51-01
65 + 33 + 10 + 15 + 11

FOND “SPASIMO SRPSKU DECU” IZ KALIFORNIJE OBELEŽAVA DVE DECENIJE USPEŠNOG RADA

Korist unesrećenima 80 miliona dolara

Za prethodnih 20 godina uspeli smo da vratimo osmeh na lica 20.000 dece, kaže Predrag Karasović zadužen za odnose sa javnošću i koordinator projekata Fondacije u Srbiji i Srpskoj

Predrag Karasović iz Beograda pripada Humanitarnoj organizaciji “Spasimo srpsku decu”, koja postoji i uspešno radi već dve decenije. Od maja ove godine zadužen je za odnose sa javnošću, a istovremeno je i koordinator za projekte koji se ostvaruju u Srbiji i Republici Srpskoj. Trenutno boravi u SAD, radi obrade i prikupljanja materijala za pisanje knjige o prvih 20 godina rada ove humanitarne organizacije.
– Svakako da najveći uspeh, koji je Humanitarna organizacija “Spasimo srpsku decu” ostvarila u prethodnih 20 godina. jesu nasmejana lica preko 20.000 dece kojima je pružena neka vrsta pomoći – kaže Karasović.
x Objasnite malo šire istorijat i ulogu ovoga fonda u pomoći srpskoj deci?
– Nakon početka ratnih dejstava u Bosni, početkom 90-ih, veliki broj Srba u dijaspori je osetio potrebu, ili bolje reći dužnost, da pomogne svom narodu u otadžbini u svim zemljama u kojima je živeo i još uvek živi srpski živalj. Naš zemljak Miloš Šupica iz ličkog mesta Plaški, koji je 1957. godine emigrirao u SAD, inicirao je stvaranje Fonda za pomoć srpskoj deci (ali i ostalima) u okviru srpskog pravoslavnog hrama Uspenja presvete Bogorodice u mestu Fer Oks u Kaliforniji. Prve podatke u vezi sa ovom pomoći Miloš je dobio od sveštenika Mihajla Mikića iz Indijanapolisa u Indijani, koji mu je početkom 1993. godine prosledio spisak 37 dece čiji su očevi poginuli u vazduhoplovstvu Vojske Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Miloš je uspeo da dogovori sa parohijanima da svako od njih u narednih dve do tri godine, sa 30 ili više dolara mesečno, stipendiraju jedno do dvoje dece. Ali, već nakon nekoliko prvih meseci uplate su počele da kasne. Onda je počeo da traži prijatelje Amerikance (sa kojima je bio u kontaktu kroz auto-servis koji je vodio sa suprugom Barbarom) koji bi mu pomagali u tome. Nakon što se deo parohijana usprotivio što donirana sredstva idu u crkveni a ne u Fond za decu, tadašnji paroh Dobrivoje Milunović predlaže da osnuje poseban fond izvan crkve. Iako iznenađen i donekle uvređen tom odlukom, Miloš (koji je u to vreme bio potpredsednik njihove crkvene uprave) 1994. menja ime Fonda u “Save Serbian ćildren”, registrujući ga kao humanitarnu organizaciju sa sedištem u Stoktonu, u kome je i živeo sa porodicom.
x Kako Fond funkcioniše, odnosno da li je samo za Severnu Ameriku, ili je globalnih razmera?
– Organizacija “Spasimo srpsku decu” od samog početka funkcioniše 100 odsto na volonterskoj osnovi. Ni jedan cent prikupljen za slanje pomoći u otadžbinu nije upotrebljen za pokrivanje troškova njenih članova. Svi, uključujući i njenog osnivača i predsednika Miloša Šupicu, sami plaćanju svoje troškove avionskih karata, smeštaja u hotelima, iznajmljivanja automobila, telefonskih računa, štampanja materijala…
x Da li je to jedini fond ovakve vrste ili ih ima više i u čemu je razlika?
– Može se reći da na teritoriji SAD pored organizacije “Spasimo srpsku decu” jos dve humanitarne srpske organizacije ozbiljno rade. Jedna od njih je “Lajf lajn” (Lifeline) humanitarna organizacija, pod patronatom princeze Katarine Karađorđevic. Druga je predstavništvo beogradske humanitarne organizacije “Srbi za Srbe” u Čikagu. Nedavno je u SAD počela sa radom i organizacija mladih Srba iz Kanade pod nazivom “28. jun”. Članovi naše organizacije koriste dugogodišnja poznanstva i kontakte sa velikim brojem američkih doktora i bolnica, kao i sa proizvođacima i dobavljačima prvenstveno medicinske ali i ostale opreme i materijala. Snagom svojih argumenata i besprekornom istorijom dosadašnjeg rada uspevamo da ih ubedimo da nam besplatno pruže usluge, materijal i opremu. Za prethodnih 20 godina uspeli smo da sa prikupljenih manje od pola miliona dolara ostvarimo korist za primaoce pomoći u vrednosti od 80 miliona dolara. Priznaćete, dobar posao. Slično nešto bi verovatno mogle i ostale naše humanitarne organizacije da postignu, ukoliko bi radile na taj način – kaže na kraju razgovora Karasović.
Vojo MAČAR

