Borko Petrović (41) iz Paraćina je u šestom razredu osnovne škole svom nastavniku engleskog jezika rekao da će biti kao on kad poraste. Tu odluku nikad nije doveo u pitanje. Danas je nosilac titule najbolji edukator sveta koja mu je nedavno dodeljena u Nju Delhiju. Petrović predaje engleski jezik u paraćinskoj gimnaziji i Osnovnoj školi “Stevan Jakovljević”, u prosveti je skoro dve decenije i tvrdi da uprkos teškoćama svoj poziv ne bi menjao. Borkovi časovi su drugačiji, zanimljivi, prozor u svet za njegove učenike, za koje kaže da ne bi trebalo da uče zbog ocena koje “život znače”, ambicioznih roditelja, da bi bili bolji od komšije, već samo i isključivo zbog sebe.
Od kada je završio studije engleskog jezika i književnosti na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Nišu i vratio se u Osnovnu školu “Stevan Jakovljević” rame uz rame sa svojim bivšim nastavnicima Borko je u stalnoj, za njega najvažnijoj i najdražoj, borbi – “doneti svetlost mraku, osvetliti neznanje bakljom prosvetiteljstva i vratiti ugled nastavničkom pozivu”.
Potvrda vrednosti
Da u tome ima uspeha svedoče brojne nagrade nagrade i priznanja koja je poslednjih godina dobio pa i poslednja koja mu je dodeljena prošlog meseca u Indiji. O tituli najboljeg na svetu Borko za “Vesti” kaže:
– Znači mi sve kada pogledam iza sebe, jer se retko osvrćem zbog tempa koji sam sam sebi nametnuo, i vidim koja sam iskušenja prošao, kakve bitke vodio, koliko energije dao i ciljeva ostvario. Sa druge strane, ne znači mi ništa u trenucima kada nisam zadovoljan sobom, održanim časom, razmenom energije između mene i đaka. Tada nikakve titule ne pomažu jer su iskušenja svakodnevna i moram da prihvatim da ne mogu biti najbolji svakog dana i na svakom času. U tim trenucima se osetim nedostojnim takvog zvanja i pokušavam da pobedim sebe i sumnju tako što narednog puta nađem način da budem bolji. To je stalna unutrašnja borba.
Za prestižno svetsko zvanje Petrovića je predložila Asocijacija najboljih nastavnika sa prostora bivše Jugoslavije (ANNEXYU).
– To je, zapravo, moja najveća nagrada, kada vas jedno takvo udruženje najboljih edukatora predloži za svetsku nagradu i poveri vam tu vrstu odgovornosti. Ta potvrda vrednosti koju sam dobio od kolega je suštinski moja najveća nagrada do sada – ponosan je Borko.
Nastava po meri đaka
Petrović smatra da je njegova dužnost da učenicima pruži najbolje obrazovanje i da se njegova misija ne završava poslednjim zvonom, prvim danom vikenda ili raspusta, datumom isplate. Kaže, izazov sa kojim se svi prosvetni radnici, ne samo u Srbiji, suočavaju je nespremnost na promene, stalno učenje i usavršavanje. Jedna od novijih metoda u svetu koja se Borku svidela i koju primenjuje u radu je samoregulisano učenje ili nastava po meri deteta.
– Većina nastavnika pravi osnovnu grešku kada udžbenik i program smatra svetinjom koja nema alternativu. Eto, ja sam tek pre osam godina saznao da udžbenici uopšte nisu obavezni – nastavnik je taj koji određuje da li će uopšte koristiti udžbenik ili će materijal kreirati sam ne bi li ispoštovao gradivo koje je po planu i programu. Ta novostečena sloboda mi je dala krila i proširila vidike. Počele su da mi se otvaraju nove mogućnosti kada sam shvatio da su novi resursi koje sam tražio već tu, u njihovim džepovima – pametni telefoni! Učionicu sa pametnom tablom i tabletima sam već imao i sada me ništa više nije sprečavalo da započnem jedan savremen način rada sa decom. Odlučio sam da generacija 2015/16. ne koristi udžbenike i sveske, već da se celokupna nastava odvija onlajn, kako u samoj školi, tako i od kuće – priča naš sagovornik.
