“Vesti” me izbavile iz pakla

H. M. Vujičić

Aleksander Dorin, srpski Džulijan Asanž, koji je pod pseudonimom objavio više studija i knjigu “Srebrenica, kako se zaista zbilo” kojima je demistifikovao zvaničnu verziju o događajima u Srebrenici 1995. godine, zbog toga je doživeo torturu u Švajcarskoj, bio hapšen i proglašen narko-dilerom.

On već šest godina čeka da švajcarsko pravosuđe protiv njega podigne optužnicu za navodnu proizvodnju i distrubuciju droge zbog čega je četiri meseca ležao u pritvoru. Pušten je na slobodu posle velike akcije “Vesti” – “Milion razglednica za Dorina” u koju se uključila srpska dijaspora iz čak 45 zemalja sveta. Aleksander Dorin (Boris Krljić, Srbin iz Švajcarske) nema dilemu da je 2015. iz zatvora pušten zahvaljujući i akciji “Vesti” u kojoj je od dijaspore zatraženo da izvrši pritisak na švajcarsko pravosuđe tako što će svako poslati pismo ili razglednicu. Za slobodu, ipak, nije trebalo milion razglednica.

Pisma sa svih strana

– Prva razglednica koju sam dobio u zatvoru bila je od moje prijateljice Suzan iz Bazela, a onda su počele da stižu na stotine iz svih krajeva Evrope i sveta, od znanih i neznanih. Na kraju sam sračunao da su stigle iz čak 45 zemalja sveta, a da mi više stotina razglednica
nije ni uručeno jer su ostale u zatvorskoj upravi koja je zbog količine angažovala dodatne ljude da svaku kopiraju, a zatim i prevedu – priča naš sagovornik.

Da podsetimo, Dorin je uhapšen 17. juna 2015. pod optužbom da je u Bazelu predvodio narko-kartel koji je od prodaje marihuane zaradio više od 1,7 miliona švajcarskih franaka.

– Posle punih šest godina, pre oko mesec dana, moj advokat je napokon od suda dobio radnu verziju optužnice, ali apsolutno se još ne zna da li će ona biti podignuta i kada bi sudski proces mogao da započne. Džulijana Asanža koji je obelodanio poverljiva dokumenta američke administracije pokušali su da diskredituju pričom o silovanju, a za mene su se dosetili da sam “narko-bos” mada u životu nikada nisam probao nijednu drogu, ne pijem, ne pušim, a već 25 godina sam vegetarijanac. Izgleda da im ta “priča” slabo ide, pa sve ove godine pokušavaju finansijski da me iscrpe. Blokirali su mi račun na kome je 90.000 švajcarskih franaka, ostatak od prodaje imovine u Srbiji, zabranili su mi raspolaganje kućom u Bazelu koja je procenjena na oko dva miliona evra, a moji roditelji su je kupili daleke 1994. godine – priča Dorin.

Zbog toga “Vesti” pokreću novu akciju s nadom da će još jednom, uz pomoć naše
dijaspore, ne mešajući se u sudski epilog celog postupka, prevashodno pokušati da mu pomognu da mu švajcarske vlasti deblokiraju imovinu.

O zatvorskim danima Dorin je do sada odbijao da govori, a ekskluzivno za “Vesti”
iznosi frapantne detalje o dešavanjima unutar zidina gde su se na jednom mestu našli silovatelji, ubice i članovi brojnih klanova podzemlja. Prvi put za javnost otkriva detalje pakla kroz koji je prošao tokom boravka u zatvoru Vaghof u Bazelu.

Dva meseca u samici

– Mislim da je to bilo 17. juna 2015. kada su specijalci švajcarske policije upali u moju kuću koja se sastoji od nekoliko stanova i poslovnog prostora u prizemlju koje iznajmljujem. Meni su uperili automatske puške u glavu i potpuno prevrnuli stan, a posle sam čuo da su slično prošli i moji stanari na spratu i potkrovlju. Zamislite samo taj “ulov”. Uhapsili su “krupnu zverku” podzemlja kod koje u stanu nisu pronašli ni drogu ni novac ni oružje. Verovatno sam po tome jedinstven slučaj “narko-bosa” na celoj planeti – podsmešljivo počinje priču Dorin.

Odmah je prebačen u istražni zatvor gde je prva dva meseca bio u samici – izolovan od spoljnog sveta.

– U nekoliko kvadrata imao sam krevet, lavabo, WC šolju i zatamljeno staklo na zidu kroz koje sam mogao da vidim samo senke. To je bio moj život 23 sata dnevno. Ustajanje je bilo obavezno u sedam sati ujutro, a prozorčić na metalnim vratima se otvarao samo onda kada bi mi ubacivali hranu. Kako ne jedem meso, to je po pravilu bila neka čorba koja je imala ukus kravlje mokraće i parče hleba.

U ta prva dva meseca nekoliko puta je izvođen na saslušanja i susrete sa svojim advokatom. Kao u američkim filmovima, sa advokatom je komunicirao telefonom kroz blindirano staklo.

