Da li bi u tom slučaju veći bio duševni bol nas smrtnika koje će neka kometa/zemljotres/potop zbrisati s lica Zemlje đuture s najbližima i ostatkom čovečanstva, ili bankarskih krvopija koje prvi put neće moći da naplate ni kamatu, a kamoli glavnicu našeg duga?
Ne bez sadomazohističkog uživanja zamišljam scenu u kojoj direktori i gazde banaka čupaju kose gledajući kako se sa civilizacijom ruši i čitava njihova finansijska konstrukcija. Kako s užasom shvataju da u ništavilo odlaze sa debelim minusom. Kako im duša luta drugim svetom u potrazi za dužnicima, ali, avaj: na granici s onostranim brišu se svi dugovi.
(Priča kolega, dugogodišnji izveštač iz sudnica, kako se u beogradskoj Palati pravde odjednom pojavio slepi miš. Lepetao je po holu kao muva bez glave, lupao po zidovima i bio prosto neuhvatljiv.
Misteriju pojave miša slepaća pokušao je da razjasni gorepomenuti kolega lično:
– Verovatno se radi o reinkarnaciji advokata koji je umro pre nego što je naplatio parnicu i sada očajnički juri za klijentom ne bi li mu se i posle smrti napio krvi!
Teorija nije potvrđena, ali, sudsko-policijskim rečnikom, ni odbačena. A šišmiš je uskoro uhvaćen i izručen spoljnom svetu.)
Ako ostavimo zlobne snove na stranu, ostaje surova i gola činjenica da će sve ovozemaljske krvopije učiniti sve da i taj famozni 21. decembar 2012. godine dobro unovče, bez obzira što u grob još niko ništa nije uspeo da ponese.
Kao, na primer, Holivud koji je u bioskope gurnuo film jednostavnog naziva "2012". Film glup kao polarna noć od 12 meseci. Tipično američko propagandno sranje kroz gusto granje koje će zgrnuti silne pare od bioskopskih bezmozgovića širom planete.
"Epska i potresna priča o kraju sveta" je u stvari bezvezarija bez iole racionalnosti i logike, garnirana kompjuterskim animacijama, naivna kao svi filmovi Brusa Vilisa zajedno. Predsednik (naravno, crnac) se žrtvuje za naciju i ostaje da potone kao kapetan na bušnom brodu. Zaluđeni pisac se vraća svojoj porodici s kojom zajedno kreće na put spasa, tu je i prebogati Rus koji pošto-poto hoće da se ugura na savremenu Nojevu barku, opšta papazjanija…
U skladu s američkom licemernom propagandom u stilu "mi volimo ceo svet", u taj besmisleni spektakl ugurani su i Indusi, Arapi, liju se suze za svakom nevinom žrtvom od Severnog do Južnog pola.
Prosto da ti se srce pocepa…
A onda, na kraju, vrhunac: Nojeve barke u koje se tiska raspamećeni narod napravili su, ko drugi, nego – Kinezi! Jer, Holivud ne bi da ispusti tako veliko filmsko tržište kao što je kinesko. Računaju: ako je Bata Živojinović zaludeo milijarde kosookih gledalaca sa nekoliko partizanskih filmova, zašto se ne bi ovajdio i "čuveni" režiser Roland Emerih, autor čitave serije visokobudžetnih filmova za ljude bez mozga.
Čekajući da stignu spasonosne barke "made in PRC", mi Srbi ćemo se zadovoljiti kineskim patikama, jaknama, loptama i đinđuvama.
Ako bude nekih kredita na 20 godina, možda kupimo i karte za svemirski brod na liniji Peking-Mars.
