U Mađarskoj Srbi žive od ranog srednjeg veka. Posle pada srpskih zemalja pod tursku vlast dogodile su se masovne seoba Srba u Ugarsku, koje su trajale od kraja XIV do kraja XVIII veka.
Značajnu prekretnicu u istoriji srpskog naroda predstavljala je Velika seoba 1690. kada se u Ugarsku doseljava brojno srpsko stanovništvo koje stvara kulturno središte. O tome svedoče mnoge kulturne i duhovne institucije srpskog naroda.
Briga o rodu
Među najpoznatijim srpskim zadužbinama je Tekelijanum koju je osnovao je Sava Tekelija u Pešti 1838. Ovaj obrazovani i prosvećeni Srbin, prvi doktor prava, rođen 1761. u rumunskom gradu Aradu, ktitor je crkve Sv. apostola Petra i Pavla u tom gradu gde je i sahranjen. Tekelija potiče iz srpske banatske vojničke i plemićke porodice Popović, koja je izdanak stare vlastelinske srpske loze. Posle pada srpske Despotovine, porodica se našla u Ugarskoj, ali bez plemićke titule. Me|u vodeće u srpskom narodu porodica je ušla zahvaljujući Jovanu Tekeliji, Savinom pradedi – piše Slavko Vejinović.
Sava je je prava dipomirao u Pešti 1785, i već sledeće doktorirao i postao prvi doctor juris,
ne samo “ot Serbalja nego i ot Madžara”. Karijeru počinje u državnoj upravi 1790. godine
kao vicenotar “Čanadske županije”. Bio je i sekretar Ugarske dvorske kancelarije.
Godine 1798. podnosi ostavku na državnu službu i 1802. napušta politički život. Povlači se u Arad, na svoja imanja. Tada počinje da se u većoj meri interesuje za sudbinu svog naroda, posebno kad je u Srbiji buknuo ustanak protiv turske vlasti 1804. Svestan svoga bogatstva, obrazovanja i ugleda u visokom društvu, Tekelija je sebe želeo da vidi na čelu oslobođene srpske države. Bio je osvedočeni srpski rodoljub, bez obzira na njegov ponos što je nosio titulu ugarskog plemića. Verovao je u sposobnosti srpskog naroda, ali ga je tuga obuzimala pri pomisli da nema sposobnih i prosvećenih vođa koji bi Srbe usmeravali i izveli na svetlost prosvećenih naroda. Zadužbinu Tekelijanum je osnovao s ciljem da se u njoj školuju siromašni i najboqi srpski đaci i studenti iz svih krajeva gde su živeli Srbi. Činili su je Dom srpskih studenata i Fond za izdržavanje Tekelijanuma. Zadužbina im je obezbeđivala smeštaj, ishranu i stipendiju.
Plejada intelektualaca
Tekelijanum je s vremenom postao glavno stecište intelektualnih snaga srpskog naroda, koje su doprinosile njegovom kulturnom i civilizacijskom napretku. S razlogom je nazivan srpskim Panteonom. Zadužbina je pomagala i omogućila izrastanje značajne plejade srpskih intelektualaca, koja je ubrzala prelaz svoga naroda iz srednjeg u moderni vek. Od 1838. do 1914. u njemu je boravilo i školovalo se oko 350 učenika i studenata. Upravnik Tekelijanuma je jedno vreme (1863- 1869) bio i naš pesnik Jovan Jovanović Zmaj. U Tekelijanumu je skoro tri godine stanovao Nikola Tesla, kao i pesnik Laza Kostić, koji je pomogao tekelijancima da osnuju kulturno društvo “Preodnicu” (1860), koje je bilo aktivno sve do 1876. Kasnije je osnovano novo književno i potporno društvo (1880), nazvano Kolo mladih Srba.
U zgradi Tekelijanuma bila je smeštena i Matica srpska, sve do preseljenja u Novi Sad 1864. Od 1902. o Tekelijinoj zadužbini starao se Srpski narodno-crkveni saborski odbor, koji je njome upravqao kao posebnom fondacijom. Staro zdanje zgrade je, zbog dotrajalosti, porušeno 1906, a podignuto je novo i useljeno 1909. Od 1941. do 1944, Tekelijanum se postepeno oporavlja. Nažalost, 1952. zgrada Tekelijanuma je nacionalizovana. Mađarske državne vlasti su 1996. vratile polovinu zgrade Budimskoj eparhiji SPC. To je omogućilo obnovu rada. Reči koje je Tekelija uputio svojoj sestri da su “celog naroda deca – naša deca” ostale su kao podstrek i podsticaj mnogim rodoljubivim građanima i posle njegove smrti čine dobra dela.
Doživotni predsednik Matice
U poznim godinama, Sava Tekelija (imao je tada 77 godina) izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Sve snage usmerio je u korist Matice i za opštenarodno dobro. Smogao je snage da i pred samu smrt predsedava sednicama. Imao je tada 81 godinu. Umro je iznenada 21. septembra 1842. Tekelijina naklonost Matici ogledala se u čestim, katkad i neočekivanim, darovima: poklanjao je knjige, pokrivao troškove štampanja “Letopisa” i drugih knjiga, a nisu bili retki ni novčani prilozi i donacije. Želeo je da od Matice, koja je u njegovo doba bila samo Fond za izdavanje “Letopisa” i drugih vrednih
knjiga, načini pravu akademiju nauka srpskog naroda.
SVETILNIK SRPSTVA
Sentandreja, najpoznatija srpska oaza u Mađarskoj, krajem XVIII veka predstavljala je jedinstvenu urbanističko-arhitektonsku i umetničku celinu, zvanu “srpska varoš”, u okviru Karlovačke mitropolije. U njoj su Srbi izgradili arhitektonski kompleks od sedam baroknih crkava: Sabornu, Svetovavedenjsku ili Beogradsku crkvu, Svetoarhangelsku ili Požarevačku crkvu, Preobražensku ili Tabačku crkvu, Blagoveštensku ili Grčku crkvu. Sentandreja je bila grad srpskih trgovaca i vinara. Najlepše opise života u njoj dao je Jakov Ignjatović, pionir našeg realizma u književnosti. On je zapisao: “Sentandreja, beše negda Faros, svetilnik srpstva.”
