Presuda trojici odbeglih prvaka nije naišla na jednodušnu podršku, čak ni među nekim vrlo uglednim i uticajnim senatorima, potvrđenim i dokazanim prijateljima i podanicima dinastije, pre svih Novice Cerovića i Vida Boškovića.
Stoga, valjda i sam uviđajući da je prekardašio i da mu optužba na račun Pera Tomova i ostalih počiva na klimavim nogama, knjaz Danilo je pokušao da unekoliko popravi stvar: krajem 1853. godine je uputio jedno pomiriteljsko pismo Peru Petroviću i obećao mu da se slobodno može vratiti u otadžbinu, te da će preispitati i odluku o konfiskaciji njegove imovine.
Put u Beč
Pero Tomov se, uprkos želji, pozivu i obećanjima knjaza Danila, ipak nije vratio u Crnu Goru: sudbina je bila brža, razboleo se iznenada i u januaru 1854. umro u Kotoru u šezdeset petoj godini. Njegovi posmrtni ostaci su iz Kotora ispraćeni sa svim počastima koje dolikuju jednom državniku, a tako su dočekani i u Crnoj Gori. Samo njegovom sestriću, Stevanu Peroviću Cuci, ipak nije dopušteno da prisustvuje ujakovoj sahrani i Crna Gora će za njega od tada zanavek ostati samo pusti i daleki san. Dok je povorka sa posmrtnim ostacima Pera Tomova odmicala uz kotorske strane prema Njegušima, njegov sestrić Stevan Perović i Milo Martinović su se pakovali za put u Beč, za put bez povratka.
Knjaz Danilo nije bio zadovoljan time što je Stevana prognao iz Crne Gore. I u Beču mu je bio blizu, bio trn u oku, pogotovu što je znao da Stevan tamo uživa naklonost i zaštitu lično cara Franja Josifa. Jaz mržnje je posebno produbljivalo i to što ni mladi, gnevni pesnik nije ćutao i mirio se sa sudbinom koja ga je snašla, što je koristio svaku zgodu i priliku da u Beču ocrni svoga gospodara. Iso Kalač piše da je Stevan Perović, tako, u nekoj prilici Bečlijama predstavio knjaza Danila:
“Da bi se popeo i sjeo na Njegoševu stolicu, crnom knjazu Danilu su potrebne stepenice, merdevine, lotre ili stube. Danilo – kepeculjak sa zelenim očima koje su manje nego u poljskog miša…”
Kad je shvatio da mu u Beču više nema stojnice i sigurnog mesta, da mu sem knjaza Danila, tačnije za njegov račun, o glavi radi i ruska i francuska špijunaža, da je i bečki ćesar sve manje zainteresovan da ga štiti i tako bespotrebno kvari svoje odnose i sa cetinjskim dvorom i sa svima u Evropi koji podržavaju knjaza Danila, Stevan Perović je odlučio da beži iz Beča u Carigrad, neće li na Bosforu kako zaturiti tragove i umaći dželatima i goniocima sa Cetinja.
Pomoć velikog vezira
“U Beču je završio s poezijom, a u Carigradu i sa životom” – kaže Trifun Đukić u predgovoru za knjigu Stevanovih stihova , koji je gotovo sto godina posle njegove pogibije objavljena na Cetinju.
Da li iz straha koji, kako bi rekao Njegoš, životu često obraz kalja, ili ophrvan nostalgijom i prevelikom željom za rodnim krajem, tek Stevan Perović je, izgleda, na putu prema Carigradu promenio ćud, stišao svoju mržnju prema knjazu Danilu ili uvideo da ne može šut sa rogatim: odlučio je da pokuša izgladiti svoje odnose sa cetinjskim dvorom i u tom smislu zatražio pomoć i posredovanje Porte i lično velikog vezira. On se očito nadao da će i knjaz Danilo, uprkos svemu, konačno pokazati malo razumevanja za njega i prihvatiti njegov predlog da on, za početak, pošto je to i po volji velikog vezira, zastupa interese Crne Gore u Carigradu. Dobivši za to vezirovu podršku, Stevan je presavio tabak, stiskao ranjeno i mržnjom ophrvano srce i napisao pismo lično knjazu Danilu.
Umesto da prihvati pruženu ruku, umesto pisma pomirenja i Stevanovog akreditovanja za izaslanika Crne Gore u Carigradu, knjaz Danilo šalje one koji će izvršiti njegovu davno izrečenu presudu. Nepuna dva meseca nakon dolaska u Carigrad, 10. juna 1857. godine, u večernjim satima, Stevan Perović je pao na carigradskoj kaldrmi kao žrtva atentata u kojemu su učestvovale najmanje dve osobe, uprkos direktnom upozorenju koje je turskim vlastima stiglo iz Beča, a ove o tome, izgleda, obavestile i Stevana lično. On je, međutim, po svemu sudeći, više verovao i više nade polagao u svoje zemljake, Crnogorce, koji su ga okruživali u Carigradu. Te noći se, tako, našao u društvu prijatelja na carigradskoj ulici.
Stevan Perović je ubijen u Carigradu, a kao ubice su označeni pop Joko Kusovac i izvesni Andrija Smokovac, dželati koje je sa Cetinja poslao knjaz Danilo.
Glumili prosjake
Iso Kalač ovako u svom romanu “Izgnanik” opisuje trenutak atentata:
“Stevan je, za glavu veći, stajao između njih u lijepom, pozlaćenom crnogorskom odijelu, nakrivljene kape kao vitez kakvog do tada nije viđao Carigrad… I sasvim neočekivano, dva prosjaka – ponizne i snishodljive osobe, ofucana, u odijelima od raznih krpa, neobrijani i jadni. Božjaci – nevoljnici, zabalavljeni i jadni, stadoše ispred Stevana Perovića Cuce – progovoriše na dragom srpskom jeziku, zatražiše milostinju. Nešto ga zabolje za tim jadnicima – pomisli da bi mogao o njima i pjesmu da napiše – da se elegično izjada kako se i u Carigradu, ali najčešće kod prosjaka i hamala, nosača, čuje lijepa srpska riječ. Obadvojici dade po dukat, što učini i Hasan Kuč, što krenuše i drugi oko njih da im udijele makar i koju sitnu paru. Ako ništa drugo, ono obraza radi i Stevana koji je to prvi učinio. Neočekivano – kao da grom zagrmje iz vedrog neba, onaj krupni prosjak, ispod prnja i hiljadu zakrpa na odijelu, poteže revolver – malu pušku, gađa dvaput u Stevana, sina Andrijinog i Marijinog…”
