51-01
59 + 12 + 14 + 15

KO JE MILOŠ ŠUPICA, NASTANjEN U STOKSTONU U KALIFORNIJI, HUMANISTA ZA KOJEG ZNAJU U VIŠE OD 20 ZEMALjA SVETA

Otac srpske ratne siročadi

Osnivač HO Spasimo srpsku decu već četvrt veka pomaže sunarodnicima u otadžbini, pomaže srpsku siročad, organizuje stipendije za njihovo školovanje i odbija da govori o svojim dobročinstvima

Miloš Šupica, poznati američki humanista iz Stoktona u Kaliforniji, osnivač Humanitarne organizacija Save Serbian Children (Spasimo srpsku decu), nedavno je došao u Beograd sa velikim kontingentom pomoći za najugroženija poplavljena područja u Srbiji i Republici Srpskoj.
O svojim dobročinstvima nerado govori, jer ih, kako napominje, ne čini zato da bi se o njemu pisalo, već da bi priskočio u pomoć tamo gde je neophodno, a za priču nema uvek ni vremena.
– Humanitarne potrebe su nesagledive i nema se kad dangubiti. Dobro znam šta je glad, beda i nemaština. Iskusio sam je u najranijoj mladosti i znam koliko ljudima u nevolji znači pomoć i saznanje da neko misli na njih – kaže Šupica, koji je boravak u Beogradu iskoristio i da poseti beogradsko Dopisništvo “Vesti”.
Priča da u SAD živi od 1. maja 1957. i da je dve godine ranije pobegao iz Titove Jugoslavije.
– Tad jugoslovenske granice nisu bile otvorene, morao sam krišom da odem. Do 10. juna 1955. živeo sam u rudarskom Kostolcu, završio srednju školu, zaposlio se. I ubrzo uverio da za mesečnu zaradu mogu da kupim samo jedne cipele ako ceo mesec gladujem. Imao sam 19 godina i rešio da bežim u inostranstvo, na Zapad, po svaku cenu. Zaputio sam se u Sloveniju, stigao u Jesenice. Odatle, pešačeći preko planinskih bespuća i krijući se od graničara, domogao sam se Klagenfurta. Tu sam se registrovao, još su Englezi držali Austriju u to vreme. Ostao sam nekoliko meseci radeći kod seljaka na farmi. Shvatio sam da je to isto, ako ne i gore nego u Titovoj Jugoslaviji. Povezao sam se sa nekim ljudima u Nemačkoj i tamo stigao krajem 1955. Potpisao sam ugovor da utovarujem ugalj u rudniku dve godine i posle toga se ukazala mogućnost da emigriram u Ameriku – priseća se naš sagovornik.
U Klivlendu je nastavio školovanje, ali fakultetsku diplomu nije stekao.
– Na univerzitetu sam bio kao onaj lenji Gaša, sve započinjao, a ništa završio. Silno sam se obradovao kad je tri godine posle mene u SAD došao brat iz Francuske. On je bio automehaničar i otvorili smo radionicu za popravku auta. Uz brata sam ispekao zanat, vremenom samostalno otvorio nekoliko automehaničarskih radionica u Kaliforniji, trgovao i autodelovima. Sa suprugom Barbarom, anglikanskog porekla, izrodio sam i podigao dva sina i ćerku, unučad mi već studenti, a ja sam se pre četiri godine penzionisao – ispoveda se Šupica.
Raspadom SFRJ, njegova prva aktivnost bila je da pomogne u novčanom zbrinjavanju srpske ratne siročadi.
– Od sveštenika Mikića sam dobio 35 imena dece iz Republike Srpske, čiji su očevi poginuli, pa sam zamoljen da im obezbedim stipendije od 30 dolara mesečno dok ne završe školovanje. Vremenom je, na našu nesreću, broj siročadi rastao. Druga faza je bila da srpske ranjenike prebacujemo na lečenje u Ameriku. Tu je u prvi mah bilo poteškoća. Obezbedio sam besplatno lekare i bolnice, ali su problem postale vize za ulaz u SAD. Nećete mi verovati, ali tu mi je pomogao predsednik Klinton. I mesec dana posle njegove intervencije, prva grupa ranjenika je stigla. Ukupno ih je bilo oko 160, a u svojoj kući sam negovao njih 27. Do doktora sam dolazio tako što sam im popravljao automobile, a oni se meni revanširali.
Na isti način Šupica se povezao i sa kompanijom koja je po Americi razvozila medicinski potrošni materijal.
– Uskoro bi trebalo jedan kamion tog materijala da stigne u Banjaluku. Do sada sam poslao oko 100 velikih kontejnera pomoći. U Srbiju i Srpsku ukupno 49, a u 16 drugih zemalja sveta 48 kontejnera. Slao sam pomoć u Jamajku, Ukrajinu, Gruziju, Vijetnam, Etiopiju, Filipine.

