51-01
88 + 11 + 14 + 22 + 13 + 15

ZAŠTO NIKO U MATICI I RASEJANjU NE BRINE O OČUVANjU SRPSKOG JEZIKA I PISMA: NI CRKVA, NI DRŽAVA, NI RODITELjI (1)

Naš jezik je ritam srpske duše

Promenom ritma, duša se raduje i veseli, ili se razboli, a naša birokratija zapostavljanjem izvornog srpskog pisma i jezika menja civilizacijski kod srpskog naroda, ističe dr Radomir Baturan, govoreći o srpskom identitetu, ćirilici, časopisu “Ljudi govore”…

ISPOD SLIKA:
PROTIV SRPSKE BIROKRATIJE: Dr Radomir Baturan
NEMA BOLjEG SAGOVORNIKA O JEZIKU: Iskustvo sa obrazovanjem naše dece u rasejanju daje mu pravo da bude kritički nastrojen

Dr Radomir Baturan nezaobilazan je sagovornik kad se govori o očuvanju srpskog jezika u Kanadi i rasejanju, duhovnim kopčama sa zavičajem, časopisu “Ljudi govore”, ulozi Srbije u očuvanju nacionalnog identiteta Srba u rasejanju, ćirilici i duhovnom nivou dijaspore. Čitav svoj radni vek bavi se jezikom, upire se da očuva nacionalni identitet naših potomaka u dijaspori, ukazuje gde u tome grešimo, kuda treba poći u razrešenju naših stranputica.
x Dugo ste u emigraciji, bavite se jezikom na razne načine, predavali ste u srpskim školama pri redovnim školama u Torontu, učili ste đake u vašoj srpskoj školi. Koliko su naši ljudi ovde svesni značaja očuvanja maternjeg jezika i od čega ili koga to, zapravo zavisi?
– O srpskom jeziku i pismu, ni u matici, a kamoli u dijaspori, ne brine niko: ni država, ni crkva, ni roditelji. A oni su tri ugaona oslonca svakog jezika. Četvrti je sam pojedinac. Ako o jeziku niko ne brine, onda se dešava ovo što se se u naše doba dešava sa srpskim jezikom: krčme ga na četiri-pet jezika i oni kojima treba i kojima ne treba, podvaljuju nam tuđe pismo da na njemu pišemo sopstveni jezik, umesto jezičkih normi koje neguju lepotu književnog jezika svakog naroda, kod nas stihija politikanata, šunda polupismenih zabavljača i šićardžija normira jezik. Jezik je ritam duše, a igra ritam tela. A u srpskim zemljama i u srpskoj dijaspori ne prestaje glad za hlebom i igrama. Otuda cveta folklor, a zakorovi se jezik i knjiga. Jezik je ritam duše, a igra ritam tela. Promenom ritma tela, telo se menja – bilduje mišiće ili zakržlja, ali često oboli i ugine. Promenom ritma duše, duša se raduje i veseli, ili se razboli. Kroz jezik sve ide: i vera, i kultura, i nauka… Zato je veoma bitno za svaki narod u kakvom su mu stanju jezik, pismo i knjiga. A naša birokratija zapostavljanjem izvornog srpskog pisma i jezika menja civilizacijski kod srpskog naroda.
x Da li je osećaj za maternji jezik direktno povezan sa nacionalnim osećajem kod Srba?
– Svakako da je povezan. Osećaj za sopstvenu pisanu reč daje i pojedincu i narodu civilizacijski kod. A koji kod daje srpskom narodu danas napisana reč na srpskom, hrvatskom, bošnjačkom i crnogorskom jeziku – bezmalo, isključivo na tuđem, latinskom pismu?