Petrović je najpre napravio svoj sajt sa resursima i nalog na Edmondu koji i njemu i đacima pomažu u radu.
– Dobili smo virtuelni prostor za rad i kada nismo u školi. Svako odeljenje je imalo svoju grupu i pre svakog časa sam postavljao materijale koje ćemo koristiti pri obradi ili utvrđivanju gradiva – testove, diktate, prezentacije, ankete, kvizove, korisne linkove, čak i obrazovne igrice za učenje engleskog i slepo kucanje.
Prozor u svet
Njegovi đaci često rade i u onlajn grupama sa vršnjacima iz sveta.
– Kada bismo obradili drugi kondicional na času, domaći zadatak bi bio da u grupi na Edmodu sa vršnjacima iz Amerike, Egipta, Turske, Indije, Holandije, Španije, Portugalije… podele svoja razmišljanja na temu: “Kad bih bio milioner.” Od kuće bih pratio njihove diskusije i nagrađivao aktivne đake. Postoje posebne grupe koje sam kreirao za podršku talentovanim učenicima, kao i za one kojima je potrebna dopunska nastava. Meni je sasvim normalno da upalim Skajp i držim dopunsku iz fotelje dok spremam đake za takmičenje. Neretko bismo imali Skajp časove sa vršnjacima iz sveta i zajedno obrađivali bliske teme poput proslave Božića, škole, hrane, geografije, istorije – navodi Petrović.
Kako je član obrazovne zajednice Majkrosofta Borko ima dosta kontakata među predavačima iz sveta, ali i kustosima značajnih institucija. Zahvaljujući tim vezama, njegovi učenici jednom mesečno imaju priliku da odu na virtuelno putovanje gde god žele – Jelouston park, Sejšeli, podvodna istraživačka stanica Akvarijus na Floridi, naučni park u Indiji, muzej Tomasa Edisona, muzej Abrahama Linkolna, Koralni greben…
– Želim da znaju koliko je svet mali i da im je sve dostupno danas, u eri mogućeg. Na ovaj način ih najbolje osnažujem i pripremam za dalji život. Ono u čemu većina nastavnika greši je pokušaj vraćanja u prošlost – ovo su deca odrasla na tehnologiji i ne vidim poentu da im vežemo ruke kada možemo tu istu tehnologiju upotrebiti i naterati je da radi za nas – priča Borko i dodaje da nije ni sanjao da će mu deca svojom motivacijom i radom višestruko vratiti uloženi trud.
Škola bez ocena
Petrović je dosta putovao tražeći šta bi mogao da primeni u svojoj zemlji. Bio je u Danskoj, Finskoj, Švedskoj, Turskoj, Rusiji, Italiji, Belgiji… Da ima tu moć rado bi ukinuo ocenjivanje, kao što je ukinuto u Finskoj, ali i Vukove diplome.
– Kako Finci ističu, dete treba da bude srećno dok uči, bez pritiska i osećanja “moranja”. U našem sistemu uči se isključivo za ocenu, stihijski, kampanjski, po potrebi i kalendaru provera. Na kraju je znanje sa kojim deca izlaze iz škola pod znakom pitanja. Međuprostor koji ostaje je ogroman potencijal koji se baca, a upravo to vreme mora biti bolje iskorišćeno. Kako? Tako što ga nećemo smatrati bačenim vremenom između ocena koje “život znače”, već upravo suštinom gde će dete od samog početka pratiti različita interesovanja i svoj put rane profesionalne orijentacije. Tada bi svako dete učilo zbog sebe, ne zbog precenjenog papira koji se zove Vukova diploma. Zato u Finskoj ne postoje ni takmičenja koja su kod nas popularna, a istina je da većina njih pokazuje licemerje i taštinu kolega, pre nego istinsku želju i znanje njihovih đaka.
