U mnoštvu svakojakih intriga koje su pratile burni petogodišnji brak odnosno dvanaestogodišnji boravak kneginje Darinke na Cetinju, svakako je najinteresantnija ona koja se pročula odmah posle pogibije knjaza Danila.
Iako Crnogorci nisu previše voleli mladu gospodaricu iz Trsta, iako je ona za njih ostala do kraja Latinka, što zbog njenog rasipničkog ponašanja (što su naročito koristila i bezgranično zloupotrebljavala njena braća), što zbog njenog potpunog okretanja i oslanjanja na Francusku i odvajanje Crne Gore od večne saveznice i zaštitnice majke Rusije – sve su joj oprostili i zaboravili zbog njenog ponašanja i držanja tih kobnih letnjih dana kada joj je u Kotoru na rukama izdahnuo knjaz Danilo i kada ga je onako dostojanstveno dopratila do Cetinja.
Hroničari su zabeležili da se dva dana i dve noći nije odvajala od Danilove samrtničke postelje. U tužnoj povorci koja je sa mrtvim gospodarom grabila uz njeguške strane put Cetinje, ona je jahala na konju, raspletene kose, noseći u naručju ćerkicu Olgu, još nejako dete koje nije shvatalo da je zadesila sudbina siročeta – da je taj pucanj pred vratima kotorskog grada iz osnova promenio njenu životnu sudbinu.
Odlazak na Krf
Držanje kneginje Darinke u tim i za Crnu Goru teškim i sudbonosnim danima, njena odvažnost i dosledno poštovanje volje nenadano i tako surovo izgubljenog gospodara i odlučna podrška prestolonasledniku Nikoli Mirkovom Petroviću, unekoliko je zasenio njen iznenadni i pomalo neslavni odlazak oca Cetinja, samo tri meseca nakon pogibije knjaza Danila. To je podgrejalo neke sumnje i raspalilo jednu intrigu o kojoj se šuškalo.
Govorkalo se, naime, da mlada udovica koja je tada imala tek dvadeset i dve godine – ne bez želje i ljubavi prema vlasti i kruni – potajno gaji i neke druge nade i nekim drugim, ženskim očima gleda naočitog deveričića koji je, uz to što je zaseo na vladarsku stolicu, osetio malo i čari Pariza i video kako se živi u Evropi, daleko od ovog ubogog gorštačkog gnezda – da bi se novi mladi gospodar Crne Gore mogao oženiti svojom strinom!
Sada se, naravno, može samo nagađati šta je i kako je stvarno bilo, ali je vrlo indikativno to što se knjaz Nikola odmah potom oženio Milenom, 14-godišnjom ćerkom Petra Stevanova Vukotića sa Čeva, u tom trenutku jednog od najuglednijih crnogorskih vojvoda. Dogodilo se to 8. novembra 1860. Doda li se tome činjenica da je kneginja Darinka, samo četiri dana nakon skromne svadbene svečanosti, obavljene u najužem krugu najbliže rodbine i nekoliko najviđenijih glavara, sa ćerkicom Olgom napustila Cetinje i otputovala na Krf kod sestre, pokupivši sa dvora sve vrednije i važnije stvari kao da se više nikad neće vratiti pod Orlov krš – sve postaje još sumnjivije.
Godinu dana kasnije ona se ipak ponovo vratila na Cetinje i tu s prekidima ostala sve do 1867. Taj kneginjin boravak u Crnoj Gori propratila je još jedna intriga: spekulisalo se da ona želi ostati u dinastičkoj igri tako što će svoju ćerkicu Olgu zaručiti za dvanaestogodišnjeg Marka Dragova Petrovića, dečaka čiji je stariji brat Božo već bio određen za crnogorskog prestolonaslednika u slučaju da knjaz Nikola nema muškog potomstva.
Sahrana na Cetinju
Sem otvorene naklonosti prema srpskom dvoru, kneginja Darinka je, kako dokazuje Radoš Ljušić, 1867. zajedno sa Nićiforom Dučićem, tajno formirala Srpsko društvo u Crnoj Gori. Njegova “programska orijentacija” sročena je u jednom pamfletu koji se odmah potom pojavio u Boki Kotorskoj i Veneciji. U njemu je knjaz Nikola proglašen “izdajnikom crnogorskog i celog srpskog naroda”, a njegov otac Mirko kao “najviši tiranin i narodni mučitelj”. Uz to, knez Mihailo Obrenović je veličan kao mudri vladalac, a insistirano je na potrebi ujedinjenja dve srpske države, pri čemu bi, dok se to ne ostvari, Crnom Gorom umesto svrgnutog knjaza Nikole trebalo da vlada “mudri i patriotični upravitelj” (Ljušić smatra da je to trebalo da bude kneginja Darinka).
Ta “knjiga” je, po svemu sudeći, definitivno otreznila u “ljubavnim jadima”, a izgleda i u piću ogrezlog knjaza Nikolu i on se trgao i raskinuo sa strinom koja ubrzo odlazi sa Cetinja i zauvek napušta Crnu Goru i nastanjuje se u Veneciji. Ona će, istina, sve do kraja života, s vremena na vreme posećivati Crnu Goru i knjaz Nikola je prema njoj ispoljavao dužnu pažnju i pružao joj materijalnu pomoć. A kada je umrla 1892, on je u Trst poslao svoje izaslanike i organizovao da se njeno telo prenese i uz sve počasti sahrani na Cetinju. Lično je pošao do Njeguša da sačeka mrtvu strinu, a u “Glasu Crnogorca” je objavio nekrolog u kojem je istakao njene, ali i vrline njenog muža, odnosno svog strica:
“Knjeginja Darinka je bila oduševljena, prava Srpkinja, čija su osjećanja vazda bila u harmoniji sa osjećanjem njezinoga viteškoga Vojna, prvoga Srbina svoga doba.”
Ljuti Vukotići
Priče su najpre doprle do Vukotića i njih posebno ražestile jer je njihova maloletna odiva Milena još kao devojčica bila zaručena za Nikolu Mirkova. U jednom pismu Vuku Karadžiću, Vuk Popović tvrdi da je stari senator Stevan Perkov Vukotić, Milenin deda, to pitanje postavio i u samom Senatu:
– Čujem da se govori o našemu novom gospodaru – rekao je navodno Stevan – da će vjenčati svoju strinu, udovicu knaginju, i rad bih znati toga čojka koi to želi, da ođe reče ako je čojek i od čojeka rođen.