Radmila LONČAR

Kako su nas Hrvati iskoristili

Raspad SFRJ, kaže on, u prvi mah ga je “strašno iznenadio”.
– Živeo sam 19 godina u toj Jugoslaviji gde je svakodnevno forsirano bratstvo-jedinstvo i bio sam zaprepašćen građanskim ratom na njenom tlu. Ali, kad sam počeo da analiziram prošlost i prisećam se da sam za vreme emigrantskih dana još u Austriji i Nemačkoj više puta se uverio kako su hrvatski emigranti već tada bili organizovani i ujedinjeni oko ideje ponovnog stvaranja NDH i da su radi toga bili spremni da uđu u rat protiv Srba, puklo mi je pred očima. Bili su i ostali ekstremisti. Ipak, ne mrzim ih iako su oni nas Srbe iskoristili za svoje ciljeve, prvo da se oslobode tereta gubitnika u Prvom i Drugom svetskom ratu, a zatim nas poslednjim građanskim ratom proterali iz Hrvatske, iako te prostore vekovima naseljavamo – kaže Miloš Šupica.

Život ispunjen kontejnerima

On je unazad 25 godina, koliko se bavi humanitarnim radom, sunarodnicima u otadžbini dopremio 49 kontejnera robne pomoći, a donirao je i ugrožene u još 16 zemalja sveta, gde je poslao oko 48 kontejnera. Unazad četvrt veka organizovao je, takođe, stipendije za srpsku siročad koja su ostala bez roditelja u krvavom raspadu SFRJ, dovodio u Ameriku na lečenje mališane, žene i starce, ali i srpske vojnike, ranjene u tim ratnim sukobima. Zdravstvenim ustanovama na srpskim teritorijama bivše SFRJ darivao je ogromne količine medikamenata i medicinskog potrošnog materijala, poklanjao ambulantna kola i mobilne pokretne zdravstvene ordinacije, opremao škole i obdaništa, veterinarske ambulante…

Umesto darivanja, pomažu nevoljnike

– Srbi u Americi povremeno se uključuju u moje dobrotvorne aktivnosti, ali je to i malo i sporadično. Neki me tapšu po ramenu s rečima: “Bravo, Miloše, što pomažeš”, ali ne kažu da i oni hoće da se uključe, a znam da su dobrostojeći. Ima doduše onih koji daju skromne donacije ili volonterski pomognu svojim radom, ali i Srba koji me pitaju koliko ću ih platiti ako pomognu. Kad im kažem da je reč o humanosti i dobrotvornom radu, da zato moja humanitarna organizacija Spasimo srpsku decu nikom ništa ne plaća, čak ni kafu, već da sva sredstva usmerava isključivo na pomoć, takvi mi se više nikad ne jave.
– Sunarodnicima širom dijaspore preporučio bih da umesto međusobnog porodičnog darivanja o praznicima i rođendanima, taj novac usmere u humanitarne svrhe i pomognu nevoljnike. Moja familija tako radi već godinama i svi smo zadovoljni. Srce nam je puno kad znamo da činimo dobro delo, umesto da novac trošimo na prolazne materijalne darove.