Izdahnuo je Njegoš jednog tmurnog, kišovitog dana, 18. oktobra 1851.Vest o njegovoj smrti Danila je stigla u Beču. On, za čudo, nije odmah požurio natrag. Neki istoričari to uzimaju kao dokaz da on, u stvari, nije ni znao da ga je Njegoš odredio za naslednika, ali je svakako logičnije da je on tačno i dobro znao sadržaj testamenta, a još bolje kakvi ga jaki i opaki protivnici čekaju pod Orlovim kršem. Odlučio je da se u Crnu Goru vrati tek kad u džepu bude imao ruski carski blagoslov.
Pero Tomov, međutim, uprkos tome što je znao kakva je bila potonja bratova volja, uprkos amanetu koji mu je ostavio u predsmrtnim trenucima, samo deset dana nakon Njegoševe smrti zakazuje skupštinu i proglašava se knjazom, uz podršku i blagoslov svih senatora i glavara. On o tome odmah obaveštava ruskog konzula u Dubrovniku Jeremija Gagića, pokušavajući da na brzu ruku pridobije i naklonost majke Rusije, odnosno da obesnaži Njegošev testamenat.
Krupne greške
Zanimljivo je da je Rovinski kasnije pronašao to pismo Pera Petrovića u arhivu ruskog konzulata u Dubrovniku, a uz njega još jedno, datirano istog dana u kojemu Pero moli i zauzima se za Danila kojega je Njegoš odredio za “naslednika vladike”, te mu je stoga potrebno da umesto u neko “gimnazijalno učilište”, stupi u neku duhovnu školu. Pero se dalje ljubazno zalaže da se kod “Sveruskog Cara” izmoli “da se Danilo smesti u Duhovnu akademiju Nevskog manastira, gde bi on prosvijetlio svoj um korisnim naukama i osposobio se da vremenom prihvati arhijerejski čin. A kad on bude za to pripremljen, ja ću opet preko vas moliti da on bude rukopoložen u taj čin” -zaključuje pismo Pero Tomov, vešto pokušavajućida prečicom izbaci Danila iz trke za vladarski tron, a isto tako i da jednostavno izvrši svojevrsni prevrat i prekine jednu gotovo trovekovnu tradiciju – da Crnu Goru proglasi knjaževinom a sebe za prvog knjaza, odnosno da ukine vladičansku vlast kao vrhovnu.
U svemu tome Pero Petrović je očigledno napravio dve krupne greške: prevideo je prevrtljivost onih koji su ga “jednoglasno” izabrali za Njegoševog naslednika, odnosno da njegov ugled i uticaj počiva, u stvari, na staklenim nogama njegovog bogatstva, i da je Danilo, “bogobitni Zeko Stankov”, mnogo ozbiljnijii veštiji protivnik. Pokazaće se to dva meseca kasnije kad se Danilo vratio na Cetinje i banuo na zasedanje Senata.
Prilikom tog prvog susreta, Pero i njegove pristalice u Senatu, među kojima su posebno uticajni i važni bili Đorđije Savov Petrović i serdar Milo Martinović izrazili su čak i sumnju u verodostojnost vladikinog testamenta i drugih papira koje je Danilo nudio kao dokaz svog prava na vladarsku krunu. Na videlo je izbila nepomirljiva i nemiroljubiva borba za vlast. Pero je zveckao novcem i uzdao se u moć bogatstva, a Danilo je obećavao da će stati na put gulikožama narodnim i narodu vratiti blago koje mu pripada – da će u svemu poštovati stričev testamenat sem u delu u kojemu je ostavio za one prilike pozamašne svote novca svojim najbližim.
Uzavrela masa
Kako se dan skupštine, 1. januar 1852. primicao, napetost je sve više rasla. To se posebno pokazalo kada je na sam dan skupštine, na jutarnjoj molitvi u Manastiru, pop Joko Špadijer “prekršio predizbornu ćutnju” i Danila spomenuo kao novog gospodara Crne Gore, iako se o tome skupština još nije izjasnila.Već tu je došlo do ozbiljnih varnica i zveckanja oružjem, a lako je zaključiti šta bi značio samo jedan metak, samo jedna kap krvi, u uzavreloj masi od oko dve hiljade ljudi koji su se tog dana okupili na Cetinju.
Kako je, pak, stvar tekla u samom Senatu može samo da se nagađa, jer su i istoričari oko toga nesaglasni. Po jednima, sve je bilo gotovo kad se Đorđ|ije Savov Petrović, potpredsednik Senata, pokolebao i stao na stranu Danilovu. Drugi tvrde da su čvor presekli ugledni i vrlo uticajni Stevan Perkov Vukotić i Novica Cerović, senator i jedan od najuglednijih crnogorskih glavara i za vladavine Njegoša i za vladavine knjaza Danila i potom za vladavine knjaza, odnosno kralja Nikole, a sve je bilo gotovo kad je i serdar Škrnjo Kusovac u odsudnom času prišao Danilu, poljubio mu ruku i glasno rekao: “Priznajem ga za gospodara Crne Gore i ko ima što protiv, obist će se sa mnom…”
Kad je potom obnarodovao svoj “vladarski program” i imena senatora, plemenskih kapetana i perjanika, bilo je jasno da je na crnogorski presto seo vladar ćvrste ruke, autokrata bez milosti i volje da sa bilo kim deli vlast. Kako u svojim “Memoarima” piše vojvoda Simo Popović, kad je čuo šta je mladi gospodar naumio, kad je zavladala Danilova strahovlada i samovolja njegovih doglavnika, poznati narodni pametar Sula Radov je rekao: “Nasta vrijeme da se pas kobasicom veže i da je ne smije izjesti…”
Srušena iluzija
Lojalnost Danilu su, potom, pored Đorđija Petrovića, Vukotića, Cerovića i Kusovca, izrazili i gotovo svi ostali senatori i glavari i za čas se, kao kula od karata, srušila iluzija Pera Petrovića da će biti gospodar Crne Gore, iluzija koju su mu samo dva meseca pre toga jednoglasno i jednodušno podgrejali ti isti glavari.
Poluisukani jatagani
Kad su se glavari povukli u Biljardu na većanje, Njegoševu zadužbinu su opkolile pristalice sa poluisukanim jataganima i napunjenim džeferdarima, spremni da i oružjem isteraju svoju pravdu ako glavari ne učine po njihovoj volji. Već tu je, međutim, bilo jasno da Pero nema nikakvih izgleda, jer su Danilove pristalice bile neuporedivo brojnije i bučnije.
