160 godina od ubistva knjaza Danila Petrovića (6): Očeva puška neće na sina

Youtube

O to­me ko­li­ko je knjaz Da­ni­lo išao da­le­ko u samo­vla­šću, ka­ko su i ko­li­ko nje­go­vu vo­lju po­što­va­li i sle­po iz­vr­ša­va­li i po­je­di­ni ple­men­ski ka­pe­ta­ni, go­vo­ri i je­dan pri­mer iz Crm­ni­ce ko­ji u svom felj­to­nu o No­vi­ci Ce­ro­vi­ću na­vo­di Duka Lon­dro­vić:

“Knjaz Da­ni­lo je tra­žio da se pri­mje­nju­je sve što je propi­sa­no u nje­go­vom za­ko­ni­ku (u Danilovom Zakoniku je posebno bio okrutan član 4 koji glasi: ‘Koji bi se Crnogorac ili Brđanin usudio ličnost ili dostojanstvo Knjaza vrijeđati, biće isto onako kastigat kao i oni koji samovoljno čovjeka ubije”, prim. B. S). U to­me mu je sve­srd­no po­ma­gao i brat, voj­vo­da Mir­ko. Od­stu­pi­ti se ni­je sme­lo ni za dla­ku. Za­kon su u na­ro­du pri­me­nji­va­li ple­men­ski kapetani, nasto­je­ći da pri to­me za­do­vo­lje vo­lju knja­že­vu. U to­me su ne­ki išli ta­ko da­le­ko da je to da­nas te­ško shva­tlji­vo” – pi­še Du­ka Lon­dro­vić i za pri­mer na­vo­di slu­čaj iz jed­nog crm­nič­kog se­la.

Brat ubija brata

“U tom se­lu, zbog ne­kih za­đe­vi­ca, do­šlo je do ubi­stva i bje­ža­nja u Tur­sku. Zbog ‘to­ja­ga­nja’, uvri­je­đe­ni su ubi­li ka­pe­ta­na – po­pa Fi­li­pa Bo­ka­na. Ubi­ce su po­hva­ta­ne i za­tvo­re­ne na Ceti­nju. Sud ih osu­di na smrt. Ka­zna je tre­ba­lo da se iz­vr­ši u se­lu Bu­ko­vi­ku, gdje se zlo­čin i do­go­dio. To na­re­di lič­no knjaz. Iz­vr­še­njem ka­zne po knja­že­voj na­red­bi tre­ba­lo je da ru­ko­vo­di ta­mo­šnji ka­pe­tan Mi­lo Voj­vo­dić.

Ka­pe­tan Voj­vo­dić na­re­di da ubi­cu, Iva Lu­ki­ća, ubi­je nje­gov ro­đe­ni brat, Ni­ko­la Lu­kić. Ovaj, pod si­lom i pri­ti­skom, to mo­ra ura­di­ti! Pri­li­kom iz­vr­še­nja ka­zne, dru­gi osu­đe­nik, Stan­ko Ra­da­ča, ni­je bio do kra­ja do­tu­čen već je još po­ka­zi­vao zna­ke ži­vo­ta. Vi­de­ći to, ka­pe­tan Mi­lo Voj­vo­dić uze od ne­kog pri­sut­nog pu­šku i da­de je Stan­ko­vom ocu Dra­gu, sta­r­cu od pre­ko 80 go­di­na. Ka­pe­tan na­re­di sta­rom ocu da do­tu­če ro­đe­nog sina, ili će i on bi­ti ubi­jen! Pod pri­ti­skom, sta­ri Dra­go je morao po­vu­ći oroz pu­ške upe­re­ne u je­dva ži­vog si­na. Dra­go je dva pu­ta vu­kao za oroz, ali pu­ška ne opa­li. Vi­de­ći to, sin Stanko re­če ocu: ‘Ja­dan, oče, ne­moj me ti bi­ti. Ima me ko bi­ti i bez te­be. Vi­diš da sam ubi­jen…’. Oja­đe­ni Dra­go, po­što pu­ška ne opa­li, re­če ka­pe­ta­nu Voj­vo­di­ću: Ka­pe­ta­ne, ti si bož­ju pre­stu­pio, oči­ma vi­diš da pu­ška ne­će iz ru­ku oči­nih pu­ca­ti na svo­je di­je­te… Vi­de­ći to, ka­pe­tan dru­gi­ma na­re­di te
do­tu­ko­še Stan­ka Dra­go­va.”

Uvređeni gospodar

Još je ilustrativniji slučaj čoveka iz Povije kojem je odletela glava po tom famoznom četvrtom članu Danilovog zakonika (ta čudovišna presuda je objavljena u Pravnom zborniku 1939. godine, a navodi je i dr Jovan Bojović u svojoj knjizi “Zakonik knjaza Danila”). Presuda je kratka i jasna:

“Stanoje Zelenov Mijušković, rodom iz Povije, usudio se ličnost Svijetlog Knjaza i Gospodara vrijeđati. I tako po dosta vjernom dokaziteljstvu i sopstvenom ispovijednom prikazivanju na sudu, njegovog velikog prestupljenija radi, Praviteljstvujući vrhovni sud po 4-om pravilu Opšteg zemaljskog zakonika osuđuje ga na smrt!”