– Od svog tadašnjeg advokata sam saznao da nikakvu drogu nisu pronašli ni kod mojih stanara, a da se optužnica zasniva na kesi marihuane koja je pronađena u “razvaljenom plakaru” u prizemlju kuće koju je zakupio neki muzičar da bi otvorio menjačnicu. I dok su pri upadu u moj i ostale stanove prisustvovali i svedoci, što je obaveza policije, o ovoj drogi se saznalo tako što su doveli jednog od stanara, pokazali mu tu kesu i rekli: “Je l’ vidite da smo ovde pronašli drogu?” Doduše i taj plakar su “razvalili”, a od kada smo kupili kuću on nikada nije bio zaključavan jer nismo ni imali ključ – navodi Dorin samo neke od apsurda koji su mu promenili život za 180 stepeni.

Naš sagovornik tvrdi da je u tim prvim mesecima u više navrata, mimo zakona, bez prisustva advokata odvođen kod istražnog sudije.

– Meni i dalje nije smešno, ali kada pričam ljudima oni se smeju, jer pri svakom novom susretu sa istražnim sudijom optuživan sam za sve veću i veću količinu droge. Najpre je to bilo nekoliko kilograma, da bi se svakim sledećim saslušanjem ta količina povećavala pa je na kraju došlo do 230 kilograma marihuane, mada u mom stanu nisu pronašli ni jedan gram, a u testu krvi jasno stoji da u mom organizmu nema nikakvih nedozvoljenih supstanci, pa ni marihuane.

Dolazak među ubice

Tek posle dva meseca prebačen je u”otvoreno” odeljenje istražnog zatvora.

– To je značilo da više nisam sam u sobi, već sa još dvojicom, trojicom drugih i da tokom dana imam prava da izađem na hodnik. E tu sam počeo da upoznajem “podzemlje” – onaj deo života koji mi je do tada bio potpuno stran: silovatelje, ubice, nasilnike, ali i prave narko dilere i bosove.

U prvoj sobi je zatekao dvojicu Švajcaraca, jedan je bio heroinski zavisnik, a drugi je zatvoren jer je bio psihički nestabilan i pravio probleme komšijama.

– Narkoman je sve vreme bio miran jer su mu davali terapiju, ali je ovaj drugi pravio haos u ćeliji. Bacao je i lomio sve oko sebe u ćeliji, drao se noću, a da nijednom stražari nisu ušli da ga obuzdaju. Tako sam shvatio da je to bio pokušaj da me “slome”, odnosno preplaše.

U to se uverio kada su ga posle nedelju dana prebacili u drugu ćeliju koju je delio sa silovateljem poreklom iz Turske i Afrikancem koji je bio optužen da je ubio prostitutku.

– E tu mi nije bilo svejedno kada se pogase svetla. Ti ljudi su imali očigledne psihičke probleme i verujte da mi nije bilo svejedno…

“Više sreće” je imao prilikom sledeće rotacije. Tada mu je za cimera zapao pravi diler droge.

– Reč je o jednom Albancu, Agimu sa Kosova koji je očigledno bio jedan od jačih igrača jer su ga optužili za 50 kilograma heroina. On nije puno pričao, ali je prema meni bio korektan. Brzo se u zatvoru pročuje ko je za šta optužen, pa pretpostavljam da mu nisam bio interesantan jer je za tu “prvu ligu dilera” trgovina marihuanom “niža liga”. Naročito zbog toga što je u to vreme, samo u Bazelu, postojalo oko stotinak legalnih kafea gde se kanabis mogao zakonito i kupiti i konzumirati.

Aleksandar Dorin kaže da se u zatvoru nagledao svega i svačega. Kao da je bio u nekom američkom filmu u ratu suprotstavljenih klanova.

– Na mom spratu su postojale dve grupe ljudi koje se nisu mešale i videlo se da su u nekom sukobu od ranije. Zato je i varnica bila dovoljna da dođe do problema. Neki put bi to bila vređanja ili odgurivanja, a u više navrata sam prisustvovao i masovnim tučama zatvorenika. Stražari bi uleteli tek na kraju, odgovorne bi izveli, a za kaznu ostalima bi bio zabranjen izlazak iz ćelija.

Naš sagovornik tvrdi da je zahvaljujući “Vestima”, a zatim i dijaspori iz celog sveta uspeo da preživi tih četiri meseca pakla, ali i da na kraju bude pušten iz pritvora.

– Posle dva, dva i po meseca potpune izolacije od ostatka sveta, u trenutku kada sam bio bukvalno pred psihičkim pucanjem, stražar mi je jednog dana doneo primerak “Vesti”. To je bio moj prvi susret sa spoljnim svetom, a na naslovnoj strani moja fotografija. Bio je šokiran time, pa me je pitao o čemu je reč, a ja sam mu hladno odgovorio da tu piše da mu je šef fašista. Naravno da je odlično znao šta piše jer sve što uđe u zatvor oni pregledaju, a ako su papiri fotokopiraju i prevode.

Lažna optužba, pa špalir i aplauz

Od trenutka kada je počeo redovno da dobija “Vesti” brzo se pročuo pravi razlog zbog čega je uhapšen. Ispostavilo se da su mu “Vesti” i ne znajući – indirektno spasle život.

