Admiral u penziji Boško Antić, dugogodišnji načelnik Škole nacionalne odbrane, ističe da je bitka na Košarama, kodnog naziva operacija “Strela”, bila pokušaj kopnene invazije NATO.
– Kada agresor nije ostvario svoj plan da, kako je tvrdio, uništi za 72 sata Vojsku Jugoslavije, bio je primoran da krene u vazdušno-kopnenu bitku, poznatu kao “Strela”. Ova operacija je izvedena u dve etape: prva, pokušajem prodora preko Morine i Košara prema Đakovici, odakle bi dejstva preneo prema Peći, prevoju Troja i Prizrenu; druga, preko Paštrika i dolinom Belog Drima ka Prizrenu, odakle bi dejstva preneo prema Suvoj Reci, Orahovcu i Đakovici – kaže Antić.
Bili smo spremni
Naglašava da je Generalštab VJ i pre 24. marta 1999. imao više pripremljenih mogućih scenarija napada NATO i da je pokušaj invazije preko Košara i Paštrika bio jedan od njih.
– Ta varijanta detaljno je razrađena u Školi nacionalne odbrane na Komandnoštabnoj ratnoj igri “Obuka ’97”. Procena da bi agresija mogla uslediti na ovaj način bila je ispravna. Očekivalo se da će glavni pravac biti na tzv. Bakalijevom putu, koji od karaule Morina vodi ka Đakovici. Kada je, nakon rata u Generalštabu napravljena detaljna analiza ustanovljeno je da smo u čak 85 odsto slučajeva tačno predvideli njihove vojne udare – otkriva Antić.
Bitka na Košarama počela je 9. aprila 1999. na granici Srbije i Albanije i frontu između karaula Košare i Morina.
Potpukovnik Dragutin Dimčevski kaže da je gotovo nemoguće da izdvoji najdramatičnije događaje zato što su se tokom tih 67 dana ređali – jedan za drugim.
Najžešće na naše praznike
– Veoma je teško da izdvojim najteži događaj, za mene su se najtragičniji događaji odigrali na početku napada, od 9. do 11. aprila, a zatim od 1. do 6. maja. Zapravo, najžešći napadi su po pravilu bili na naše verske praznike. Napad na Košare je počeo na Veliki petak, a 11. aprila, na Uskrs, goreli su nebo i zemlja. Tada smo imali izuzetno teške borbe i najveće gubitke. Samo u tom danu je poginulo osam boraca, jedan oficir i sedmorica vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka. Istog dana je ranjeno ili povređeno deset boraca – priča Dimčevski.
Ističe da ti gubici nisu uspeli da slome borbeni moral graničara.
– Upravo suprotno. Ovi gubici nisu nam umanjili borbeni moral, već su nas podstakli na veću odlučnost da istrajemo u toj neravnopravnoj borbi u odbrani rejona Košare. Mi smo svojom osposobljenošću, obučenošću, upornošću, istrajnošću – izvršili zadatak, zaustavili neprijatelja na granici i naneli mu gubitke i time vojnički odbranili otadžbinu – naglašava Dimčevski.
Nismo poraženi
Dimčevski je, kaže, najviše ponosan na činjenicu da srpska vojska te 1999. na granici sa Albanijom nije vojnički poražena.
– Mi vojnički nismo poraženi. I danas posle toliko godina analiziram odluke koje sam donosio u borbi. Zaključak je da sam ispravno postupao i isto bih uradio ako zatreba. Veoma sam ponosan i mogu da odam priznanje saborcima da nismo osramotili pretke, a da potomci imaju razloga da nas se sećaju – naglašava Dimčevski.
Odbijen prvi nalet
– Nakon dejstva u rejonu karaule Morina, agresor je, bez artiljerijske podrške, napao naše graničare na objektu Maja Glava i kod graničnog kamena C4, a dejstvovao po objektu Rasa Košares i tt. 1.385 žestokom minobacačkom i vatrom artiljerije sa teritorije Albanije. Na Maja Glavi kod graničnog kamena C4 graničari pod komandom vodnika Ivana Vasojevića hrabro su prihvatili prvi nalet terorista i naneli im velike gubitke. Na objektu Glava, od graničnih kamena C3/4 do C3/6, graničari borbene grupe kojom je komandovao vodnik Saša Radojević, na dobro utvrđenim i maskiranim položajima, spremno su dočekali prvi napad terorista i naneli im velike gubitke. Grupa graničara, sa desetarom Šarcem, iznenadila je teroriste koji nisu znali za njihov položaj, i vatrom, sa bliskog odstojanja, odbila prvi napad nanoseći im velike gubitke – navodi Antić samo neke detalje prvog dana bitke na Košarama.
Napadi i pre 1999. godine
Potpukovnik Dragutin Dimčevski ističe da su graničari u ovom delu međe sa Albanijom bili suočeni sa napadima terorista i mnogo pre početka NATO agresije.
– Od druge polovine 1997. zbog konfiguracije terena u ovom delu državne granice počelo je ilegalno prebacivanje oružja i ljudstva koje se u Albaniji obučavalo u više vojnih kampova. Sve smo to znali, pa smo ubrzo prešli na pojačano obezbeđivanje državne granice, a zatim i na njeno dubinsko obezbeđivanje. Naši graničari su svakodnevno bili na osmatračkim i zasednim mestima, u patrolama i osmatrali zagranično područje na teritoriji Albanije. To je posebno bilo izraženo tokom cele 1998. godine koja je za nas skoro bila ratna godina – navodi Dimčevski.
Podseća da je samo od 16. aprila 1998. pa sve do 24. marta 1999. godine sprečen veliki broj ilegalnih prelazaka, a zabeleženo je i više od 60 graničnih incidenata i napada na graničare.