Naravno, presudu je bez dvoumljenja potvrdio i “ljuto uvrijeđeni” gospodar…

Knjaz Da­ni­lo je ve­o­ma do­bro znao ko­li­ko je za Cr­nu Go­ru, za mla­du knja­že­vi­nu ko­joj je uda­rao te­me­lje, va­žno da pro­ši­ri gra­ni­ce i oko Ce­ti­nja oku­pi sva br­đan­ska ple­me­na, do ta­da veko­vi­ma ne­po­kor­na i ne­po­slu­šna. Ra­zu­mljiv je, da­kle, bio njegov in­te­res da Cr­noj Go­ri de­fi­ni­tiv­no pri­sa­je­di­ni i te teritorije, če­mu su te­ži­li i svi nje­go­vi pret­hod­ni­ci na vla­dar­skom tro­nu pod Or­lo­vim kr­šem. Ni­je, me­đu­tim, ra­zu­mljiv me­tod ko­je­mu je, za raz­li­ku od gotovo svih pre nje­ga, pri­be­gao da to ostva­ri.

Kazna za nepokorne brđane

Već u pr­voj go­di­ni vla­da­vi­ne, tač­ni­je 7. no­vem­bra 1852. go­di­ne, knjaz Da­ni­lo pred­u­zi­ma svo­ju pr­vu “ka­zne­nu misi­ju” proti­vu ne­po­slu­šnih i ne­po­kor­nih br­đan­skih ple­me­na. Na uda­ru su se pr­vi na­šli Pi­pe­ri:
„…na­šao sam za do­bro u ovaj čas kre­nu­ti u Pi­pe­re sa neko­li­ko voj­ske – pi­še knjaz Da­ni­lo ru­skom kon­zu­lu u Du­brov­ni­ku, Jeremiji Ga­gi­ću, objašnjavajući raz­lo­ge i cilj po­ho­da na Pi­pe­re – i sva je pri­li­ka da će Ska­dar­ski pa­ša odu­žom ru­kom i svo­jom si­lom pro­ti­vu me­ne uda­ri­ti…”
Če­tr­na­est da­na kasnije, knjaz Da­ni­lo po­no­vo pi­še Ga­gi­ću i iz­ve­šta­va ga o re­zul­ta­ti­ma pohoda na Pipere, ali Ga­gić oči­gled­no ni­je bio za­do­vo­ljan tim izveštajem, , pa tra­ži po­drob­ni­ji i de­talj­ni­ji. Po knja­že­vom odo­bre­nju i za­po­ve­sti, iz­ve­štaj sa­da pi­še nje­gov ađu­tant Bje­la­di­no­vić:
“Od­mah ka­ko je Nje­go­va Svje­tlost pri­spio s voj­skom u Pi­pe­re za po­ko­ri­ti one od­met­ni­ke – pi­še Bje­la­di­no­vić – je­dan se je deo od njih po­ko­rio i pa­nuo pod no­ga­ma Nje­go­ve Svje­tlo­sti, ko­ji­ma je mi­lo­sti­vo opro­stio, a ve­ći dio glav­ni­je od­met­ni­ka, od­bje­gli su Osman-pa­ši. Do­mo­vi ovih od­met­ni­ka po pra­ved­noj že­lji oru­ža­nog na­ro­da, od­ma su bi­li obo­re­ni i raz­ru­še­ni, a nji­ho­ve fa­mi­li­je nevredime pro­tje­ra­ne iz Cr­ne Go­re…”
Si­gur­no je, na­rav­no, da ni u jed­nom od tih pi­sa­ma ni­je ka­za­na ce­lo­vi­ta isti­na o to­me šta se stvar­no tog no­vem­bar­skog da­na zbi­lo u ovom po­no­snom crnogorskom ple­me­nu. Knjaz Da­ni­lo je do­šao u Pi­pe­re sa oko hi­lja­du voj­ni­ka. Ne­po­sre­dan po­vod je, na­vod­no, bi­lo od­bi­ja­nje Pi­pe­ra da pla­ća­ju po­re­ze i na­me­te ko­je je za­veo knjaz Da­ni­lo. Uvi­đa­ju­ći be­smi­sle­nost ot­po­ra pred toli­kom si­lom, Pi­pe­ri su se u naj­ve­ćem bro­ju po­klo­ni­li pred knja­zom, svi sem ne­ko­li­ko ključ­nih ko­lo­vo­đa po­bu­ne na če­lu sa Ra­do­va­nom Mr­ča­ri­com, ko­ji je pre­ko Spu­ža i Ska­dra uma­kao u Cari­grad.

Vera u mač i u silu

Dok se, Pe­tar Pr­vi u vođenju države, po­naj­vi­še osla­njao na krst, kle­tve i mo­li­tve, Da­ni­lo je vi­še ve­ro­vao u mač, vi­še se uzdao u si­lu i pe­sni­cu, što mu je – ra­zu­mlji­vo – do­no­si­lo ve­li­ke nevo­lje i gla­vo­bo­lje i na unu­tra­šnjem i na spolj­nom pla­nu. Sve­jed­no, on je na to­me upor­no is­tra­ja­vao i, či­ni se, sva­ki put išao ko­rak da­lje i gre­znuo sve du­blje.

Sutra: 160 godina od ubistva knjaza Danila Petrovića (7): Držao na oku goropadna plemena