– Baš u to vreme, jedan od bivših “cimera” je odlučio da me za blažu kaznu optuži da je i on bio deo mog “narko-kartela”. Međutim, to su saznali ostali optuženici i sastavili pismo mom advokatu u kome su naveli da je veoma ružno da čoveku koji očigledno nema nikakve veze sa kriminalom pokušavaju da “spakuju” krivično delo. Sve su detaljno objasnili, pa je advokat imao vremena da reaguje i spreči tu igru. Na kraju, i taj nesrećni čovek je u pisanoj formi priznao da me je lažno optužo i to je ponovio i po izlasku iz zatvora – prila Dorin.

Činjenica da među sobom imaju i političkog optuženika očigledno je kod ostalih pritvorenika delovala tako da su ga svi štitili. Na kraju, kada je posle četiri meseca istrage pušten na slobodu – doživeo je spektakl kakav se može videti samo u filmovima.

– Kada sam pokupio svoje stvari i izašao iz ćelije, u hodniku su me u špaliru sačekali svi pritvorenici sa tog sprata, njih tridesetak i ispratili me aplauzom. Na kraju mi je većina prišla da bismo se zagrlili i da mi poruče da istrajem u svojoj hrabroj borbi za istinu – kaže srpski Džulijan Asanž.

NOVA AKCIJA “VESTI”

Vratite Dorinu oteto

Posle Dorinovog hapšenja čitaoci “Vesti” su na poziv naše redakcije i izdavačke kuće Ahriman koja je objavila njegovu knjigu, poslali na adresu nadležnih institucija u Švajcarskoj veliki broj pisama i razglednica sa zahtevom da on bude pušten na slobodu. Akcija “Milion razglednica za Dorina” je tada pomogla, a sada je prilika da se ovom čoveku ponovo pruži podrška uoči procesa koji ga očekuje. Pišite i tražite da mu se najpre vrati sva nepravedno i nezakonito oduzeta imovina. Pošaljite zahtev “Vratite Dorinu oteto” na bilo kom jeziku na imejl suda u Bazelu: stg.kanzlei@bs.ch ili na adresu Strafgericht Basel-Stadt, Schützenmattstr. 20. 4009 Basel.

Podmetačina

Dorin nema dilemu da mu je sve namešteno zbog istraživanja događaja u Srebrenici 1995. i svih drugih zločina tokom ratova devedesetih u kojima su optuženi Srbi.

– U mom slučaju je sve namestila šefica Islamske zajednice Mirsada Alibašić koja je u braku sa šefom kriminalističke policije u Bazelu. On je u vreme mog hapšenja bio na tom važnom položaju i odmah je dao saopštenje medijima da su uhapsili čoveka koji negira genocid. Kakve veze to ima sa drogom? Očigledno cilj ne bira sredstva.

Uništeni diskovi

Policija je tokom pretresa stana zaplenila hard diskove i nekoliko desetina CD-ova.

– Iskusni narko-bosovi tu zbrajaju koliko su robe kupili, koliko prodali, a ovde su bila dokumenta iz ratova iz bivše Jugoslavije, a najviše dokumenata iz Haškog tribunala u vezi sa Srebrenicom. Veći deo toga su mi vratili, ali svi diskovi su oštećeni i neupotrebljivi, a reč je o desetinama hiljada stranica koje govore ne samo o događajima u Srebrenici, već i nizu drugih optužbi protiv Srba – kaže Dorin.

Svuda ima naših

Dorin kroz smeh kaže da je u zatvoru naravno upoznao i ljude sa naših prostora.

– Svuda smo jaki – smeje se i dodaje: Edin, Bošnjak iz Sandžaka mi je rekao da je u zatvoru zbog nanošenja teških telesnih povreda, a da je u Švajcarskoj završio jer su ga u rodnom gradu reketirali neki kriminalci. Drugi, Miloš, iz okoline Beograda je uhapšen zbog niza teških oružanih pljački u Srbiji, pa je čekao izručenje. Ne znam da li je ranije praksa bila da se “jugosi” drže zajedno, pa čak i u zatvorima. Imali smo korektne odnose tako što me nije zanimalo zbog čega su tu, a oni su poštovali što se nisam mešao u zatvorske priče.

Pomagao zatvorenicima

Kada je, posle dva meseca dobio mogućnost da kupuje u zatvorskoj menzi one osnovne proizvode i sredstva za higijenu, Dorin je shvatio da mnogi od osuđenika nisu imali nekog da im pošalje novac, pa je počeo da im pomaže.

– Ta četiri meseca sam sve vreme imao na sebi ono u čemu sam i uhapšen. Nisu dozvolili čak ni da mi donesu donji veš, pa sam jedan par gaća pozajmio i onda menjao tako što sam ih noću prao sapunom. U kantini bih kupovao uglavnom sredstva za higijenu i neke slatkiše. Uzimao bih toliko da bude dovoljno za sve i u našoj, ali i u susednim ćelijama. Zatvorenici su me zbog toga voleli.