U kuću Alekse Kadića pre zore se sjatilo celo selo i na čestitku počeli da pristižu i prijatelji iz drugih okolnih sela. U neko doba ustao i kaluđer. Čestitao Aleksi naslednika i nekako neveseo seo pored vatre. Nikola mu brže prineo čašu da im blagoslovi mušku prinovu. Kaluđer onda ustane i prizove Aleksu i Nikolu na stranu:
– Ja znam, dobri ljudi, da ste ovo dijete dočekali u veliku želju, ali, ako ćete mene poslušati, dajte da ga odmah krstimo, a onda da ga udavimo. Primam grijeh na moju dušu jer ja vidim ono što vi ne vidite: nesreća se noćas rasprtila u vašoj kući, dijete se rodilo u nesrećnu uru i ono će biti nesrećno ne samo za vašu kuću nego i za cijelo bratstvo, jer nijesu ove noćašnje nebeske prilike bile bez neke…
Ledeni muk i grobni tajac prekinuo je Aleksa:
– Neka bude po božjoj volji, presveti oče!
– Nikad! Samo preko mene mrtvoga! – planuo je Nikola. – To dijete smo toliko željeli i jedva dočekali, pa zar sad otac i stric da mu uzmu život. Ako je i od boga, grijeh je i ko na njega ruku pruži, moja će mu ruka suditi i neće se glave nanositi!
Bekstvo sa Cetinja
Dete krstiše i dadoše mu ime Todor, ali su ga od prvoga dana od milja svi zvali Toško ili Tošo. Rastao Todor i napredovao kao i ostala deca, ali je bistrinom i čvrstinom karaktera odskakao od vršnjaka. Bio je ćudljiv i plah i nikad nije mogao pretrpeti nikakvu uvredu u igri.
Stasao je u vrlo lepog momka, naočitog i otresitog. Završio je na Cetinju neku školu i opismenio se i još za Njegoševe vladike službovao na dvoru pod Orlovim kršem. Kao jedinca među toliko sestara, rano su ga i oženili. Na Cetinju je, po prilici, ostao i nakon Njegoševe smrti.
Osvetoljubivom i nazlobrzom knjazu Danilu nije bilo dovoljno to što je Bjelopavliće pregazio s vojskom, što je popalio kuće i pobio ljude, što je Boškoviće na čelu s popom Ristom prisilio da spas potraže pod turskim skutom, što je toliko zla učinio svojoj sestri i zetu, već je potom počeo da traga za svima koji su onog dana pod Ostrogom stali uz popa Rista i digli glas zbog sramote koju su knjaz i njegova svita naneli Bjelopavlićima.
Među prvima se našao i pop Puniša Pavićević, kapetanski pisar u kapetaniji na Prentinoj glavici, odnosno u Martinićima, a zet Todora Kadića. U ovoj kapetaniji knjaz Danilo je za kapetana postavio Toka Nikina Šaranovića, uglednog plemenika, ali nepismenog.
Jednoga dana, bio je po prilici nekakav svetac, banu na Prentinu glavicu perjanici i donesu Toku pismo od knjaza. Toko nepismen, prizove Punišu da pročita i vidi šta piše gospodar. Puniša otvori pismo i ima šta videti: pročita svoju smrtnu presudu! Toku kaže da mu gospodar poručuje da poradi nešto oko nekog spora između Lajovića i Saveljića u Gornjim Martinićima, a onda se iskrade između okupljenog naroda i pobegne u Spuž. Turci ga dočekali oberučke. On tam zatekao i svoga šuraka Todora Kadića koji mu je ispričao kako je knjaz Danilo tražio da on ubije zeta, a kad je Todor to odbio i pobegao sa Cetinja, on uputio perjanike u Bjelopavliće.
Obeščastio mu sestru
Premalo je sigurnih i preciznih podataka šta se potom događalo. Nedugo posle bekstva, oni su se nekako preko Podgorice i Skadra obreli u Carigradu. Todorova žena i dvoje muške dece su proterani iz Crne Gore, a Punišina žena, odnosno Todorova sestra je odvedena na Cetinje. Knjazu Danilu je, izgleda, bilo malo što je obrukao i obeščastio one noći u Ostrogu već je želeo još neko vreme da uživa u njenoj lepoti. Po nekim podacima, on je držao u svojim odajama oko dva meseca, a onda je preudao za jednog Martinovića, šuru vojvode, odnosno mlađeg brata Mirkove žene Stane.
Todor se neko vreme krio u Carigradu kod prijatelja i poznanika. To mu nije bilo teško, pogotovu zato što je u međuvremenu naučio i nekoliko jezika. U jednom trenutku se obreo u Baru i javio čuvenom Selim-begu.Todor je izgleda osetio da se u Carigradu pletu konci oko njega i da mu Danilo radi o glavi, da je čak i nagradu raspisao za njegovu glavu.
– Nema, naravno, sigurnih podataka kako je dalje bilo i kako je Selim-beg pomogao Todoru da se pripremi za taj čin – veli Drago Filipović – ali sam slušao od starijih ljudi da mu je za to nabavio specijalno napravljenu kuburu koju bi napunili i po nekoliko dana držali u morskoj vodi da bi provjerili hoće li potom opaliti. Ponavljali su to nekoliko puta i pošto kubura nijednom nije slagala, bilo je jasno da su našli i odabrali sigurno i pouzdano oružje. Kažu i da se Selim-beg postarao da se parčad gvožđa i sačma kojom je kubura napunjena zaliju zmijskim otrovom kako knjazu ne bi bilo spasa čak i ako bude lakše ranjen…
Razlaz zeta i šuraka
Pošto je u to vreme drugi Stanin brat bio crnogorski konzul u Carigradu, vest o preudaji Punišine žene, odnosno Todorove sestre, nekako je preko njega stigla do Bosfora i uvrzena u uši Todoru i Puniši. Plahoviti i do srca uvređeni Todor se nije dvoumio: čim je ugrabio zgodu, ubio je konzula Martinovića, svog nedragog i nesuđenog prijatelja, iako on nije bio ni kriv ni dužan za sramotni čin knjaza Danila.
Bio je to razlog za razlaz Todora i Puniše, pošto je Puniša odbio da sa njim učestvuje u tom atentatu. Od tog časa svako je krenuo svojim putem i za svojom srećom i sudbinom.