Ne može profesor srpskohrvatskog jeziku u Beogradu, ili Kruševcu, sa visokim činovima rezervnog oficira JNA, imati razvijeno nacionalno osećanje, ako su mu svakonedeljne vojne vežbe “negovanja tradicije” Šeste ličke ili Prve dalmatinske brigade važnije od igranja i razgovora sa svojom decom. A skoro svi su nastavnici srpskohrvatskog i drugih jezika i istorije bili rezervni oficiri u Titovoj Jugoslaviji, pa i u Srbiji. Uz to su naša deca imali i “svete predmete” u srednjoškolskoj i univerzitetskoj nastavi – opštenarodna odbrana i marksizam. Za takve nastavnike u Srbiji su Radomir i Šemsudin, pristigli iz Sarajeva, samo i istovetno Bosanci. Takve javne izjave daje i danas predsednik Srbije.
x Koliko država Srbija, odnosno, da li uopšte, radi na očuvanju nacionalnog identiteta, pa time i jezika, u rasejanju i ovde u Kanadi?
– Koliko Brozova Jugoslavija ništa nije radila na očuvanju nacionalnog identiteta srpskog naroda, iskreno mislim da ni aktuelna Srbija u proteklih 20 godina nije radila, niti danas išta radi na tom planu, a u Kanadi znam pouzdano da ne radi ništa na očuvanju srpskog jezika kod naše dece i omladine. Obe Jugoslavije (poluvekovna, proširena i kratkoročna, skraćena) i sve tri postjugoslovenske Srbije (socijalistička, žuto-demokratska i radikalno-napredno-demokratska) žestoko su se trudile (i danas se trude) da razore sve srpske nacionalne institucije. Birokratiji Srbije više su važne “atlanskoevropske asocijacije”, ulazak u EU “bez alternative” i parade homoseksualaca nego nacionalna svest i duhovno jedinstvo naroda. A koliko brinu o jeziku i pismu: prošetajte samo jedan dan beogradskim ulicama i čitajte natpise na radnjama i firmama ili pogledajte i poslušajte njihove radio-televizijske emisije pa će vam sve biti jasno.
x Prof. Milo Lompar otišao je u Beograd razočaran duhovnim nivoom koji je zatekao u Torontu. Dodajemo da nema mladih ljudi, nema naše dece nigde gde se govori o elementarnim stvarima srpske kulture, duhovnosti, istorije, ili se to prenosi na nakazan način. Šta se može uraditi po tom pitanju?
– Ništa manje nego vi i profesor Lompar i sam sam razočaran duhovnim nivoom koji opstojava u Torontu. Ništa manje nisam razočaran ni kulturnim i duhovnim nivoom naroda u 18 gradova Srbije, Srpske i “Montenegrine” u kojima sam tokom prošle jeseni dva meseca promovisao srpski dvojezični časopis za književnost i kulturu. Ono što vi tvrdite, da u Torontu i Misisagi nema naše dece nigde gde se govori o elementarnim stvarima srpske kulture, duhovnosti i istorije, jezika i književnosti, sasvim je tačno. Naše tribine često mi deluju kao sastanci mesnih zajednica u Brozovo vreme kada sam tamo živeo. Međutim, treba izdvojiti značaj obnavljanja Srpske nacionalne akademije i njeno izvanredno obeležavanje dva veka od rođenja Njegoša, sve koncerte eparhijskog hora “Kir Stefan Srbin”, muzički sastav Boemi, koncert mlade solistkinje Kristine Bijelić, uspele izložbe pojedinih naših likovnih umetnika koji su se odlično uklopili u kanadski likovni život.

