51-01
60 + 10 + 12 + 5 + 16
NEPRAVDA ČOVEČANSTVA PREMA SRPSKOM NAUČNIKU KOJI JE ZADUŽIO SVET
Tesla zakinut za Nobelov venac
Dr Mark Sajfer, u svojoj knjizi “Čarobnjak: život i vreme Nikole Tesle – biografija jednog genija”, zapitao se zašto takav veličanstveni mislilac “nikada nije dobio Nobelovu nagradu, i pored toga što je bio nominovan”
Čuveni “Njujork tajms” pohitao je da pre svih, šestog novembra 1915. godine, na svojoj naslovnoj stranici izvesti da su Nikola Tesla i Tomas Alva Edison, dvojica najljućih suparnika u višegodišnjem “ratu struja”, ovenčani Nobelovom nagradom za fiziku. Ispostaviće se, nažalost, da je izvor vesti, dopisnik londonskog “Dejli telegrafa” iz Kopengahena, uveliko zabrljao, a naš slavni preteča požurio da zavodljivu novost prosledi bankaru Džonu Pirpontu Morganu mlađem koji ga je novčano pomagao u nekim poduhvatima.
Da li je više od ma kog drugog naučnika u istoriji zakinut onaj koji je svojim genijalnim zamislima i ogledima, možda, najviše zadužio čovečanstvo? Hoće li se iko poduhvatiti ogromnog zadatka da ispravi jednu od najvećih nepravdi počinjenih u nauci i učinjenih u ime nauke? Zar je moguće da u Srbiji niko nije znao za toliku nepravdu nanesenu čoveku koji joj i dan-danas svuda pronosi slavu? – pitanja su koja postavlja u svom istraživačkom tekstu beogradska “Politika”, a prenose mnogi srpski mediji.
Vrsni znalac i poznavalac, dr Mark Sajfer, u svojoj knjizi “Čarobnjak: život i vreme Nikole Tesle – biografija jednog genija”, utemeljenoj na doktorskoj disertaciji na istu temu, zapitao se zašto takav veličanstveni mislilac “nikada nije dobio Nobelovu nagradu, i pored toga što je bio nominovan”. Proučivši podrobno zaostavštinu koja se čuva u “Muzeju Nikole Tesle” u Beogradu, u Institutu Smitsonijan u Vašingtonu i na Kolumbija univerziteta u Njujorku, napisao je da se ni Nikola Tesla, ni Tomas Alva Edison nikada nisu okitili nobelovskim vencem. I sam začuđen što dvojica nenadmašnih pronalazača nisu postali slavodobitnici najuglednijeg naučnog odličja, zaključuje: “Može se reći da je neverovatno da ni jedan od njih dvojice nikada nije dobio i da niko iz tog doba nije otkrio koji se razlog krio iza tog čudnog istorijskog hira”.
Pobednicima su 1915. proglašeni otac i sin, Viljem Henri Brag i Lorens Henri Brag. Ni u arhivi Kraljevske akademije (Švedske) nema podatka da je Nikola Tesla bio među budućim slavodobitnicima, međutim dva glasa (brojevi 33 i 34) nedostaju u svojim fasciklama. Šta se u tim koricama nalazilo?
Dva su golicljiva i nerazjašnjena pitanja u vezi s doprinosom Nikole Tesle fizici: otkriće rendgenskih zraka i otkriće elektrona. Nije li, baš, on pretekao i Vilhelma Konrada Rentgena i Džozefa Džona Tomsona?
Otkriće elektrona 1896. koje se, kao što se zna, pripisuje Džozefu Džonu Tomsonu još više golica znatiželju. Pet godina ranije Nikola Tesla je, kako navodi akademik Vladimir Par, u časopisu “Ilektrikal endženir” obznanio rezultate svojih eksperimenata sa električnim pražnjenjem u vakuumskoj cevi koje je protumačio kao delovanje električno nabijenih čestica.
Na članak je stigla oštra osuda pomenutog budućeg nobelovca, na šta mu je naš naučnik smesta uzvratio rečima: “Opažena pojava je posledica kretanja malih električnih nabijenih čestica koje se velikom brzinom sudaraju s molekulima razređenog gasa”. U ponovljenim ogledima Džozef Džon Tomson je, upravo, dokazao da postoje naelektrisane čestice kakve je Nikola Tesla opisao, nazvao ih je elektronima i okitio se nobelovskim odličjem.
