ZAPISI IZ DRAGOVOLjIĆA
VIŠE OD ŽIVOTA, MANjE OD MITA (8)

Piše: Budo SIMONOVIĆ

Smrtna presuda Župi

x Nakon ubistva austrijskog oficira Franja Ferjančića usledio je strašni pokolj u Dragovoljićima i Župi – sedam dana su posle sahranjivani pobijeni, a bilo je kuća u kojima nije ostalo muške glave

Za ilustraciju slike br. 32, 33, 34, 35 i 36

108+12+15

Upravo komitska grupa Radojice Vojinovića, u kojoj je, izgleda, bio i Stanko Ivanović Sabak (to mi je potvrdio i njegov sin Slobodan) i nekoliko moračkih i rovačkih komita sa Svetozarom Radovićem na čelu, sukobila se u decembru 1917. godine sa grupom od oko 15 austrougarskih žandarma, koji su bili poslati kao pojačanje i podrška švapskoj postaji u Župi. Do prve čarke žandarma sa jednom manjom grupom komita došlo je u blizini Krstovača, a kad je komitima u pomoć pritekla grupa Radojice Vojinovića i žandarmima zatvorila odstupnicu u Liverovićima, bilo je jasno da im nema spasa i izlaza… Komiti su sve tu zarobljene žandarme razoružali, svukli im uniforme i proterali ih prema Nikšiću, a zadržali su samo oficira Franja Ferjančića – rodom je bio odnekud iz Slavonije.

ŽMEĐUNAS:Osvetio sestru
Postoji više verzija šta je dalje bilo sa Ferjančićem. Po jednoj, koja se temelji na pesmi Hadži Radovana Bećirovića Trebješkog (i sam Bećirović je, inače, iako veoma mlad, jedno vreme bio u komitima, ali ne na terenu Župe), Ferjančić i njegovi žandarmi su pre sukoba sa komitima, na putu od Nikšića prema Župi presreli Milicu Vojinović, sestru Radojice Vojinovića. Kod nje su, izgleda, našli lekove i zavoje koje je nosila braći i njihovoj komitskoj družini. Pošto nije htela da kaže ko joj je u Nikšiću sve to dao i obezbedio, već je prkosno pljunula u cev Ferjančiću i ostalima, koji su joj podnosili oružje pod grlo i pretili, neko od njih je opalio i ubio je. Po drugoj verziji, po prilici bližoj istini (potpisniku ovih redaka to je svojevremeno potvrdio i Božo Golović iz Gračanice, koji je takođe nosio komitsku pušku, iako je bio još golobradi mladić), Milica Vojinović se zatekla na Krstovačama kad je počeo sukob komita sa švabama i tu je pogođena, možda i slučajno.
Bilo kako bilo, Radojica Vojinović je, izgleda, u prvi mah sa Ferjančićem postigao dogovor da mu oprosti život, pod uslovom da on oslobodi neke zatočene komite, jatake i taoce i da mu obezbedi potrebnu hranu i lekove. U tome je neko došao i kazao Vojinoviću da mu je od švapskih metaka poginula sestra jedinica. U Župi se do danas prepričava da je Ferjančić, kad je to čuo, samo zadrhtao, jer je znao da mu Vojinović to neće oprostiti i da se glave neće nanositi… Tako je i bilo. Komiti su likvidirali Ferjančića, kad se doznalo da je malo pre toga od austrougarskih metaka stradala Milica Vojinović, sestra komitskog četovođe Radojice Vojinovića, ali je time potpisana i smrtna presuda i Župi i cijelom tom kraju, jer je uslijedila strahovita i nemilosrdna švapska odmazda koju su naročito osjetili Dragovoljići, iako su stanovnici ovog sela u svemu tome bili, najblaže rečeno, ponajmanje krivi. Austrougarska komanda je naredila da se u selu, u kojem se nađe leš njihovog oficira pobiju svi pristasali muškarci, od mladića do staraca. Ferjančić je dva meseca kasnije, pošto je okopnio sneg, nađen na Ploči Dagovoljskoj, iako nije tu ubijen. Zbog toga, a možda i zato što je švaba doznao da je u ubistvu Ferjančića, izgleda, učestvovao i i komita Stanko Ivanović zvani Sabak iz Dragovoljića, usledila je stravična kasapnica. Samo u kući Kneževića na smrt su osuđena i pobijena 42 Dragovoljića, na čelu sa uglednim popom Milovanom Popovićem, koji je prkosno odbio švapski zahtev da se Ferjančić sahrani na dragovoljskom groblju, što je glave koštalo i njega i njegovog sina Kostadina (Ferjančić je sahranjen na nikšićkom groblju pored manastira, ali je neko prekopao njegov grob i od njega odavno nema ni traga, prim. B.S). A da je Stanko Ivanović Sabak učestvovao u smaknuću Ferjančića potvrđuje i Radovan Bećirović u svojoj pesmi: “Stanko Sabak iz Dragovoljića, Učesnik je smrti Ferjančića…” O ovom najtragičnijem događaju u istoriji Dragovoljića, pa i cele Župe Nikšićke, svakako je još verodostojnije sećanje savremenika, starine, nažalost već pokojnog Luke Babića, koje je pre petnaestak godina zapisao novinar Goran Bjelanović: – Ne znam ko ga je prenio u Dragovoljiće, ali kad je okopnio snijeg i kad su lešinari otkrili Verjančićevo tijelo, počeo je zulum kakav ovo selo ne pamti. Pokupili su sve muško od 14 do 80 godina i zatvorili u podrum kuće Kneževića. S njima i popa Milovana. Njega su mučili cijeli dan i noć. Tražili su da otkrije ima li sakrivenog oružja u selu, a izgleda da su ga primoravali i da Verjančića pokopa u crkveno groblje. On se nije dao. Muško je bio pop Milovan. Na kraju su ga ubili, a da im ništa nije popuštio. Poslije su izvodili jednoga po jednoga, mučili i ubijali pred kućom Kneževića. A jedan dio su poveli i ubili na Lukovo… Cvijeta Mrkić, majka profesora Mila Mrkića, koja je preminula prije sedam godina, bila je rodom upravo iz kuće Kneževića, koju su Austrijanci pretvorili u grozomorno mučilište i stratište. Do kraja dugog veka (umrla je u 94. godini) nije ispričala celu priču o ovom pokolju niti imala mirnog sna od strahote i traume koju je kao nejako dete tada doživela. Novinar Goran Bjelanović je svojevremeno zapisao tek nekoliko rečenica njenog škrtog kazivanja kako su joj švabe mučile i ubile oca Joša Šćepanova, kako su ga gonili da pije vrelu vodu i kako su ga pekli usijanim gvožđem: – Pokolj je to bio strašni. Kad su krvnici otišli, sedam dana smo sahranjivali poginule. Bilo je kuća u kojima nije ostalo muške glave, pa su se žene mučile, na volove vukle tijela da bi ih kako pokopali i kako dolikije sahranili. Poslije je naišla strašna glad i boleščina da pomori i ono što je preteklo. Samo ne daj Bože da neko vrijeme ikad više donese nešto tako…