Gorana GLIGOREVIĆ
U PONEDELjAK: Rasvetliti
genocid nad Srbima

Masovno samoporicanje

– Naši ljudi u brojnom srpskom rasejanju u Kanadi, a verovatno i drugde u svetu, nisu svesni značaja očuvanja maternjeg jezika. Od koga to zavisi? Od matičnih država: Srbije, Republike Srpske i Crne Gore, ali ništa manje i od Srpske pravoslavne crkve i roditelja srpske dece, odnosno od njihove integrisane ili dezintegrisane ličnosti, mentaliteta, pogleda na svet, vaspitanja i nacionalnog osećanja. Ako su se Srbi, od svih jugoslovenskih naroda iz Brozove Jugoslavije, najmasovnije samoporekli u pismu i jeziku, naciji i veri to sve govori i o stanju njihove ličnosti, nacionalnom i verskom osećanju, ali i o mentalitetu i etici, veli Baturan.

Šta da se radi?

– Pitate me šta se može uraditi. Na konferenciji mladih srpskih lidera koja je održana 2009. godine u Torontu, predložili smo da se usvoji rezolucija za očuvanje srpskog jezika i pisma u srpskoj dijaspori. Delegati neke Soroševe nevladine organizacije mladih iz Beograda nisu dozvolili da se ta rezolucija usvoji. U njoj smo predlagali da vlade Srbije i Republike Srpske sklope ugovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom da ustupe svoje ogromne prostore u crkvama i manastirima u dijaspori za izvođenje nastave srpskog jezika, uz nadoknadu ovih država za struju, vodu i čišćenje učionica, a da roditelji minimalno plate troškove prevoza učitelja. Takođe smo predlagali da Sveti Sinod SPC obaveže sveštenike u dijaspori da u svojim crkvama otvaraju škole srpskog jezika, da sveštenici na propovedima, javni kulturni radnici, intelektualci i umetnici u srpskim zajednicama na svojim tribinama motivišu roditelje da svoju decu šalju u škole srpskog jezika. U zajedničarskom, planskom, odgovornom delovanju države, crkve i roditelja sigurno bi se očuvala nacionalna svest, jezik i pismo, tradicija i kultura kod mladih Srba u dijaspori. Srpski radio-televizijski časovi, novine i časopisi moraju uključivati mlade i afirmisati njihove talente u srpskim zajednicama u rasejanju, objašnjava naš sagovornik.

Latinsko pismo ujdurma Vatikana

– Ćirilica je ustavno, svečano, civilizacijsko intelektualno, pa, ako hoćete, i umetničko pismo srpskog, makedonskog, bugarskog i ruskog naroda (sa sopstvenom recenzijom i u duhu svakog od ovih naroda), a glagoljica, tzv. brzopis, svakodnevno pismo srpskog i drugih slovenskih naroda, pa i hrvatskog sve do polovine 18. veka, kojima su ispisani mnogi slovenski spomenici pismenosti, povesti i kulture još od 10. veka. Upotreba latinskog pisma na južnoslovenskim prostorima je ujdurma Papske kurije i Bečkog dvora, a koje su i Srbi i Hrvati zapadno od Drine naterani najraznovrsnijim, često zločinačkim ucenama, samo što su Hrvati brzo posle raskola u hrišćanstvu pristali da budu malj u rukama Vatikana da se Srbi polatine i pokatoliče i osvoje njihove teritorije, kategoričan je Baturan.

Čast je biti nacionalista

– Pametan čovek, sa integritetom svoje ličnosti, do tančina upoznaje svoj jezik i pismo i sve što je na njemu nastalo da bi se što bolje samospoznao i učvrstio u suštini sopstvenog bića i bića svoga naroda. Zalažem se za očuvanje srpskog jezika i pisma baš zbog toga što sam posve upoznat sa njegovom suštinom i što sam spoznao njihov značaj u civilizacijskom kodu naroda kome pripadam. Zalažem se za srpsko stanovište i srpski kulturni plan onako kako su ga videli Miloš Crnjanski, Slobodan Jovanović i Milo Lompar. A oni su ih videli baš onako kako su to još davno formulisali najumniji Francuzi, Nemci, Englezi, Amerikanci, Rusi, Kinezi…i kako ih njihovi narodi i države i danas sprovode. Ako su oni nacionalisti, čini mi čast da budem takav nacionalista.

Svoje imamo, tuđe koristimo

– U 20.veku Srbi su prihvatili nadnacionalno- jugoslovensko – osećanje kao svoje nacionalno; bezverje – ateizam i komunizam – kao svoju veru; miks jezik – srpskohrvatski – umesto svoga srpskog; latinsko jugoslovensko pismo – latinicu – a zapostavili svoje izvorno pismo – ćirilicu na kome je napisano sve što vredi u srpskoj kulturi, a i statut srednjovekovne države i svi državni zakoni i ugovori sa stranim državama. Nikada se u tzv. srpskim državama nije polazilo od srpskog stanovišta, niti je ikada izgrađen, a kamoli sprovođen srpski kulturni plan. Sa ovih izvornih srpskih nacionalnih stanovišta nisu se ni vaspitala ni obrazovala srpska dece i mladež, niti je ko promišljao o dalekosežnim posledicama dok su svi sistemi društva i države počivali na tuđim stanovištima i razvijani po tuđim kulturnim planovima, često i neprijateljskim, ističe naš sagovornik.