Atentat na knjaza Danila nije bio ništa drugo nego lična osveta jednog duboko uvrijeđenog, obespravljenog i poniženog čovjeka.
Njegove uzroke treba tražiti u samim prilikama koje su vladale u Crnoj Gori, u despotizmu jednog samodršca, koji je smatrao, radi obezbjeđenja svoje vlasti, učvršćivanja državne organizacije i sprovođenja reforma, da mu je dozvoljeno da neodgovorno nasrće i na najosjetljiviji lični i porodični moral. U datim uslovima, otpor prema tome bio je legitiman i gledište naše stare rodoljubive istorijografije, koja je smatrala atentat kao djelo izdaje i tuđinske propagande, nije opravdano, ma koliko da je to gledište moglo da posluži političkim ciljevima u jednom datom periodu naše prošlosti.
Ovaj zaključak dr Andrije Lainovića argumentovano nije doveo u pitanje, a posebno ne crnogorski novoistoričari koji na sve načine pokušavaju da predstave kako je to bio plod velike zavere, a Todor Kadić marioneta zaverenika. U svemu tome biser svakako predstavlja sejanje sumnje da je ta krvava čaša za crnogorskog despota natočena u Beogradu.
“Primi moju grešnu dušu”
Todor Kadić je osuđen i obešen u Kotoru. Izvod iz rasprave i krivičnog postupka pronađen je u arhivi Okružnog suda u Kotoru.
“Ja sam smrt zaslužio, moje krivice i one Knjaževe bile su preteške zemlji, pa je morala da nas proždere – stoje u tom zapisu reči Todora Kadića. – Obojica smo bili krivci i eto nas do malo obojica pod zemljom, ali ja umirem s jednom žalosti što sam prolio nevinu krv. Za vrijeme mog bavljenja u Carigradu ubio sam, bez ikakve njegove krivice, brata onoga koji se, po naredbi Knjaževoj, oženio mojom sestrom…
Kad su ga izveli iz tamnice hteli su da mu stave kapu na glavu, ali je on to učtivo odbio: “Spremam se da pristupiti pred svevišnji božji sud pa ću to uraditi gologlav”:
“Pope se tada na stepenice vješala – stoji u završnici pomenutog zapisa – i izgovori poslednje riječi: ‘Bože i majko Bogorodice, primi moju grešnu dušu.’ U 9 sati i 27 minuta bilo je sve svršeno oko vješala i u 9 i 29 minuta Kadić je već bio mrtav…”
Pojedini, prvenstveno crnogorski, istoričari sada na sve načine pokušavaju da predstave da je hapšenje, i suđenje i vešanje Todora Kadića bila, u stvari, lakrdija, licemerna režija i farsa Austrougarske i da Todor Kadić, bajagi, nije ni obešen, već tajno nastanjen u Bosni gde je živio do sudnjega dana pod prezimenom Kadija!
A kakva je žalosna sudbina stigla Kadiće ponajbolje se vidi iz jedne “sentencije” (naredbe, presude, napomena. B. S) Senata crnogorskog i brdskog, datirane 12. februara 186.
“Da se zna i da je vjerovata ova danas učinjena sentencija, koja se meće u protokol sentencija, a to za prokletu i razbojničku kuću Kadića, koja je đavoljim mlijekom zadojena od prokleti rođenja… Tad opšti viknu da ni u odivu njihovu djeteta ne ostave… Tad glavari i cio narod što god bi od Kadića preko naše granice izagnaše i ovako osudiše…”
Božja pravda
Krvnička istraga Kadića nije, dakle, bila čin trenutnog bezumlja, zločin počinjen u afektu, već sistematsko istrebljivanja celog jednog bratstva, što uverljivo potvrđuje i jedan izveštaj policijskog komesara u Kotoru, Sikorskog, koji je svojim pretpostavljenim 30. jula 1863. javio:
“Mirko je naredio svima koji su rod s Kadićima da za osam dana napuste svoje kuće, svoja imanja, i da se sele iz Crne Gore, inače će ih on silom iseliti. Dva glavara toga plemena odjuriše na Cetinje da mole Kneza. Pred samim Kneževim dvorom, Mirko ih je dao iskasapiti na komade. Ubice su uhvaćene, ali ih je knez Nikola pustio da pobjegnu u Tursku…”
A Kadići, oni koji su pretekli tu stravičnu “noć dugih noževa” uoči Ilina dne 1860. godine (po “najskromnijim” podacima te noći je u Bovanu pobijeno je 24-oro Kadića, a ima i onih koji tvrde da je palo čak 90 glava!), nisu imali mira ni kad su se sklonili ispod dugačke, nemilosrdne osvetničke ruke Petrovića. Međutim, strašna anatema i kletva koja je bačena na Kadiće, gotovo da je u potpunosti stigla onoga ko je kleo – Petroviće. Glasovita vladarska loza se skoro istražila i osušila, a Kadića od tada sve do skoro jedino nije bilo u rodnom Bovanu gde zidine njihovih kula već 160 godina prkose zubu vremena.
Dogodilo se čudo i pobedila neka božja pravda: od onih koji su obeskućeni i progonjeni, onih koji su bežali i utočište tražili od Skadra do Carigrada na jednoj i od Sarajeva do Beča na drugoj strani, onih koji su od nevolje menjali ne samo konake i bivake, nego i krsnu slavu i imena – čak i vere menjali – ostali široki tragovi, a od onih koji su ih progonili i zatirali im seme i u odivi, sve se svelo na jednu jedinu tanušnu sveću…
Krvave ruke
Od Zeka Malog ostala samo priča sumorna i ime – Danilovgrad. Kakve li ironije: na puškomet od Bovana, Orje Luke i Prentine glavice, na pogled Ostrogu i Piperima, ček i Medunu, takav spomenik knjazu Danilu! Njegov naslednik i sinovac, knjaz Nikola, ispunio je stričevu želju i naum i na Ćeranića glavici osnovao varoš sa njegovim imenom, kao poslednji prkos, osvetu i inat knjaza Danila.
A možda tako i treba: da mu Bjelopavlići, Piperi i posebno Kuče nikad ime ne zaborave, da ne zaborave kako je okrvavio ruke krvlju nevinih, krvlju dece, čak i svojih nejakih sestrića – da vazda pamte kako je Zeko Mali ispunio ono zlokobno obećanje s početka vladavine: “…ja ću gledati da se proslavim zlom!”.