ŽMEĐUNAS:Odmazda bez milosti
Opisujući pokolj koji se 18. februara 1918. godine dogodio u Dragovoljićima, hroničari su precizno zapisali kako je sprovedena ta nemilosrdna odmazda: “Uhapšeni Dragovoljićani, izmrcvareni mučenjem prethodnih dana, smrzavali su se u izbama i štalama. Sud je zasijedao u kući Kneževića. Svud okolo da ko ne pobjegne, bile su utrostručene vojničke straže. Vojnici su uvodili u Andrijinu kuću jednog po jednog uhapšenika. Oficiri su upisivali u spisak ime i prezime privedenog, ponešto bi ga i upitali, a onda mimikom i nekim znacima, međusobno saopštavali smrtnu presudu i davali znak vojnicima da osuđenog izvedu iz kuće. Pred kućom je u stolici sjedio ‘Arnaut Zef’, egzekutor – dželat. On je osuđenom, kad ga izvedu iz kuće, pucao s leđa u potiljak. Tijelo bi vojnici odmah odvukli iza kuće da ostali osuđeni Dragovoljićani ne vide prije smrti svoje ubijene komšije, braću i rođake…”

ŽMEĐUNAS:SUTRA:

Predanje u koje se i danas veruje

Magriva čuva tajnu

x Neobična vrsta trešnje nasred Dragovoljića, drvo kakvog nema nigde drugde u okolini, krije veliku tragediju dve porodice koje su nekad ovde živele

Priča o Ferjančiću

Nedavno preminuli pesnik Momir Vojvodić mi je ispričao da je svojevremeno od svog komšije i prijatelja Novice Čečovića čuo priču kako je pri povratku iz austrougarskog ropstva u zloglasnom logoru Nađmeđer, u Slavoniji, nabasao na kuću Ferjančića. Zatekao je osam sestara u crnini koje su ispričale da im je u Crnoj Gori poginuo brat jedinac – oficir Franjo Ferjančić. On u tom trenutku, naravno, nije ni pojma imao o kome se radi i tek kad je dospeo u Gornju Moraču saznao je kako je i gde ubijen Ferjančić – da mu je glavu skinuo Radojica Vojinović da bi osvetio sestru Milicu, jedinicu među osam brata, i kakva je strašna kazna zbog toga stigla Dragovoljiće i Župljane.

Vilinska lepota

Hadži Radovan Bećirović – Trebješki je o ubistvu Ferjančića i pogibiji komite Radojice Vojinovića izvio opširnu deseteračku pjesmu u kojoj su svakako najlepši stihovi posvećeni Vojinovićevoj poginuloj sestri Milici: “E kakva je stotinu joj jada! Divna stasa a bijela vrata, Ima osam u hajduke brata!… Rodom bješe od kuće krvave, Zamotala kosu oko glave, A po kosi crni veo nosi, Za slobodom i srpskijem rodom.
Vjeđe crne, oči grahoraste, A nešto joj u njedrima raste. Nije vila da joj rastu krila, Nego dojke pelivan đevojke. Uz prsi joj vezena ošvica, A pod grlom srebrna koščica; Po košulji od tanka ćenara Crnogorska đeisija stara, Sve sukneni skerlet od ovaca, Od tankije ručnije konaca,
A opanci od volujske kože, Soj đevojka ljepša bit ne može. Zgodna kao nagorkinja vila, A uzočas isprošena bila, Za hajduka Vujović Blagotu,
Ali sve je tajna u životu…”