50-01
70 + 13 + 33

ZAŠTO NIKO U MATICI I RASEJANjU NE BRINE O OČUVANjU SRPSKOG JEZIKA I PISMA: NI CRKVA, NI DRŽAVA, NI RODITELjI (2)

Rasvetliti genocid nad Srbima

Potreban je bar jedan nezavisan srpski časopis u svetu, u kome ćemo objektivno rasvetljavati tri genocida izvršena nad našim narodom, braneći se od beskrajnog ucenjivanja, satanizacije i suđenja samo Srbima, zaključuje za “Vesti” dr Radomir Baturan

U drugom delu razgovora sa dr Radomirom Baturanom najviše smo govorili o srpskom pismu, njegovom svesnom potiskivanju i načinima borbe za očuvanje duhovnog identiteta Srba u matici i rasejanju, što je i misija dvojezičnog časopisa “Ljudi govore”, čiji je osnivač.
x Poznati ste borac za ćirilicu. Neki u našoj zajednici vas smatraju rigidnim u toj borbi, odnosno spočitavaju vam da ste netolerantni i previše tvrdi u nastojanju da se očuva ćirilica. Kako to komentarišete, i zašto se izjašnjavanje za ćirilicu gotovo uvek veže za nacionalizam?
– Ćirilica je pismo mog naroda, njegove i moje pismenosti, tradicije i kulture. Ponavljam: pisana reč na nacionalnom jeziku i pismu svakog naroda daje tom narodu civilizacijski kod. Želim da održim taj civilizacijski kod mog naroda, moje porodice, moje kulture u našem potomstvu. Sve što je vredno u srpskoj kulturi napisano je srpskim pismom, na srpskom jeziku. Na nadgrobnim spomenicima mojih Baturana, poreklom iz Kotora i Hercegovine, za bezmalo 1.000 godina njihovog obeležavanja grobnih mesta, urezivana su njihova imena, ispod pravoslavnog krsta, prekrasnim ćiriličnim srpskim slovima pa sam zato dosledan i civilizovan, a ne “rigidan”, “isključiv” ćirilaš, kako me nazivaju moji najgori đaci iz Kruševačke gimnazije kojima sam predavao pre tridesetak godina i njihovi “mi-magazini”, “betoni” i “čiode” u matici i rasejanju. Osveta je to slabih đaka i samoporicatelja, rugača čije sramno, “grdno ime Pizimovo ne sme ružiti mjesecslovo”, kako kaže Njegoš. Radi se o etičkom i civilizacijskom stavu, integritetu ličnosti, s jedne strane, a neetičnosti, necivilizacijskom stavu, samoporicanju i prostačkom ruganju, sa druge strane.
Srbima istočno od Drine latinica je podvaljena jugoslovenstvom, bratstvom i jedinstvom, komunizmom, titoizmom i samoporicanjem. A što se tiče tog skorojevićkog kriterijuma da je nacionalista svaki onaj ko se izjašnjava za ćirilicu, on dolazi od ljudi ideologizovane svesti, niskog nivoa promišljanja i zlonamernog zaključivanja i sklonosti krivotvorenja. Po tom kriterijumu bi svaki Kinez, Arapin, Bugarin ili Makedonac bio nacionalista. Pre će to biti intelektualna nedonetost. neetičnost skudoumnih ljudi koji beže od sopstvene suštine da bi se dodvorili drugima i lakše opljačkali svoj narod uz propagiranje tuđinskih mantri.
x Izdajete i književni časopis, rekla bih knjigu,”Ljudi govore” kao vaš doprinos očuvanju jezika, kulture, identiteta. Težak i nezahvalan je to posao. Šta vas inspiriše i vodi da u tome istrajavate a da to ne bude spomenik samom sebi?
– Časopis “Ljudi govore” pokrenuo sam u Torontu 2008 godine, zajedno sa filosofom Predragom R. Dragićem Kijukom iz Beograda, prof. Nebojšom Radićem sa Kembridža i prof. Željkom Prodanovićem iz Oklanda, s Novog Zelanda. Birao sam ih u uredništvo ovog časopisa po poznanstvu njihovih dela (sem Kijuka koga sam odranije poznavao), a tek kasnije sam kolegu Radića i lično upoznao, a kolegu Prodanovića nisam još. Dvojezičan je to časopis, na srpskom i engleskom jeziku i pismu, na 320 strana, sa dvadesetak vrlo dinamičnih rubrika iz svih oblasti srpske umetnosti, kulture i nauke, ilustrovanih istim brojem umetničkih reprodukcija likovnog umetnika o kom u tom broju pišemo, i moderno dizajniran. Snagu mi daje da izdržim u ovom “teškom i nezahvalnom poslu”, kako ste rekli, saznanje da je potreban bar jedan nezavisan srpski časopis u svetu, na visokom umetničkom i intelektualnom nivou, u kome ćemo objektivno rasvetljavati tri genocida izvršena nad našim narodom i njegovim kulturnim nasleđem (jedino je Srbima spaljena nacionalna biblioteka u Drugom svetskom ratu) u prethodnom logorskom veku i u ovom koji živimo braneći se od osiromašenog uranijuma kojim su nas zasejali bombarderi 19 agresorskih zemalja Evrope i Amerike, otimanja teritorija, ekonomskih sankcija, i beskrajnog ucenjivanja i nastavljanja satanizacije i suđenja samo Srbima, uz najsramnije srpsko samoporicanje do beščašća. Sam sebi dajem zadatke, pa mi je utoliko lakše, a imam i vredne i odane saradnike i čitaoce iz čitavog sveta, pa sve radimo dobrovoljno, pregalački i timski. Držimo se one Zmajeve i Tesline: “Treba hteti, treba smeti, pa da vidiš kud se leti”.

