Samo dva meseca nakon smrti Pera Tomova Petrovića, umro je i njegov sin Rade, poslednji od petorice, koliko ih je imao. Tako je sa muškog kraja sasvim utrnula loza Toma Markova Petrovića. U, za one prilike, ogromnoj kuli na Njegušima ostao je samo ubogi stogodišnji starac Tomo sa nesretnom suprugom Ivanom, rodom od Prorokovića. Nadživeo je i na večni put ispratio sve muške izdanke.
A kad mu je, po prilici dve godine kasnije, umrla i dična i ponosna Ivana, kojoj, kažu, do smrtne ure niko nije video suzu na oku za izgubljenim sinovima i unucima, Tomo je ostao da se još tri godine sam veje u kući pećini. Skončao je, kako piše u “Istorijskom leksikonu Crne Gore”, na Božić 1859. godine, napušten, ojađen i ranjen, a povrh svega ponižen, uvređen, zgažen i kažnjen od bezdušnog i nezahvalnog sinovca sa vladarske stolice, kojega nije ganula ni tolika stričeva tragedija.
Pretnja Rusije
No, i u sudbini Toma Markova Petrovića, izgleda, još jednom se potvrdila iskonska: zlo rađenje, gotovo suđenje, ko zlo čini, zlo će i dočekati. Obistinilo se da svaki dug, kad tad neko mora da vrati, svaki greh da se isposti.
A Tomo Markov je, po podacima istoričara dr Živka M. Andrijaševića, koji je u svom “istoričnom eseju o sudbini” objavljenom 2002. godine u časopisu “Stvaranje” pod naslovom “Pet tužnih šćeri kapetana Ćetka”, opisao i sudbinu oca najslavnijeg crnogorskog pesnika-vladara.
Kad je Crna Gora početkom devetnaestog veka zaratila sa Napoleonom i onako malena i prkosna se isprečila na njegovom osvajačkom pohodu, jasno mu dajući do znanja da je stala pod barjak njegovog najvećeg protivnika, carske Rusije, vladika Petar Prvi je, izgleda, i potom ipak malo tajno paktirao sa Francuzima. Uviđajući, valjda, kakvoj se opasnosti izlaže, kakvu zastrašujuću moć ima Napoleonova soldateska, on je pokušao tajno da pregovara sa njegovom revolucionarnom vladom i obezbedi za Crnu Goru kakvu-takvu odstupnicu ukoliko Rusija poklekne pred francuskom armadom.
Vazda budni žbiri i špijuni, protivnici veštog podlovćenskog vladike, jedva su i dočekali da to uvrzu Rusima u uši i pomrse mu račune sa “majčicom”, vekovnom zaštitnicom ovog jedinog slobodnog krša na Balkanu. Usledila je, naravno, oštra reakcija Rusa i pretnja da će okrenuti leđa Crnoj Gori. Uviđajući da je đavo odneo šalu i da bi mogao imati nesagledive štete, vladika je smislio kako da se opravda i izvuče iz škripca: svu krivicu je svalio na svog ličnog sekretara, starog opata Franja Dolčija.
Krajem 1804. godine, Petar Prvi je Rusima, koji su u to vreme bili u Boki Kotorskoj, javio da je iza njegovih leđa i mimo njegovog znanja i volje, sa Francuzima šupotrio i tajno kovao planove opat Dolči. Rusi su tražili da se opat zbog toga odmah zatvori i kazni, a malo potom njihovi izaslanici su banuli u manastir Stanjeviće da se i lično uvere da li je tako postupljeno. Opata Dolčija su zaista našli u tamnici, u lancima, i o tome odmah izvestili carsku stolicu. Živko Andrijašević citira i deo njihovog izveštaja: “Dolči se nalazi u zatvoru kod manastira, vezan dugačkim lancima…”
Molio na kolenima
Nepravdom utučeni starac ipak nije klonuo. Uporno je ponavljao da je nevin i da mu je neko grdno podvalio, verovatno i ne sluteći da je sve to maslo njegovog svetlog gospodara. Uviđajući, valjda, da priča nepokornog zatočenika može nekako dopreti i do Rusa i sve se obelodaniti, vladika je izgleda procenio da je najsigurnije ućutkati ga za sva vremena, jer samo mrtva usta ne govore.
Taj nečasni i prljavi zadatak je poverio svome bratu Tomu, koji je jedne noći, početkom 1805. godine sišao u tamnicu i golim rukama zadavio svezanog starca!
Tomo Markov je tako istog časa sebi svezao ruke lancima velikog greha i obesio o vrat teški kamen doživotne sramote i kajanja. Kad su zaređale nesreće i smrt se zakosila u njegovom domu, prisetio se, izgleda, svog greha i do kraja života jadikovao i kajao se, ali se učinjeno zlo ne da ničim popraviti. Stizali su udarci sudbine, sve nemilosrdniji i teži, do onog potonjeg, koji mu je, već sasvim iznemoglom, bremenom silnih godina i tragedijama skrhanom, zadao bezdušni sinovac Zeko Stankov.
Naime, kad je 1857. godine obelodanjena poznata afera oko navodne zavere, koju je grupa protivnika kovala protiv knjaza Danila i kad je utvrđeno da su u tome, pored ostalih, dobrano učestvovali i njegovi, pa i Tomovi, najbliži rođaci Đorđije, Mašan, Vuko i Krsto Petrović, plahoviti i osvetoljubivi knjaz je naredio odmazdu bez milosti. Pošto su “zaverenici” uspeli da pobegnu i sklone se pod skut Austrije, knjaz je naredio da im se kuće razore, i njihove i njihovih bliskih rođaka, među njima i Toma Markova:
– Neka sve zjape kao puste pećine! – breknuo je, kako piše Živko Andrijašević, ozlojeđeni knjaz.
Zaludu je ojađeni Tomo klečao na staračkim kolenima i preklinjao da ga poštede, da takvo zlo i bruku ne čine – perjanici su izvršili naredbu njegovog okrutnog sinovca i na starčevoj kuli polomili i razvalili prozore i vrata i ostavili nesrećnog starca da skapava u viraniji jer mu niko nije smeo pružiti utočište ni pomoći da popravi prozore i vrata.
Porod mu se u prah pretvorio
Živko Andrijašević citira i jedan putopisni zapis novosadskog književnika, publiciste i putopisca Emila Čakre, koji je 1858. godine sreo Toma Markova na Njegušima, koji dan ili mesec pre nego što je izdahnuo:
“On jadnik jošte po zemljici šeta – zapisao je Čakra – dok mu se porod davno u prah pretvorio…”
