– Život žena u srpskim selima nije nimalo lak i idiličan jer nose veliki deo tereta održavanja seoskog domaćinstva podnose žene i od njih zavisi njegov prosperitet. Još pre 20 godina odlučile smo da nešto promenimo u svom životu.
Koja je bila vaša zamisao?
– Ženama u selu je dojadila činjenica da je muškarcima dozvoljeno sve, od sedenja u kafani i ispred seoske prodavnice, opijanja, izdavanja raznoraznih naredbi šta u kući treba da se uradi, do bavljenja politikom, a ženama ništa drugo nije preostajalo nego da dirinče na njivama, u štalama, da dočekuju i ispraćaju goste, da rađaju i podižu decu, peru, peglaju, spremaju ručak, vode računa o stoci i da ne nabrajam kakve su sve još obaveze žene u jednom seoskom domaćinstvu.
Kakva je tada bila reakcija muževa?
– Nije im bilo baš pravo, kao ni sada, ali ništa im drugo nije preostalo nego da prihvate našu odluku da bar donekle ulepšamo sebi život. No, kako vreme odmiče, tako se i muževi menjaju u smislu da prodržavaju ono što radimo, a mnogi od njih nam i pomažu. Da nije bilo naših ženskih putovanja, mnoge žene iz sela, među njima ja, nikada ne bismo videle Novi Sad, Sarajevo, Niš, mnogobrojne manastire koje smo do sada posetile.
Kako reaguju muževi kada krenete na putovanje?
– Ne znamo šta pričaju kada autobus odmakne, ali znam da uglavnom za nama mašu, popiju po pivo i vraćaju se kućama da urade ono što uobičajeno rade žene.
Stiče se utisak da su žene na neki način ucenile muževe?
– Da li je u pitanju ucena, ili su žene znale da ubede svoje muževe, to ne znam. Ali, znam da samo u našem selu ima više od 50 neoženjenih momaka kojima je veoma teško da se ožene.
Od muževa očekujemo da budemo poštovane i da shvate da i žene imaju pravo na odmor i poneku razonodu.
