One iste godine kada je mlađani Rade Tomov seo na vladičansku stolicu svog velikog strica Petra Prvog Petrovića Njegoša, njegova sestra Marija, udata za serdara Andriju Perovića Cucu, rodila je sina.
Marija je bila pod manom, imala jednu nogu kraću i svi zamerali i prigovarali serdaru Andriji da se njome oženio samo zato što je od vladarske kuće, ali ih Marija ućutkala plemenitošću, mudrošću i dobrotom. Još kad mu je rodila naslednika, u serdarovu kuću se vratili i radost i prijatelji.
Petrovići su, nema sumnje, zbog toga posebno pazili zeta Andriju. Sem što je postao serdar i senator, odnosno jedan od vrlo uticajnih ljudi u državi. Njegoš mu je u Zovini u Katunskoj nahiji sagradio i za ono vreme lepu kamenu kulu koja i danas traje. Marija je u braku sa Andrijom, po prilici, rodila osam sinova, ali sem Stevana i donekle Novice, ni o jednom od ostalih gotovo da i nema pomena. Stevanu je, izgleda, ujak, vladika Rade, dao to ime. Još dok je Marija bila noseća, on je tražio od nje da detetu, ako bude muško, da ime Stevan – neka se spomene ime slavnog srpskog vladara Stevana Nemanje.
Školovanje u Beogradu
A Stevan se, videlo se to od najranijih dana, i lepotom i bistrinom vrgao na ujaka. Ujak mu bio i prvi učitelj. Doveo ga kod sebe na Cetinje i tu pod Orlovim kršem uveo u čudesni svet knjige i probudio u njemu pesničku žicu. S Njegoševim blagoslovom i preporukom, Stevan Perović, koji je kao i otac mu imao nadimak Cuca, već u trinaestoj godini obreo u Beogradu, samo četiri godine nakon što je u srpskoj prestonici otvorena prva petorazredna gimnazija. Za darovitog i bistroumnog gorštaka sa crnogorskog krša škola nije predstavljala problem. Stevan Perović je, opet Njegoševom zaslugom, bio u neku ruku i štićenik Sime Milutinovića Sarajlije, slavnog pesnika.
Nakon završenog petog razreda gimnazije, Stevan Perović nastavlja školovanje u Dubrovniku gde se o njemu, opet na Njegoševu preporuku, stara lično Jeremija Gagić, ondašnji ruski konzul. Odatle se ponovo vraća u Beograd gde jedno vreme studira na Liceju, druži se sa Vukom Karadžićem i Brankom Radičevićem i intenzivno se bavi poezijom. Privučen oficirskim pozivom, odatle odlazi u Kragujevac i upisuje se na vojnu školu. Školovanje mu prekida glas o Njegoševoj smrti i on se odmah, oktobra 1851. vraća na Cetinje. Tu bez predomišljanja staje uz ujaka Pera Tomova, kojeg, uprkos Njegoševoj želji i testamentu, glavari proglašavaju za knjaza.
Bio je to prvi sukob Stevana Perovića Cuce sa budućim “zakonitim” crnogorskim knjazom, Danilom Stankovim Petrovićem, jer se, podržavajući ujaka Pera, uhvatio u kolo Danilovih ljutih neprijatelja kojima on to nikada nije oprostio. I Stevan je, kao i ujak mu Pero i ostali njegovi najverniji sledbenici u neuspelom pokušaju da se domogne crnogorskog prestola, doživeo poraz i poniženje kad se Danilo, sa Njegoševim testamentom u džepu i podrškom Beča i Moskve, ubrzo pojavio na Cetinju i Pera ćušnuo s Njegoševe stolice. Razočaran licemerjem i prevrtljivošću crnogorskih glavara i u strahu da bi ga mogla stići kazna podmuklog brata-gospodara, Stevan je odlučio da se jedno vreme skloni sa Cetinja – vratio se ponovo u Dubrovnik.
Savet cara
Tu počinju njegova golgota i bežanija pred dželatima knjaza Danila koji su ga sustopice pratili. Sklanja se prvo u Beč pod skut tada mladog, ali moćnog bečkog cara Franja Josifa. Kad je shvatio da je Stevan na sigurnom, knjaz Danilo je odlučio da pribegne lukavstvu i da ga domami na Cetinje obećanjem da će biti komandant crnogorske vojske. Stevan je poverovao, krenuo na Cetinje, ali je upamtio savet svog pronicljivog bečkog zaštitnika: budi veran, verovati nemoj.
Neko vreme je sve išlo kako valja i Stevan se ponadao da je ratna sekira između njega i knjaza zanavek zakopana, da je kraj njegovom potucanju po tuđini i da će ubuduće moći sav da se posveti otadžbini i poeziji. No, tako nije gudio lukavi i zloćudni knjaz kojemu se neprestano priviđala opasnost od Pera Tomova i njegovih istomišljenika, pre svih njegovog sestrića Stevana i Mila Martinovića. Otvorenom pretnjom da će se obračunati sa neistomišljenicima i iskoreniti bezakonje, dovoljno jasno je dao do znanja svojim protivnicima da im se crno piše, da preki knjaz i njegov nemilosrdni i opasni brat, vojvoda Mirko, ne prete uprazno.
Uviđajući da im je glava u torbi, Pero Tomov, Stevan Perović i Milo Martinović “sa 26 članova svojih porodica”, u jesen, u noći između 17. i 18. novembra 1853. godine, beže iz Crne Gore i sklanjaju se na austrijskoj teritoriji.
Surova presuda
Knjaz Danilo je to jedva i dočekao i iskoristio da ih prvo ocrni i raskrinka i pred svojim narodom i pred međunarodnim faktorima, proglašavajući ih zaverenicima koji su spremali prevrat i pokušali se domoći crnogorskog prestola silom, a potom i za sva vremena ukloni s puta i eliminiše kao smetnju njegovom samovlašću. Presuda je bila surova i bezdušna: kao “javni izdajnici svoga gospodara i otečestva” nikada više ne mogu stupiti na tlo Crne Gore a ako se uprkos tome usude da prekorače crnogorsku granicu i pokušaju se vratiti, čeka ih neizbežna smrt.
Rastužen što je morao da beži sa Cetinja, uviđajući, valjda, da se pod Orlov krš više nikada neće ni vratiti, Stevan Perović je, kako piše Trifun Đukić, odmah po dolasku u Kotor napisao elegičnu, ali i gnevnu pesmu “Priziv bijedi”, u kojoj je emotivni Njegošev sestrić potvrdio da se, ne samo fizičkom nego i duhovnom lepotom, vrgao na ujaka.