KRAJ
Gorana GLIGOREVIĆ

Kreacijom protiv zla

– Skribomanske spomenike samom sebi prave bolesno sujetni ljudi. Odavno sam “izvrnuo svoju kožurinu” (kao i u ovom razgovoru), pa mi i ne pada na pamet da se trudim da u “debelo uvo uvržem nežnu reč”, kako je govorio Majakovski. A moji saradnici, autori i čitaoci sa svih kontinenata bore se svojski kreacijom protiv zla u svakodnevno zajedničarenju, kako u klasičnom časopisu, tako i u njegovom elektronskom izdanju. Ne tražimo pomoć ni od jedne države, partije, vladine i li nevladine organizacije, ili porobljivačkih fondova koji potpomažu neokolonijalizam i samoporicanje čitavih naroda i država. Još manje hajemo za skribomane “pjevunie” i tračere jer nam se ne podudaraju civilizacijski kodovi – kaže na kraju razgovora za “Vesti” Radomir Baturan.

LIČNO ISKUSTVO SA ŠKOLOM SRPSKOG JEZIKA

Pečenje draže od srpske reči

x Vremena su se jako promenila, ali se čini da se u borbi za nacionalnu stvar ovde koriste davno prevaziđeni metodi, a pitanje jezika i njegovog očuvanja smatra se gotovo nemogućom misijom u prekomorskoj dijaspori. Zašto je tako?
– Deset godina sam vodio svoju privatnu školu srpskog jezika, sa još četiri izuzetno stručna nastavnika, kada to niko iz Srbije ni iz Kanade nije hteo. Moto škole je bio: “Gde god nas pozovete, otvorićemo odeljenje Škole srpskog jezika”. I otvarali smo: tri odeljenja u Torontu, jedno u Misisagi i jedno u Vitbiju. Ovo trnovito iskustvo sa sopstvenom Školom srpskog jezika pomoglo mi je da dođem do sledećeg zaključka:
– da je roditeljima srpske dece više stalo do ritma tela, nego do ritma duše (platiće koliko im traže za učenje folklora, košarke, fudbala. karatea, baleta, ali neće ni pet dolara za učenje srpskog jezika)
– da imaju novca za pivo i pečenje, ali ne i za učenje srpskog jezika
– da više kanadsku državu interesuje učenje srpskog jezika u srpskim zajednicama u Kanadi, nego matične srpske države;
– da, u novije vreme, Srpsku pravoslavnu crkvu sve manje interesuje učenje srpskog jezika u srpskom rasejanju.
– da su podlegli stihiji potrošačkog društva (materijalizovali su se) i državna birokratija, i roditelji i nastavnici i sveštenici (ono što im ne donosi pare, malo ili nimalo ih interesuje).
Svakako da se ovi moji zaključci ne odnose na časne pojedince i porodice koji su izuzeci u srpskim zajednicama u Kanadi. Porodici Tubić sa Ozrena i Javora, Đogama iz Sarajeva, Cvetkovićima iz Niša, Pešićima iz Vrbasa i Bukurešta, i još nekim drugim porodicama… srpski jezik je iznad svih prioriteta koje posvećuju svojoj deci. Svoju brojnu decu su dovozili, odvozili i plaćali im skromnu školarinu (pet dolara na sat) i po šest godina, pa su njihova deca čitala i prezentovala pred razredom Andrićevu “Prokletu avliju” i naučili književni srpski jezik, sa svim padežima i glagolskim oblicima.