U suton poslednjeg julskog dana 1860, iz starog kotorskog grada je sa pratnjom i počasnicima izašao crnogorski gospodar knjaz Danilo Petrović sa suprugom, kneginjom Darinkom. Praćeni šarolikom masom radoznalog sveta, jedno vreme su šetali rivom, a onda krenuli da se ukrcaju na brodić koji će ih odvesti do Prčnja, gde su provodili dane na odmoru.
Kneginja i deo pratnje već su se bili ukrcali na brod, a knjaz tek zakoračio na most kad je iz mase koja se tiskala na obali odjeknuo pucanj. Knjaz je jeknuo i zaneo se, ali nije pao u more već u naručje preneražene supruge.
Velika zagonetka
U opštoj pometnji i bežaniji koja je usledila na obali (čak se i knjažev domaćin, kotorski okružni poglavar Dojmi, koji je do broda dopratio crnogorskog suverena, dao u bekstvo), snašao se jedino Škrnjo Kusovac, jedan od nekolicine knjaževih pratilaca, koji je potegao kuburu i pucao na atentatora, ali ga nije pogodio.
Atentatoru, međutim, nije pošlo za rukom da umakne pod okriljem noći i u konfuziji koja je zavladala pao je u ruke austrougarske policije pre nego što je uspeo da zamete trag u kotorskim sokacima ili umakne uz kamenite strane prema Lovćenu. Teško ranjenom knjazu koji je prenet u kuću Bjeladinovića na Trgu od oružja, brzo je javljeno da je na njega pucao Todor Kadić. Sutradan, otprilike u isto vreme, iz Kotora je u svet otišla vest da je prvi crnogorski svetovni vladar iz dinastije Petrovića preminuo u trideset četvrtoj godini života od posledica atentata.
Prošlo je od tada ravno 160 godina. Smenjivala se olujna vremena i nizali događaji, život sejao i smrt žela, neke tragove vreme zametalo i zaborav zavejavao, druge otkrivali radoznali tragači po budžacima prošlosti, a atentat u Kotoru je uvek ostajao aktuelan, zanimljiv i zagonetan, nikad do kraja rasvetljen. Posebno kada je reč o atentatoru.
Ko je, u stvari, bio Todor Kadić i kojim je putevima gospodnjim iz rodnog sela Bovan u Bjelopavlićima dospeo u Kotor te vrele letnje noći 1860. godine? Ono što je čuo od predaka i savremenika i Todora Kadića i tih događaja, kazuje pukovnik Dragutin – Drago Filipović (preminuo je u dubokoj starosti 1997).
Vračarine suze
“Na kraju bjelopavlićke ravnice, tamo odakle počinju kameniti predjeli Bjelopavlića, oko tri kilometra sjeveroistočno od Danilovgrada, nalaze se razvaline sela Bovan. U njemu su nekada živeli Kadići, bratstvo koje je prema kazivanju starijih ljudi imalo oko sedamdeset domaćinstava. Stari Crnogorci su zborili da su to bili pravi fis-ljudi, da ljepših i naočitijih ljudi u po jednom crnogorskim plemenu, a ne selu, nije bilo. A uz ljepotu bili su i dobri junaci i dobri domaćini. Stari Crnogorci su vele zborili, kad bi htjeli koga istaći po ljepoti i dobroti: kao da je od Kadića.
Kadići su se, po prilici, prvi i spustili iz kamenitih i nepristupačnih brda do ravnice, prkoseći Turcima i stalno ugrožavajući put od Skadra, Podgorice i Spuža ka Nikšiću i dalje ka Trebinju, Dubrovniku, Mostaru i Sarajevu.
Selo su podigli tu na rubu ravnice, a i njihove kuće su se razlikovale od ostalih. Kao bogati i imućni ljudi, oni su doveli s mora majstore, takozvane “novljane” i umjesto suvozidina zidali lijepe kamene kuće sa klačnim zidovima.
Po jednoj legendi, neki od Kadića koji se među prvima naselio u Bovanu, doneo je odnekud iz planine i nasred sela posadio jednu bukvu. Svi su je pazili i čuvali kao najljepšu voćku i ona je vremenom postala zborište sela. Pod njom su se okupljali na seoskim slavama i veseljima ili kad je valjalo odlučiti o zajedničkim poslovima i problemima.
Po toj legendi, navodno, na jednom takvom bratstveničkom veselju i okupu, svi su pevali i igrali, samo je nekakva baba – zvali je baba vračara – sedela po strani i plakala, a stalno pogledivala uz gorostasnu bukvu. Vidi to neko i pita je šta joj je i zašto plače kad su svi ostali veseli i razdragani:
– E, moja đeco, i vi biste plakali da vidite ono što ja vidim. Neće dugo proći, a od svega ovoga, ove silne ljepote ljudi, kuća i imanja, neće ostati ni traga. Upamtite dobro: dok je bukva na sred Bovana – biće Bovan buzdovan, a kad nestane bukve sa sred Bovana – biće Bovan bazdovan! A kako ja vidim, bukvi su izbrojani dani…”
Sin posle sedam kćeri
Iz tog vremena je sačuvana još jedna legenda vezana direktno za Todora Kadića. Navodno, negde u prvoj polovini devetnaestog veka, kroz Bovan je naišao nekakav svetogorski kaluđer. Da li je bio naumio u Ostrog ili kud drugo, nije ni važno, tek noć ga je stigla u Bovanu. Upute ga u kuću braće Alekse i Nikole Kadića, velikih domaćina i najuglednijih bratstvenika, koji su živeli pod jednim krovom i služili, ne samo Kadićima, kao primer bratske sloge:
– Pomaga bog domaćine!
– Bog ti pomogao, presveti oče! – sreo ga Aleksa na vratima.
– Jesi li rad konakdžijama noćas, domaćine?
– Jesam, presveti, i da vas je višina, ma smo noćas malo u neprilici.
– U kakvoj neprilici, zaboga?
– Žena mi je, da prostiš, đetinja i evo je na mukama danas od neko doba, nikako da se rastavi s prinovom…
– To je božje davanje nije neprilika, dobri domaćine, sretnjijema se đeca rađaju. I da znaš, noćas neću nikud ispod tvojega šljemena…
Noć je bila tmurna i kišovita, a u neko doba je okrenula prava oluja sa munjama i gromovima, nebesa se rasklapala i zemlja podrhtavala. Pred zoru, vreme se smirilo, ali je gromove zamenila grmljavina pušaka iz kuće Kadića – Aleksi se posle sedam kćeri rodio sin!