Godine 1893. napravio je rubinski uređaj koji je električnom strujom pobuđivao i ispuštao svetlosni zrak tanak poput olovke. Naprava je po ustrojstvu ličila potonjem rubinskom laseru, pa je sasvim razumljivo pretpostaviti da je Nikola Tesla dobio, u stvari, laserski snop svetlosti. A možda su “zraci smrti”, kojima se hvalio pred radoznalim novinarima, bili laserski zraci?
Možemo li se nadati da će se neki nepristrasni naučnici u 21. veku latiti velikog zadatka da preispitaju, barem, pojedine učinjene mu nepravde i označe pravog tvorca i pronalazača ovih nezaobilaznih otkrića?
Zanimljivo je da je Guljermo Markoni nagrađen 1909. godine za pronalazak radija. Uprkos činjenici da je nadležni američki sud 1943. patentna prava dodelio našem slavnom velikanu, Nobelova fondacija nikada nije preispitala svoju prvobitnu odluku.
E. V.
Neumoljivi Komitet
Zaljubljenik u delo i život “oca elektriciteta”, Mark Sajfer otkrio je da je Nikolu Teslu tek 1937. nominovao profesor Feliks Erenhaft iz Beča, koji je prethodno kandidovao i Alberta Ajnštajna, pozvavši se na statut Nobelove fondacije da se mogu nagraditi starija dela, ako je njihov značaj sagledan u novije vreme. Pod tim je podrazumevao otkriće visokofrekventnih struja i obrtnog magnetnog polja. Nobelov komitet je odbacio preporuku uz obrazloženje da su ti pronalasci, iako genijalni i prethodnica elektrotehnike, ostvareni četiri decenije ranije.
Danas nije redak slučaj, kao što je poznato, da se dostignuća koja su izdržala probu vremena zadocnelo nagrade.
Da li je Rentgen znao za Tesline oglede?
Srpski naučnik je još 1894. uočio da se zatvorene fotografske ploče, smeštene pokraj katodne cevi, oštećuju, i smesta je posumnjao da je to posledica nekakvog zračenja, što je na nekoliko mesta potvrđeno. Kada je valjalo da svoja saznanja uobliči, početkom 1895. zapalila mu se laboratorija i izgorela do temelja. Čekajući da ponovo počne sa istraživanjem, razočarao se doznavši da je krajem te godine Vilhelm Rentgen objavio svoje otkriće istih nepoznatih zraka. Nikola Tesla je brže-bolje pohitao da svoja saznanja obelodani u časopisu “Ilektrikal rivju”, a potom u još nekoliko članaka koji ih podrobno opisiju. Sudbina se, opet, umešala: Nobelova nagrada za fiziku otišla je u druge ruke. Možda je Vilhelm Rentgen znao za oglede “ličkog Prometeja”, ali to nikada nećemo saznati.
Deset neiskorišćenih šansi
Kao grom iz vedra neba odjeknulo je krajem 2007. veoma utemeljeno traganje poznatog fizičara i člana Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (HAZU), Vladimira Para, da je Nikola Tesla nobelovski lovor trebalo da ponese, najmanje, deset puta.
Prethodnik velikih pronalazaka
Nikola Tesla je i drugim svojim izumima prethodio velikim pronalascima koji su overeni najblistavijim naučnim priznanjem. Tako je 1903. osmislio radar koji je napravljen tek 1937, a iste godine je obelodanio zamisao za elektronski mikroskop na čije se pojavljivanje čekalo 28 leta. Ideju za akcelerator (ubrzavač) snopova naelektrisanih čestica izložio je 1891, a prvi linerani napravljen je 1932. Nadaleko oglašenim kosmičkim zracima iz 1897, svakojako predstavljanim u javnosti, predskazao je potonje eksperimentalno otkriće iz 1912.
A u sledeća dva poduhvata je toliko iskoračio ispred svojeg vremena, da je to naprosto zadivljujuće: 1899. je nagovestio indukovanu radiokativnost koja je izvedena 35 godina kasnije, a 1893. je najavio spravu nalik laseru na čije se otelotvorenje čekalo do 1960. I neupućenima je jasno da je, govoreći da slike koje nam se priviđaju izazivaju refleksno delovanje mozga na mrežnjaču – što je najuopštenija predstava televizije – obelodanio kudikamo pre ostalih. Bio je ubeđen da je takvo tehnološko čudo, koje je nazvao televizija, ostvarljivo.