PRIMER KOJI SE NE ZABORAVLjA

Mladi Jokići opet hodaju

Jedan od najupečatljivijih primera pomoći je poduhvat da 1998. godine na lečenje u Kaliforniju dođu tada devetogodisnja Miladinka i njen osmogodisnji brat Mladen Jokić. Njima je ustaški terorista godinu dana ranije, dok su večerali sa članovima svoje porodice, ubacio ručnu bombu u sobu. Majci je utroba izletela iz trbušne duplje, otac je bio pogođen sa 30 gelera a Mlađu je deo granate pogodio u butinu i u unutrašnji deo noge kod lista. Miladinku je deo granate pogodio u žile iza pete i pokidao ih. Svi su bili prebaceni helikopterom na VMA u Beogradu. Brat i sestra su posle nekog vremena prebačeni na Univerzitetsku dečju bolnicu u Tiršovoj ulici u Beogradu, gde su nakon nekoliko meseci lečenja dr Parabucki i njegov tim predložili da im se amputiraju njihove povređene noge. Nakon gostovanja Šupice na televizijskoj stanici u Bijeljini, majka Milena je uspostavila kontakt sa njim. Svojim zalaganjem Miloš je uspeo da deci obezbedi besplatne operacije u Kaliforniji.
Prvih nekoliko nedelja Miladinka i Mladen su sa majkom boravili kod porodice Fuštar u Los Anđelesu a narednih godinu dana u domu porodice Šupica. Miladin je u Srajnerskoj bolnici u Sakramentu proveo više od dva meseca dok mu doktori nisu izlečili infekciju i ispravili nogu, tako da danas normalno hoda. Trenutno studira na Univerzitetu u istom gradu i radi u jednoj prodavnici namirnica. Miladinka je bila operisana u Demeron bolnici u Staktonu u kojoj joj je doktor Viktor Meko sa grupom drugih doktora obavio operaciju dan pre americkog Dana zahvalnosti (26. novembra 1998. godine). Novine “Stackton Record” su to opisale u članku na kompletnoj prvoj i trećoj strani. Miladinka je završila školu i radi u bolnici u Sakramentu kao operator za rentgenska snimanja. Videla se sa svojim dobrotvorom Milošem ovoga leta kada mu je pomagala da se pregleda i spakuje pošiljka jednog kontejnera potrošnog medicinskog materijala za Univerzitetsku kliniku Kliničkog centra u Banja Luci.

Dug spisak dobročinstava

Najčešće je pomagano deci podelom nove garderobe, omogućavanjem njihovog besplatnog lečenja u SAD-u, renoviranjem škola i opremanjem bolnica. širom gradova Srbije (uključujući i teritoriju Kosova i Metohije) i Republike Srpske dopremljena je ponajviše medicinska pomoć u 50 kontejnera veličine 12 metara.
“Save Serbian ćildren” je uz to poslala kompletno opremljenu zubarsku mobilnu ambulantu u Kraljevo, vozilo hitne pomoći za zdravstveni centar u Milićima, obnovila kompletno veterinarsku ambulantu u Ranilugu na Kosmetu, osnovnu školu u Vlasenici.

Šupica ubedio Klintona

Ranjenici iz Bosne posredstvom IOM-a (Međunarodna organizacija za migracije) dolazili su u SAD na besplatno lečenje. To su uglavnom bili Muslimani i Hrvati. Na spiskovima koji su stizali iz Evrope nije bilo ranjenih Srba. Miloš Šupica počinje da lobira u Kaliforniji i dobija potvrdu 29 doktora i tri bolnice da će besplatno lečiti i ranjenike i obolelu srpsku decu koji budu došli. Ali, Srbi su smatrani neprijateljima Amerike i nije im u to vreme bio dozvoljen dolazak na lečenje u SAD.
Kada je Klinton držao govor u vojnoj bazi u Sakramentu, Miloš je odlučio da ga zamoli da promeni taj propis. Nakon kraćeg razgovora uspeo je da dobije njegovo obećanje. Nakon mesec i nešto dana stigao je odgovor iz Bele kuće u kome se obaveštava da je propis promenjen, kako je Miloš tražio. Prva grupa od osam ranjenika stiže u Ameriku avgusta 1994. godine.

Lična pomoć ranjenicima

Do sada je Miloš uspeo da obezbedi besplatno lečenje 130 srpskih ranjenika od kojih je 27 bilo u njegovoj kući. Čim se završilo lečenje jednih, pravljen je plan za dolazak drugih četiri ili koliko god je u tom trenutku bilo slobodnih mesta. Supruga Barbara im je kuvala, prala veš, pomagala oko korišćenja kolica (ranjenici su bili bez jedne ili obe noge), kupovala novu odeću i drugo. I sve to od ličnih porodičnih prihoda. Ni jedan cent nije uziman od sredstava koja su bila skupljena u fondu. Deo novca koji je prikupljen kroz fond je bio čuvan i pri povratku ranjenika u otadzbinu davan im da ponesu kući.