. Voleo bio da se vratim na Goliju, ali tamo, u bolesti, bedi i sirotinji, ne bih mogao da preživim. Svaka pomoć dobrih ljudi puno bi mi značila. Dok sam ovde i ako se vratim na Goliju, voleo bih da imam sve lekove i nešto od odeće, da popijem kafu i sl. Hvala svima koji su mi do sada slali pomoć, spasli su me kad sam bio na ivici života i smrti – priča Miloš i nada se da će ga zdravlje poslužiti i da će ostati na nogama i tokom nove 2025. godine.
– Samo da ne padnem na postelju, to mi je sada najvažnije. Sve ostalo je božja volja – dodaje ovaj starina sa Golije.
Zabito selo
– Dok sam još bila u mojoj Plani na Pešteru, okružena bedom i vukovima, dobri ljudi su mi nekoliko puta slali pomoć. Spašavajući me gladi, pomogli su mi i da stignem do sjeničke bolnice gde dugo nisu znali da li da me vrate u zabito selo ili mi potraže neki smeštaj. Trenutno sam u staračkom domu, volela bih da ostanem ovde, ne bih dugo izdržala u samoći i nemaštini – ističe baka Marta i nada se da neće biti zaboravljena i da će dobri ljudi i ubuduće biti uz nju.
Za lekove
– Više od stotinu starih, bolesnih i usamljenih duša na području Raške oblasti, severa Kosova i severne Crne Gore stalni su štićenici Humanitarnog mosta “Vesti”. Neki duže od dve decenije, većina po desetak godina, neki tek od prošle i ove godine. Neki manju pomoć dobijaju i po nekoliko puta mesečno, neki jednom godišnje, ali svima puno znači. Ako ništa drugo bar lekove da kupe.
– Ovo su samo oni za koje se zna. Još mnogo je ovakvih i težih slučajeva kojim niko nema ni čašu vode da pruži. Neretko, kad umru, nema ko ni da ih sahrani – ističe humanitarac Hido Muratović i krivi državne institucije što više pažnje ne posvete starima i siromašnima u zabitim planinskim selima.
