Igor Đurđević (42), jedan od poznatijeg beogradskih frizera, rešio je da nakon 20 godina zameni srpsku metropolu sa selom i vrati se prirodi i mirnijem životu. Frizerske makaze i dalje koristi, ali sve manje. Sada se sve više druži s pčelama od čijeg nektara, šipurka i zove sa suprugom Snežanom (38) pravi imunitetske bombe. Dok ne porastu da mogu da im se pridruže u proizvodnji, ćerka Irina (8) i sin Nemanja (3,5) uživaju u blagodetima odrastanja na selu.
– Da nisam odrastao u Valjevu i da ne znam šta je mala sredina, koje su sve njene lepote i koliko se tamo kvalitetnije odrasta verovatno bi sve bilo drugačije a ja bih i dalje živeo u Beogradu i tamo bi mi deca rasla. Srećom, imali smo alternativu, koju smo oberučke prihvatili i realizovali. I svi zajedno uživamo u selu – u svom salonu počinje priču za “Vesti” jedan od retkih koji je rekao “zbogom” životu u Beogradu, ali ne da bi otišao u još veći grad ili u inostranstvo već na selo.
Ubistven tempo
Rođen je u Beogradu, kako kaže, igrom slučaja, ali je zato planski odrastao u Valjevu, gde je završio srednju veterinarsku školu. Upisao je Višu ekonomsku, ali odustao posle godinu dana, jer se nije pronašao u tome. Svideo mu se majčin (frizerski) posao, pa je došao u Beograd na 15 dana da nauči taj zanat i tada najboljeg Vojislava Radivojevića, generalnog zastupnika za Revlon, a s kojim je sarađivala njegova majka.
– Kad sam video Beograd, kako se tamo živi, šta sve ima u njemu, koliko lepih žena… umesto dve nedelje ostao sam devet meseci. Završio sam Redken akademiju i više se nisam vraćao u Valjevo – kaže Igor, koji se frizerskim poslom bavi već 22 godine.
U Beograd se preselio 2000, a godinu dana kasnije je otvorio svoj salon. Toliko je posla imao da je ubrzo morao da zaposli još pet radnika.
– Ne po majstorstvu već po količini posla, sa 600 žena dnevno bili smo među 20 najjačih salona u Beogradu. Bio je to ludački tempo zbog kojeg sam u jednom trenutku prs’o – priznaje on.
Vremenom je stekao status prestižnog frizera kod kojeg se doteruju TV zvezde i druge poznate ličnosti, ali nije bio srećan, nije imao mir.
– Kako su došla deca i porodica, smanjio sam obim posla i gledao kako da pobegnem iz Beograda. Pa ovde dete više puta vidi slona nego kravu ili svinju. Počeli smo redovno svakog vikenda da idemo u selo Markovac, kod Valjeva, gde supruga ima imanje. Tamo je mnogo lepo, uvek smo se odande vraćali puni energije.
Toliko je želeo da dođe u Beograd, bio oduševljen njegovom energijom, a ona ga je na kraju oterala. Posle 20 i kusur godina, u avgustu 2019, vratio se u malu sredinu – preselio se u Markovac i sada ruši predrasude o selima.
Gutanje dostojanstva
– Na selu nije nimalo dosadno, kako ljudi misle. Zajedno smo recimo pravili baštu na aru i po, što je veliki posao, pa smo svaki dan išli na izvor po vodu… Mnogo se lepše deca igraju na selu nego u gradu, a tamo je i deda Zoća (Snežanin otac Zoran) kojeg klinci obožavaju i koji nam mnogo pomaže. Nije tačno da je selo prazno, da nema “gradskog” sadržaja. Recimo, Irina tamo trenira kik-boks – navodi Igor.
Đurđevići na selu jedino ne gaje životinje, ali odmah pored su rođaci koji imaju kokoške i krave “tako da je stalno neka akcija”. Posebno im je bitan zdraviji vazduh, koji tamo imaju, i mogućnost da znaju šta jedu. Na primer, od Snežaninog krštenog kuma, koji ima vodenicu, uzimaju organsko brašno.
Jasno je šta mu se sviđa u Markovcu, ali šta ga je najviše “ubijalo” u velikom gradu – da li beogradska gužva, buka, saobraćaj, loša atmosfera ili nešto peto.
– Sve to! Nisam želeo da mi deca odrastaju u Beogradu. Beograd je takav da zbog brzine života u njemu nemaš vremena ni za šta, pa ni za decu, a to se posle odražava na njihov razvoj i školovanje, na ceo život. Mislim da je nedostak vremena i posvećenost deci najveći problem odrastanja u Beogradu, jer su roditeljska ljubav i empatija za decu bitniji od svega, pa i od novca – uveren je otac dvoje mališana.
Osim saosećanja, po njegovom mišljenju, veliki grad guta dostojanstvo, malograđanština je u Beogradu veća nego u selu, a foliranje je na svakom koraku. U selu, tvrdi on, toga nema, u selu su i ljudi “čistiji”, ne samo priroda. I mnogo je skup život u srpskoj prestonici, više se troši tamo.
Blagotvorna promena
– Takođe, dok u selu, Valjevu ili Lazarevcu mogu da završim četiri, pet stvari, u Beogradu za isto vreme mogu samo jednu i to ako mi se posreći. U manjoj sredini imam više vremena za sve. I za decu i za posao u salonu, ali i za drugi posao za koji smo se opredelili – kaže zadovoljno.