Zemlja kontrasta
Borko još sređuje utiske iz Indije, koja je, kaže, zemlja neverovatnih razlika, od svakodnevnog života do obrazovnog sistema
– To je kontinent, a često mi se činilo, i planeta za sebe. Sve te razlike na svakom koraku šokiraju strance, ne dajući im predaha da se oporave i naviknu na određene stvari jer, već iza ugla, eto novog iznenađenja. I to je ono čime se oni ponose kada kažu: “To je Indija.” Na kraju sam i sam počeo da se pomažem tom rečenicom u nedostatku reči za neopisiva iskustva u egzotičnoj zemlji gde se vozi levom stranom, a suštinski ko kako stigne, gde u vožnji pravite slalom između krava na putu, bežite od agresivnih majmuna koji žele da vam otmu hranu iz ruke, molite Boga da preživite prelaz preko visećeg mosta na reci Gang, da vam ne otpadne točak sa rikše ili vas ne ujede kakav malarični komarac dok omađijano gledate kobru koja pleše…
Posle dva dana trajanja svetskog foruma, učesnici su imali sedam dana za upoznavanje njihovog školskog sistema u četiri različite indijske države.
– Preslikani kontrast sa indijskih ulica nas je dočekao i u školama. Ušli smo, kako u najskromnije državne, tako i u najbogatije privatne ustanove koje su uključivale sve od vrtića do završnih razreda srednje. Videli smo sve – od škola gde đaci jedu rukama sedeći na podu, do internata sa sopstvenim sportskim timovima, golf terenima. I u jednim i u drugim je primetna gvozdena disciplina i autoritet nastavnika. Nama se činilo nezaslužen prema onome što smo u učionicama zatekli – zastareli, kolonijalni sistem nasleđen od Britanaca, nastava po meri jednog, a ne svih učenika i vrlo malo razmene mišljenja. Moj utisak je da imamo bolji kadar i da možemo mnogo toga da im pokažemo, nadam se ubrzo jer je planirana uzvratna poseta kolega iz Indije – zaključuje Borko.
Poštovanjem protiv nasilja
Sve češće smo svedoci nasilja u učionici, od onog usmerenog ka nastavnicima do vršnjačkog. Najbolji nastavnik na svetu smatra da ovaj problem treba rešiti onako kao što ga rešavamo sa roditeljima, bratom, komšijom, bračnim drugom – poštovanjem.
– Nastavnici greše kada poštovanje očekuju od svojih đaka unapred, kao kakav avans. Svakoj generaciji svojih đaka puštam kultni film sa Hilari Svonk, zasnovan na istinitoj priči “Freedom Writers”.
U njemu Andre, jedan od glavnih likova, kaže novoj nastavnici: “Zašto bih ti verovao? Zato što si bela? Zato što si nastavnik? Kako ja da znam da nisi lažov?” Obično tu zaustavim film i kažem svojim đacima da je to validno pitanje koje mogu postaviti i meni. Nama dolaze đaci sa mnogim problemima i brojnim razočaranjima. Mnogima od njih je teško da unapred nekome veruju, da mu ukažu poštovanje. Zato je naš posao da se najpre sa njima povežemo na tom ljudskom nivou, da im ne prodajemo maglu, jer deca vide kroz nas kao kroz izlog sa slatkišima. Ja svoj posao živim i oni to vide u mojim očima, u mojim delima. Znaju da mogu da mi veruju i nikada nisam imao nijedan problem te vrste – ističe Borko.
Generacije u srcu
Za 19 školskih godina, bilo je puno anegdota iz učionice koje će Borko pamtiti.
– Blagosloven sam velikim brojem smešnih i tužnih situacija u učionici i van nje, svaka je generacija nešto ostavila u mom srcu. Jedna od najdražih se desila u mom kabinetu gde su me čekali pripremljeni za najavljen diktat. Seo sam za računar da bih upisao čas i tamo me je sačekala prezentacija sa deset razloga zašto tog dana nisu najpovoljniji uslovi da se održi diktat! Argumenti su im bili veoma ubedljivi i morao sam da popustim!
