Mimo neslavnog završetka američkog rata u Avganistanu, koji se uzima kao krajnja konsekvenca 11. septembra, stanje na “velikoj šahovskoj tabli” je doživelo i druge promene. Unipolarni svet na početku veka ustupio je mesto multipolarnom, a Kina i Rusija su značajno veća konkurencija Vašingtonu nego što su bile, u toj meri, da mogu da realizuju jednostrane poteze, bez straha od vojne odmazde. Putinova specijalna operacija u Ukrajini je najsvežiji vojni primer toga, a projekat Pojas i put kineskog predsednika Si Đinpinga, pritajeniji ali i postojaniji prkos interesima SAD u Aziji, do nivoa da ga neki zvaničnici Pentagona nazivaju kineskim imperijalizmom.
Ipak, i pored toga što tradicionalni oponenti sustižu SAD u pogledu ekonomske i vojne moći, sve više im osporavajući globalno vođstvo, to ne znači da će se Vašington lako odreći mesta jednog od glavnih kreatora odnosa u svetskoj geopolitičkoj areni. Kako bi to sročio jedan od značajnijih arhitekata američke spoljne politike 20. veka, Zbignjev Bžežinski: “Američka nadmoć će biti okončana ranije nego što Amerikanci veruju, a kasnije nego što se njeni neprijatelji nadaju.”
Spolja gledano, strateško iznurivanje Kine i Rusije je danas mnogo važnija stvar za SAD nego što je to bilo u prvim godinama 21. veka. Konsolidacija postsovjetskog prostora, izvršena pod čeličnom pesnicom Vladimira Putina, svrstala je Rusiju u red najvećih sila sveta, s daleko većim potencijalom da pomrsi račune hegemonu nego što je mogla u vreme kada su sve pozicije bile uzdrmane zbog nesrećnog predsednikovanja Borisa Jeljcina. Aktuelni događaji u Ukrajini to ubeđivo potvrđuju.
Kina, najveća svetska privreda, teži da industrijsku moć valorizuje kroz vojno i političko prisustvo svuda gde je to u stanju da uradi, sve više osporavajući globalno vođstvo Amerike.
Trzavice između ove dve nuklearne sile nigde nisu izraženije nego u slučaju Tajvana. Ako je suditi po zveckanju oružjem u Južnom kineskom moru i velikim vojnim vežbama u kojima učestvuje puno ratnih brodova i aviona, a kojima Peking izražava nezadovoljstvo zbog američke diplomatske ofanzive na Tajvan, svet ne bi trebalo da bude iznenađen još jednim ratom kome će se znati početak, ali ne i kraj.
Strateška slagalica
SAD su, uključivanjem Portugala, Španije, Italije, Grčke i Turske u NATO, stavljanjem Japana pod taj vojni kišobran, pacifikujući Pakistan, ratujući u Koreji i Vijetnamu, flertujući sa Saudijskom Arabijom i Izraelom, na vrlo sistematičan način sprovodile ideju opkoljavanja neprijatelja sa svih strana. Deo te strateške slagalice nedvosmisleno čini i Avganistan, koji se geografski može svrstati u srednju Aziju, ali koji u političkim konfiguracijama, predstavlja jezgro Bliskog istoka.
Iscrpljivanje neprijatelja
Treba podsetiti da je strategija zapadnih saveznika tokom celog doba tihe konfrontacije sa SSSR-om bila u opkoljavanju, zadržavanju i, samim tim, iscrpljivanju protivnika. Po ovoj doktrini, ako bi SAD da dominira svetom, mora da kontroliše rubni deo evroazijskog masiva, podrazumevajući pod tim priobalja Atlantika, Mediterana, Persijskog zaliva i Crvenog mora, Indijskog i Pacifičkog okeana.