Igor se sada više posvetio pčelarstvu, digao kredit za mašinu i sa suprugom ušao u novi biznis. Njihov sertifikovan proizvod Imunajzer, za koji su prošle godine dobili Nagradu za inovaciju meda, počeo je da se prodaje u Srbiji i već je krenuo proboj na inostrano tržište.
A Beograd… Beograd ostaje grad koji je mnogo voleo, za koji ne veruje da bi mu se ikad više vratio da tamo živi.
– Moj organizam više ne može da ga iznese kao nekad. Sit sam organizovane foliraže koja postoji u Beogradu. Znaš ono, gledanje u tefter da li ima slobodan termin za viđanje s drugarom. Ma idi bre, ne trebaš mi! Tako su se mnogi diskvalifikovali s mog puta, a ostali su oni koji vrede i treba da ostanu. Frizerski posao zahteva da se unese puno priče, ali i malo glume, a i to više ne mogu da podnesem. Možda sam se istrošio za to, a možda više neću da izigravam psihijatra pre nego što ti naplatim – konstatuje kroz smeh.
Dakle, Beograd mu crpi energiju, a Markovac mu je vraća.
– Ne samo meni, svima nam prija ova promena, a bitna je porodica, ne ja. I svima savetujem da idu u prirodu što češće mogu. U prirodi si bliži Gospodu, dobijaš zdravu percepciju… Idi na Povlen, na Maljen, na Taorska vrela. Dok gledaš u te lepote, odmah se bolje osetiš i ne vraća ti se u gradsko “ludilo” i vrevu. Mnogo bolje energija, mnogo bolje sve – zaključuje naš sagovornik.
Pokušao s ovcama
Kao neko ko voli životinje, gajio je i ovce neko vreme, doduše “na daljinu”, iz Beograda. Ubrzo je shvatio da to ne ide tako već da moraš biti stalno prisutan, da nije dovoljna samo želja već da moraš da se posvetiš maksimalno “inače neće uspeti”.
Ništa bez Snežane
Porodična firma je otvorena na Snežanu, po vokaciji hidrogeologa.
– Dali smo dve godine života na stvaranje proizvoda i njegovo predstavljanje na raznim sajmovima. Sneža učestvuje i u proizvodnji, ništa ne mogu bez nje da radim. Završavala je administrativne poslove koliko bi pet muškarca uradilo. Ja to ne bih mogao, nemam strpljenja, a ni želudac za papirologiju, posvađao bih se sa svima i vratio se šišanju – iskren je Igor.
Dvorište umesto igraonicae
– Umesto da igraju igrice na telefonu ili “vise” na internetu, deca su na livadi. Umesto da se druže po igraonicama, druže se u dvorištu ili po kućama, a te kućne posete kao da više ne postoje u Beogradu. I kad bi se i gde u Beogradu ćerka onoliko pela po drveću i ljuljala na lijanama kao što radi na selu – nabraja Igor blagodeti odrastanja na selu.
U salonu tri puta nedeljno
Igorov primarni posao je takav da može da radi bilo gde, u bilo kom gradu, tako da nije to što ga vezuje za Beograd.
– Bitno je ne izgubiti kontakt s Beogradom i s ljudima u njemu. Ima svakakvih, ali ima i divnih ljudi, imam prijatelje tu. To me jedino vezuje za taj grad. Tri puta nedeljno sam u salonu u Beogradu. Dovoljno, taman.
Izvoz u Katar
Igor pčelari već sedam godina, a sada su napravili dve mešavine za jačanje imuniteta u čijoj osnovi je med. Zasadili su 700 stabala šipurka, a kada je stigao za branje nisu hteli da prave džem od njega “nego nešto baš zdravo”.
– S jedne strane sam osušio šipurak, s druge ga liofilizirao u kondenzacionim sušarama. To još niko nije radio. Dodata su i vlakna, jer su “metla” za organizam (izbacuju iz njega sve što ne valja). Tako je nastao Imunajzer od šipurka, meda i propolisa, a imamo i proizvod od sušene zove i meda. Ko god ih je probao, oduševio se – ponosno kaže.
Sačuvana su sva lekovita svojstva šipurka i zove tako da je Imunajzer preventiva preko cele godine. Izvor je kalijuma, cinka, kalcijuma, magnezijuma i gvožđa tako da jača imunitet, smanjuje umor, doprinosi normalnom radu mišića, održavanju zdravih kostiju, kože, kose, vida i krvnog protiska, veoma je dobar za detoksikaciju dece i odraslih.
– U Srbiji nam je fokus na apotekama i prodavnicama zdrave hrane. U januaru smo izvezli 500 proizvoda u Dohu (Katar) i poslali 80 komada za Atlantu da probaju. Naručili su nekoliko hiljada, ali se desila korona. Možemo da spakujemo 4.000 tegli dnevno i dobili smo polet da nešto više napravimo – kaže pun entuzijazma.
Vodenica i crkva
Dva mesta u kraju gde Đurđevići idu redovno su vodenica iz XVIII veka, koja je u vlasništvu porodice Sretenović, i crkva Svetog Dimitrija iz XVI veka, koja je ranije bila manastir “i verovatno će opet biti”. Veliki je vernik, slavi Svetog Jovana, poštuje srpske običaje i tim vrednostima uči svoju decu.
